Na godišnjicu smrti Teofila Pančića (3. februar 2025), našeg autora i prijatelja, objavljujemo njegov kratak predgovovor za knjigu Kritika vatrene moći (Biblioteka XX vek, 2013). Kao i drugi Teofilovi tekstovi, i ovaj ostaje svež i aktuelan bez obzira na to kad je prvi put objavljen. Tekstovi ovog „novinskog pisca“ – kako je Teofil nazivao svoje zanimanje – traju jer imaju nezastarivu književnu vrednost i zahvaljujući tome što su u njima povodi prolazni, ali ne i pitanja koja u vezi s njima Tofil postavlja. To važi i za ovaj mini predgovor, i ovde nam se Teofil obraća onim njemu svojstvenim britkim, ali nezlobivim glasom, i ovde on postavlja jedno od i danas najvažnijih pitanja koje stoji pred nama u Srbiji: kako je i zašto umro „Peti oktobar“.
Hronika najavljene smrti „Petooktobarske republike“
Nešto staro polako je izumiralo a da nikada nije ni sazrelo, a nešto novo nije bilo ni na vidiku, i teško da će ga u dogledno vreme biti; u takvoj konstelaciji, na horizontu se pojavilo (ne bi bilo preterano reći da se povampirilo) nešto starije od starog, i nastojalo da se predstavi kao sasvim novo i sasvim dobro – štaviše, nešto na šta smo zapravo oduvek čekali. Samo valjda nismo znali da baš na to čekamo, i da će to baš tako da izgleda. Zapanjujuće je koliko je ljudi u to poverovalo, a još više ko je sve poverovao…
Ipak, Kritika vatrene moći pre svega „hvata“ trenutak u kojem se stvari nisu još sasvim rasplele (i raspale) u tom pravcu, ali su uveliko jurile tuda. Otuda je valjda i logično da ova knjiga bude i poslednji nastavak serijala koji sam nazvao „Život i smrt u srpskom postkomunizmu“. Zašto poslednji? Zato što je jedan epohalni krug zatvoren. Urbani Bušmani pratili su „gordo posrtanje“ kroz devedesete i sporo i mučno rađanje „Petooktobarske republike“, kako se može zvati prvih dvanaestak godina XXI veka u Srbiji. Potonje knjige Čuvari bengalske vatre, Kroz klisurine i Vremeplov na remontu (pa i Karma koma, kao zaseban „projekat“) hronika su svakovrsnih meandriranja tog poretka, začetog sa mnogo više nade nego razuma, snage i naročito moralne i svake druge postojanosti. Ova, pak, knjiga prati, kroz trogodišnji period 2010-2012, nešto što verovatno nije preterano nazvati umiranjem i krajem „Petooktobarske republike“, one koja je nastala na (proklamovanom) otklonu i diskontinuitetu prema srpskim devedesetim, a dakako i prema onome što im je prethodilo. I završava se Ukazanjem onih koje pamtimo iz naše (naj)gore prošlosti, jer su bili njeni kreatori i sprovodioci, da bi sada došli iznova na vrh, navodno da nam učine tu bizarnu uslugu da nas od iste te prošlosti izbave. Tu se otvara jedna nova epoha, a meni ostaje da je konstatujem, i da je pratim. Dosadno nam sigurno neće biti i čitaćemo se još – ako budemo imali gde.
Teofil Pančić
septembar 2013.