Moran, Džo – Čitanje svakodnevice

Moran, Džo – Čitanje svakodnevnice

Naslov originala:

Joe Moran: READING THE EVERYDAY, Routlage, 2005.

Preveo s engleskog

Vladimir Aranđelović

2011. god. Str. 352

Cena: 800 din.

Džo Mo­ran je prof­esor an­gli­sti­ke i ame­ri­ka­ni­sti­ke na univerzitetu Džon Murs (John Mo­o­res) u Li­ver­pu­lu. Nje­go­ve knji­ge su, pored ove, još: Star Aut­hors: Li­te­rary Ce­le­brity in Ame­ri­ca (2000) (Pisci kao zvezde: knji­žev­na sla­va u Ame­ri­ci) i In­ter­di­sci­pli­na­rity (2002) (In­ter­di­sci­pli­nar­nost). U ovoj knji­zi Mo­ra­nov cilj je pre­i­spi­ti­va­nje pred­sta­va o sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu, koje vladaju u studijama kulture, tra­di­ci­o­nal­no usred­sre­đe­nih na pi­ta­nja ma­sov­ne kul­tu­re i po­tro­šač­kog na­či­na ži­vo­ta. On is­tra­žu­je ne­ke od naj­ma­nje ob­ra­đe­nih, naj­više za­ne­ma­re­nih,­ naj­ba­nal­ni­jih vi­do­va sva­kodnevne kul­tu­re, ka­kvi su ba­vlje­nje u kan­ce­la­ri­ji, pu­to­va­nje na po­sao, par­ki­ra­li­šta, auto­pu­te­vi, no­va na­se­lja i ma­sov­na pro­iz­vod­nja stam­be­nog pro­sto­ra. Moran po­ka­zu­je da nam ana­li­za na­vod­no “do­sad­nih” po­ja­va mo­že po­mo­ći da shva­ti­mo smi­sao kul­tur­nih i dru­štve­nih pro­me­na.

PREDGOVOR

Ovo je knji­ga o sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu u sa­vre­me­nim dru­štvi­ma. Usred­sre­đe­na je na one pri­zem­ne, ”do­sad­ne” vi­do­ve sva­ko­dnev­no­ga (ono­g što Fran­cu­zi na­zi­va­ju le qu­o­ti­di­en, s vi­še pre­ci­zno­sti ne­go što ima en­gle­sko ‘everyday’) o ko­ji­ma su te­o­rij­ski raz­mi­šlja­li evrop­ski kri­ti­ča­ri po­put An­ri­ja Le­fe­vra, Mi­še­la de Ser­toa, Zig­fri­da Kra­ka­u­e­ra i Mar­ka Ožea, ali ko­ji­ma je po­klo­nje­no re­la­tiv­no ma­lo pa­žnje u an­glo­fo­nom proučavanju kulture. Kao što već i na­slov ove knji­ge su­ge­ri­še, njen cilj je da na­gla­še­no te­o­rij­skom ka­rak­te­ru ne­dav­nih pi­o­nir­skih ra­do­va iz obla­sti pro­u­ča­va­nja sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta[1] pri­do­da po­drob­nu ana­li­zu i tu­ma­če­nje pro­sto­ra, prak­se i mi­to­lo­gi­je sva­ko­dne­vi­ce. Da­ka­ko, je­dan od glav­nih ar­gu­me­na­ta ove knjige upra­vo je to da je sva­ko­dnev­no uvek već pro­tu­ma­če­no: na­čin na ko­ji se ono ži­vi ne da se odvo­ji­ti od na­či­na nje­go­vog pred­sta­vlja­nja u ar­hi­tek­tu­ri, di­zaj­nu, ma­te­ri­jal­noj kul­tu­ri, me­di­ji­ma, po­li­tič­kom go­vo­ru, na fil­mu, te­le­vi­zi­ji, u li­kov­nim umet­no­sti­ma i fo­to­gra­fi­ji.

