Teofil Pančić
Urbani Bušmani. Život i smrt u srpskom postkomunizmu
Drugo, dopunjeno izdanje, 2025
Strana 406
Cena 1500 dinara
Predgovor
Iz Predgovora izdavača
Urbani Bušmani je prva knjiga Teofila Pančića. Godina izdanja je 2001, ali je knjiga izišla iz štampe u decembru 2000. O tome kako se dogodilo da ona bude objavljena u Biblioteci XX vek ispričao je Pančić u prilogu za zbornik tekstova posvećen 50. godišnjici Biblioteke XX vek: „Te 2000. godine imao sam trideset i pet godina i izvestan, možda više i ne tako izrazito skroman ’opus’ u kolumnističko-esejističkom posmatranju i analiziranju društvenih i kulturnih pojava, tada još sasvim obeleženih tragičnom i sramnom decenijom krvavog raspada Jugoslavije. Nije da već nisam tu i tamo pomišljao da bi možda vredelo sakupiti, probrati i oknjižiti ta moja razmatranja, ali tako da „imaju priču“, da budu relativno koherentna celina, a ne tek kupusara i izlog autorske sujete. Ipak, ništa nisam preduzimao ne bih li našao izdavača. Kao da sam smatrao da je bolje da izdavač pronađe mene. I pronašao me je: nazvao me je i predložio da mi objavi knjigu izabranih tekstova“
Napisao je ovde Pančić i nekoliko lepih reči o izdavaču koji ga je „pronašao“. Pohvalio me je što ne patim od predrasuda prema autorima koji se javljaju u medijima, te su se u Biblioteci XX vek njegova knjiga – kao i knjige još nekih „novinskih pisaca“, kao što su Bogdan Tirnanić, Igor Mandić ili Milan Vlajčić – našla zajedno sa knjigama Edgara Morena, Kloda Levi-Strosa, Edvarda Saida, Erika Hobsboma, Marije Todorove i drugih velikana savremene društvene nauke i humanistike.
U ovom društvu, kaže Pančić, njemu „nije bilo loše“. Ja ću tome dodati da se za njega i za još neke njemu slične „novinske pisce“ ovde našlo mesta ne zato što sam ih ja na svoju ruku priključio naučnicima, nego zato što su se u naše vreme granice između književnog, novinarskog i naučnog istraživanja istanjile do neprepoznatljivosti. Tako je nastalo prostrano područje proizvodnje znanja, koje je interdisciplinarno ne samo u tom smislu što u toj proizvodnji učestvuju razne naučne discipline, nego i doprinosi drugih, neakademskih „proizvođača“, među njima i pisaca i novinara.
Miljenko Jergović me je nedavno, u jednom od svojih sećanja na Teofila, podsetio da sam „svojedobno govorio da je antropologija upravo ono što pišu Teofil Pančić i još poneki novinski pisci, samo što oni toga nisu svjesni“. To kažem i danas, jer se i antropologija, možda i više od nekih dugih društvenih nauka, u naše vreme izliva preko granica jedne nauke, koje, uostalom nikad nisu bile jasno iscrtane. Slavni američki antropolog Kliford Gerc, u knjizi Antropolog kao pisac, kaže da se „antropologija pre nalazi na strani ’književnih’ no na strani ’naučnih’ diskursa“. Ako se to prihvati, onda možemo da govorimo ne samo o antropologu kao piscu nego i o piscu kao antropologu, odnosno, kad je reč o Teofilu Pančiću, o novinskom piscu kao antropologu.
Predgovor
Tranzicija u koju su ušle istočnoevropske zemlje već je sama po sebi dovoljno komplikovan, težak, kontradiktoran i neizvestan proces da zaslužuje – i dobila je – mnoštvo knjiga koje se njome bave, na najrazličitije moguće načine. Jedino što je još komplikovanije i teže, a bogme i luđe od tranzicije jeste – njena simulacija, zloupotreba ili njen izostanak. A upravo su to bila obeležja Srbije od kraja osamdesetih do poslednje godine XX veka: u vreme kada se već naslućivalo da je Berlinski zid podlokan sa obe strane i da će svakog časa pasti – a sa njim i sve što je „čuvao“ – Srbija je, iako sa „startnim šansama“ znatno boljim od mnogih drugih u ovom delu sveta, uplašeno, „defetistički“ krenula u suprotnom pravcu – na „Istok“, naravno, samo kao metaforu za dominaciju populizma, kolektivističkih vrednosti i nekontrolisane autoritarne vlasti na čelu s harizmatskim Vođom. Ovaj razistorijski put u pakao – put koji je, za promenu, bio popločan zlim namerama onih koji su određivali pravac kretanja – bio je obeležen najbizarnijim idejama, projektima, ličnostima i događajima, sve odreda važnim akterima i simbolima jedne koliko strašne koliko i burleskne istorijske epohe.
Ako je moguće naći neki zajednički imenitelj gotovo stotinak mojih kolumnističko-esejističkih tekstova uvrštenih u knjigu Urbani Bušmani, onda je to upravo jedna priča u bezbroj varijanti o gigantskom, svesno, namerno i s velikom masovnom radošću učinjenom civilizacijskom rikvercu: u trenutku kada je imala šansu da dublje ukoreni neke civilizacijske standarde koje je sporo, mučno i s jakim otporima usvajala tokom XIX i XX veka, Srbija je – gotovo plebiscitarnom odlukom – pohrlila unazad, regresirajući u Gomilu kojom lagodno manipulišu namrgođene poglavice i jurodivi vračevi u odorama „nacionalno zabrinutih intelektualaca“. Sve što se desilo od trenutka dobrovoljne abdikacije od građanske odgovornosti (više nego vidljivo obeleženog gigantskim posterima bezličnog Vođe, koji su spontano prekrili gotovo celu zemlju) dobro je poznato: svi zločini, sva sramota, beda, moralno srozavanje, izolacija i posvemašnja vrednosno-pojmovna zbrka, kao logičan proizvod jedne suštinske zalutalosti. To je, na ovaj ili onaj način, jedina prava tema Urbanih Bušmana. Ovo je, dakle, fragmentarna hronika jednog zapanjujuće besmislenog – pa utoliko mnogo više patetičnog nego tragičnog – posrnuća, koje nije bilo ni slučajno ni proizvod „zavere“, „izdaje“ ili nečijih taktičkih „grešaka u koracima“; propast jednog retrogradnog „projekta“ – kakav samo jedan veoma preduzetni Banalni Um može da smisli – bila je zapisana u samom njegovom „korenu“. Ono u čemu Srbija živi u poslednjim danima XX veka jesu razvaline tog sistematski organizovanog Ludila. Boriti se protiv te višegodišnje operacije razaranja smisla tako što ćeš pokušati da makar i neznatno doprineseš očuvanju smislene jezičke komunikacije možda i nije bilo sasvim donkihotovski: jer, alternativa tome bila je tišina, ona koju onaj micićevski barbarogenije decivilizator najviše voli, jer može nesmetano da je ispuni svojom drekom. Zato je pisanje u devedesetim nužno bilo kvarenje dreke, pokušaj „subverzivnog“ de(kon)struiranja jedne raščovečujuće kakofonije. Još uvek verujem da je to više od Ničega i da, samim tim, ima smisla.
Zemun, decembra 2000.