Bejker, Ketrin – Zvuci granice. Popularna muzika, rat i nacionalizam u Hrvatskoj posle 1991

Bejker, Ketrin – Zvuci granice. Popularna muzika, rat i nacionalizam u Hrvatskoj posle 1991

Naslov originala – Catherine Baker: Sounds of the Borderland. Popular Music, War and Nationalism in Croatia since 1991, Ashgate, 2010.

Preveli s engleskog Igor Cvijanović i Alen Bešić

2011. god. Str.344

Cena: 900 din.

Ke­trin Bej­ker (Cat­he­ri­ne Ba­ker) je di­plo­mi­ra­la isto­ri­ju na Lon­don­skoj ško­li eko­no­mi­je (Lon­don School of Eco­no­mics), a ma­gi­stri­ra­la je i dok­to­ri­ra­la na Ško­li za slo­ven­ske i is­toč­no­e­vrop­ske stu­di­je pri lon­don­skom Uni­ver­zi­tet­skom ko­le­džu (School of Sla­vo­nic and East Euro­pean Stu­di­es, Uni­ver­sity Col­le­ge Lon­don).  Od 2008. go­di­ne za­po­sle­na je kao asi­stent na Uni­ver­zi­te­tu u Sa­ut­hemp­to­nu (Uni­ver­sity of So­ut­hamp­ton). Ob­ja­vi­la je ne­ko­li­ko čla­na­ka u ča­so­pi­si­ma kao što su Euro­pe-Asia Stu­di­es, Po­pu­lar Com­mu­ni­ca­tion, Na­ti­o­na­li­ti­es Pa­pers i Na­rod­na umjet­nost. Knji­ga Zvu­ci gra­ni­ce (So­unds of the Bor­der­land, As­hga­te, 2010) do­no­si za štam­pu pri­re­đen tekst nje­ne dok­tor­ske di­ser­ta­ci­je. To je  pr­va knji­ga Ke­trin Bej­ker.

Pred­go­vor

Sep­tem­bra 1991. godine go­to­vo svi hr­vat­ski pro­fe­si­o­nal­ni pop mu­zi­ča­ri oku­pi­li su se u jed­nom te­le­vi­zij­skom stu­di­ju da bi u band-aid sti­lu sni­mi­li bud­ni­cu ko­ja će po­sta­ti je­dan od naj­u­spe­šni­jih pro­je­ka­ta no­vo­o­sno­va­ne na­ci­o­nal­ne te­le­vi­zi­je. Oni ma­lo­broj­ni ko­ji se ni­su po­ja­vi­li re­ša­va­li su po­ro­dič­ne kri­ze ili su se oti­snu­li na vla­sti­te tur­ne­je po hr­vat­skoj di­ja­spo­ri gde su sa­ku­plja­li no­vac ka­ko bi do­dat­nim sred­stvi­ma i me­di­cin­skim za­li­ha­ma do­pri­ne­li rat­nom su­ko­bu. Od­sut­ne su bi­le i zve­zde iz dru­gih ju­go­slo­ven­skih re­pu­bli­ka uz ko­je su slu­ša­o­ci su­per­gru­pe Hr­vat­ski Band Aid ne­sme­ta­no od­ra­sli. Na­jed­nom stra­ni iz­vo­đa­či no­vo­ta­la­snog ro­ka, za­bav­ne i no­vo­kom­po­no­va­ne na­rod­ne mu­zi­ke bi­li su žr­tve, a po­ne­kad i su­ko­blje­ne stra­ne, u sim­bo­lič­nom ra­tu pro­tiv neo­d­re­đe­no­sti, ta­ko­đe uple­te­ni u sve slo­že­ni­je de­fi­ni­ci­je na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta u sop­stve­nim dr­ža­va­ma.