Ova knji­ga is­tra­žu­je na­či­ne na ko­je, kroz prak­su i pred­sta­ve sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta, već ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja do­la­ze do iz­ra­ža­ja va­žne pro­me­ne u za­pad­nim dru­štvi­ma, kao što su pri­va­ti­za­ci­ja jav­nih slu­žbi, de­re­gu­li­sa­nje tr­ži­šta, me­na­džer­ska re­vo­lu­ci­ja na rad­nom me­stu i pro­mo­ci­ja ku­će­vla­sni­štva. Ja že­lim da po­ka­žem da je sva­ko­dnev­ni ži­vot po­stao po­pri­šte jed­ne no­ve vr­ste ‘post-po­li­tič­ke’ po­li­ti­ke, u ko­joj se sva­ki­da­šnje spa­ja sa po­li­ti­kom na raz­ne ne­pri­met­ne ali svepro­ži­ma­ju­će na­či­ne. Mno­gi pri­me­ri o ko­ji­ma ov­de di­sku­tu­jem bri­tan­ski su, ali se u knji­zi bri­tan­ska i ame­rič­ka kul­tu­ra če­sto upo­re­đu­ju. U do­ba sve ve­će in­ter­na­ci­o­na­li­za­ci­je sa­mog pred­me­ta kul­tu­ro­lo­škog pro­u­ča­va­nja, ja že­lim da po­ka­žem ka­ko su, po­red sve­sti o ra­stu­ćoj glo­ba­li­za­ci­ji sva­ko­dnev­ne prak­se, iz­u­ča­va­nju pri­zem­ne sva­ko­dne­vi­ce neo­p­hod­ne i kon­kret­nost i spe­ci­fič­nost. U spi­si­ma mno­gih za­čet­ni­ka te­o­ri­je sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta (Le­fe­vr, Ser­to, si­tu­a­ci­o­ni­sti) Pa­riz je po­slu­žio kao lo­cus clas­si­cus, a vi­še mo­jih stu­di­ja po­je­di­nač­nih slu­ča­je­va je ve­za­no za Lon­don, grad sve iz­ra­zi­ti­jeg glo­bal­nog ka­rak­te­ra, či­ji sva­ko­dnev­ni ži­vot ipak još uvek ima svo­je po­seb­ne pre­de­le i mi­to­lo­gi­je. Ja tre­ba da po­ka­žem da su sva­ko­dnev­ni pro­sto­ri – kan­ce­la­ri­je, call cen­tri, si­ste­mi pod­zem­nih že­le­zni­ca, uska gr­la sa­o­bra­ća­ja, no­vi gra­do­vi, pred­gra­đa, auto­pu­te­vi i na­se­lja s tip­skim ku­ća­ma – za­hva­će­ni glo­bal­nim pro­ce­si­ma sve i kad osta­ju ve­za­ni za lo­kal­ne uslo­ve i isto­ri­ju ko­ji se ne da­ju la­ko eli­mi­ni­sa­ti.

Uvod, ”Če­ka­nje u re­du, studije kul­tu­re i sva­ko­dne­vi­ca”, po­či­nje obič­nim sva­ko­dnev­nim is­ku­stvom – če­ka­njem auto­bu­sa – i slu­ži se nji­me da uka­že na či­nje­ni­cu da po­jam sva­ko­dne­vi­ce u aka­dem­skom, me­dij­skom i po­li­tič­kom dis­kur­su če­sto za­ne­ma­ru­je ili za­ma­glju­je ono što je spe­ci­fič­no sva­ko­dnev­no. Knji­ga se po­tom de­li na če­ti­ri glav­na odelj­ka, od ko­jih se sva­ki ba­vi po­seb­nim ti­po­vi­ma stvar­nog i dis­kur­ziv­no iz­ra­že­nog pro­sto­ra. Po­gla­vlje, ”Rad­ni pro­stor – ži­vot u kan­ce­la­ri­ji i pu­to­va­nje na po­sao”, is­tražuje na­čin na ko­ji se pred­sta­vlja kul­tu­ra ra­da i pu­to­va­nje na po­sao  u kon­tek­stu ne­dav­nih pro­me­na u neo-li­be­ral­nim, glo­ba­li­zo­va­nim eko­no­mi­ja­ma. Tre­će po­gla­vlje, ”Ur­ba­ni pro­stor – mi­to­vi i zna­če­nja sa­o­bra­ća­ja” ras­pra­vlja o pre­o­vla­đu­ju­ćim mi­to­vi­ma o vo­zi­li­ma i pe­ša­ci­ma u od­no­su na pi­ta­nja po­li­ti­ke i jav­ne sfe­re u mo­der­nom gra­du. Če­tvr­to po­gla­vlje, ”Nemesta – su­per­mo­der­nost i sva­ko­dne­vi­ca”, razmatra ra­si­pa­nje sva­ki­da­šnje ak­tiv­no­sti ka gra­nič­nim ili pe­ri­fer­nim pro­sto­ri­ma po­put auto­pu­te­va, ser­vi­snih sta­ni­ca i no­vih na­se­lja i istražuje istorijski kontekst i kulturnu politiku tih navodno neoznačenih okruženja. Pe­to po­gla­vlje, ”Pro­stor u kome se ži­vi – krov nad gla­vom, tr­žište i sva­ko­dne­vi­ca”, ana­li­zi­ra ide­je i pred­sta­ve o stam­be­nom pro­sto­ru u sa­vre­me­nim ka­pi­ta­li­stič­kim dru­štvi­ma, tvr­de­ći da one slu­že ro­man­ti­zo­va­nju i pri­kri­va­nju sva­ko­dnev­ne stvar­no­sti ljud­skih pre­bi­va­li­šta. Moj za­klju­čak, ”Sva­ko­dne­vi­ca i kul­tur­na pro­me­na”, razmatra ne­u­jed­na­če­no­st raz­vo­ja sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta u glo­bal­nom kon­tek­stu, u ve­zi s ko­lo­ni­ja­li­zmom, te­ro­ri­zmom i so­ci­jal­nim ka­pi­ta­lom.

Že­leo bih da za­hva­lim Od­bo­ru za is­tra­ži­va­nje u hu­ma­ni­stič­kim di­sci­pli­na­ma či­ja mi je sti­pen­di­ja omo­gu­ći­la da uzmem ne­pla­će­no od­su­stvo od jed­nog se­me­stra i ta­ko za­vr­šim ovu knji­gu. Ta­ko­đe sam za­hva­lan mo­jim ko­le­ga­ma sa Ka­te­dre za ame­ri­ka­ni­sti­ku, knji­žev­nost i isto­ri­ju kul­tu­re Uni­ver­zi­te­ta Džon Murs u Li­ver­pu­lu na pre­u­zi­ma­nju mo­jih du­žno­sti za vre­me mog od­su­stva. Re­be­ka Bar­den, Ros Do­son, El­spet Grej­hem, Majkl Mo­ran, Džo­na­tan Par­kis, Dže­ri Smit i iz­ve­stan broj ano­nim­nih re­cen­ze­na­ta iz­da­vač­ke ku­će Ra­tlidž bili su lju­ba­zni da pro­či­ta­ju i pro­ko­men­ta­ri­šu raz­li­či­ta po­gla­vlja mog ru­ko­pi­sa. Dru­gi su mi pru­ži­li sa­ve­te, oba­ve­šte­nja i raz­ne vr­ste po­mo­ći: Ti­mo­ti Ašplant, Džo Kroft, Rik Fel, Ko­lin He­ri­son, Ben Haj­mor, Bob Ketl, Anet Kun, La­jam Mo­ran, Glen­da Nor­kvej, Džo­a­na Prajs, Hejzl Rej­ner, Ke­ti Vej­nha­us, Kejt Vol­če­ster i čla­no­vi e-mail li­ste The­Bus­Stops­He­re. Ve­o­ma sam za­hva­lan umet­ni­ci­ma, film­skim rad­ni­ci­ma i fo­to­gra­fi­ma (Pa­tri­ku Ki­le­ru, Mar­ti­nu Pa­ru, To­mu Fi­lip­su, Dej­vi­du Rej­so­nu i To­mu Vu­du) ko­ji su mi do­zvo­li­li da re­pro­du­ku­jem sli­ke, po­mo­gli mi da do­đem do ko­pi­ja fil­mo­va i po­sve­ti­li deo svog vre­me­na mo­jim pi­ta­nji­ma o nji­ho­vom ra­du. Iz­ve­sni kra­ći de­lo­vi pe­tog po­gla­vlja već su se bi­li po­ja­vi­li u mom član­ku ‘Stam­be­ni pro­stor, pam­će­nje i sva­ki­da­šnji ži­vot u sa­vre­me­noj Bri­ta­ni­ji’, in Cul­tu­ral Stu­di­es 18, 4 (Ju­li 2004) (http:// www.tandf.co.uk/journals), te zahvaljujem uredništvu i izdavaču na dozvoli da isti materijal ponovo upotrebim. Piter Vilbi mi je takođe dozvolio da izvesne rezultate istraživanja za ovu knjigu objavim u veoma različitom obliku u magazinu New Statesman.

[1] Gar­di­ner (2000) i Highmore (2002a), na pri­mer, na­pra­vi­li su ne­pro­ce­nji­vo vred­ne pre­gle­de kul­tu­ro­lo­ga sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta. Highmore (2002c) na­vo­di mno­ge od ključ­nih tek­sto­va, kao i spe­ci­jal­ne bro­je­ve ča­so­pi­sa New Li­te­rary Hi­story (2002) i Cul­tu­ral Stu­di­es (2004), naj­pot­pu­ni­je in­ven­ta­re sve­ga što se ra­di u ovoj obla­sti. Chaney (2002), Be­nnett and Wat­son (2002), kao i Sil­va and Be­nnett (2004) raz­ma­tra­ju sva­ko­dnev­ni ži­vot sa sta­no­vi­šta tra­di­ci­o­nal­ni­jih so­ci­o­lo­ških in­te­re­so­va­nja za pi­ta­nja kla­se, ra­da, po­tro­šnje i slo­bod­nog vre­me­na.