Po­če­tak ra­ta u Hr­vat­skoj u ju­lu 1991. godine obe­le­ži­lo je uče­šće go­to­vo svih do­ma­ćih pro­fe­si­o­nal­nih mu­zi­ča­ra u ta­la­su pa­tri­ot­skog kom­po­no­va­nja. To­kom ne­ko­li­ko na­red­nih me­se­ci moć­ni si­stem dr­žav­ne te­le­vi­zi­je na­sto­jao je da us­po­sta­vi kon­tro­lu nad mu­zi­kom i po­bri­ne se da ona od­ra­ža­va pred­sed­ni­ko­ve dis­kur­se i pri­o­ri­te­te. Ka­ko se po­li­tič­ki im­pe­ra­tiv me­njao to­kom ne­ko­li­ko sle­de­ćih go­di­na, od osi­gu­ra­va­nja na­ci­o­nal­nog op­stan­ka ka kon­so­li­da­ci­ji ho­mo­ge­ne na­ci­o­nal­ne za­jed­ni­ce, mu­zič­ka in­du­stri­ja je re­a­go­va­la po­nu­div­ši ne­ko­li­ko vi­do­va “hr­vat­ske” osno­ve na­ci­o­nal­ne po­pu­lar­ne mu­zi­ke. Po­pu­lar­na mu­zi­ka je ta­ko stvo­ri­la iz­vor po­ru­ka o na­ci­ji i, u ne­pre­kid­noj ras­pra­vi o po­re­klu na­rod­ne mu­zi­ke ko­ja je na­dah­nu­la mno­ge pe­sme, na­čin de­fi­ni­sa­nja na­ci­je iz­ri­ču­ći ono što Hr­vat­ska ni­je. Ti eks­pli­cit­ni i im­pli­cit­ni na­ra­ti­vi o na­ci­o­nal­no­sti po­ve­za­li su ne­ko­li­ko eta­pa hr­vat­skog po­li­tič­kog ži­vo­ta: me­se­ce naj­že­šćih bor­bi 1991. i 1992, učvr­šći­va­nje fron­ta od 1992. do 1995, ne­iz­ve­sne po­sle­rat­ne go­di­ne kad su sim­bo­lič­ni kra­je­vi Is­toč­ne Sla­vo­ni­je na li­ni­ji su­ko­ba još uvek bi­li iz­van hr­vat­skog su­ve­re­ni­te­ta, eufo­ri­ju i ne­sta­bil­nost na kra­ju Tuđ­ma­no­vog re­ži­ma 2000. godine, te te­ški put Hr­vat­ske ka Evrop­skoj uni­ji.

Ne­ko­li­ko je raz­lo­ga za­što se ova knji­ga zo­ve Zvu­ci gra­ni­ce (So­unds of the Bor­der­land). Pr­vi je mit ko­ji bu­di se­ća­nje na sa­mu Hr­vat­sku na bra­ni­ku hri­šćan­stva ili Evro­pe, ka­ko se di­že da od­bra­ni ve­li­ku ci­vi­li­za­ci­ju od na­pa­da s Is­to­ka.[1] Ta sli­ka se iz­no­va po­ja­vlju­je u hr­vat­skoj umet­no­sti i kul­tu­ri, ko­ri­sti se ka­ko bi se su­ko­bi iz de­ve­de­se­tih go­di­na dva­de­se­tog ve­ka uči­ni­li ra­zu­mlji­vi­jim i stva­ra ube­dlji­vu pri­ču o na­ro­du ko­ji je usme­ra­vao isto­ri­ča­re i pu­to­pi­sce u nji­ho­vom pri­ka­zu ze­mlje. Ako se taj na­ra­tiv osta­vi po stra­ni, pak, su­štin­ski pro­blem hr­vat­ske kul­tur­ne po­li­ti­ke od­u­vek je bio ka­ko da se op­ho­di pre­ma unu­tra­šnjim gra­ni­ca­ma sa­me dr­ža­ve – od Istar­skog po­lu­o­str­va, gde se pre­o­vla­đu­ju­ći kon­cept re­gi­o­nal­nog iden­ti­te­ta di­či vi­še­stru­kim slo­je­vi­ma pri­pad­no­sti, do dal­ma­tin­skog za­le­đa i nje­go­vog pre­kla­pa­nja sa Her­ce­go­vi­nom, pra­gom Bal­ka­na či­ji deo Hr­vat­ska ni­kad ne bi tre­ba­lo da bu­de, a opet uvek ne­ka­ko je­ste. Ta pi­ta­nja su pri­sut­na iza mno­gih slu­ča­je­va u ovoj knji­zi i po­ka­zu­ju ka­ko se isto­ri­ja upli­će u sa­vre­me­nu po­pu­lar­nu kul­tu­ru: hr­vat­ska po­pu­lar­na mu­zi­ka je zvuk mno­gih gra­ni­ca čak i kad je ob­u­hva­će­na ide­jom da je kul­tu­ra sva­ke et­nič­ke na­ci­je je­din­stve­na i oso­be­na. Po­red ovih opa­ža­nja svoj­stve­nih jed­noj dr­ža­vi, sva­ka po­li­tič­ka i kul­tur­na ce­li­na je ze­mlja gra­ni­cā. Njen iden­ti­tet će za­vi­si­ti od ose­ća­ja gde ta ce­li­na pre­sta­je i od na­či­na na ko­ji se mo­že re­ći da ste iz­van nje – od tre­nut­ka kad se mo­ra­te za­pi­ta­ti da li ste i da­lje u njoj ili ne.

Li­te­ra­tu­ra

Pro­u­ča­va­nje po­pu­lar­ne mu­zi­ke u ju­go­i­stoč­noj Evro­pi neo­dvo­ji­vo je od isto­rij­ske te­me pre­o­bra­ža­ja ta­ko­zva­ne “folk kul­tu­re” ko­ja se po­ja­vi­la kad su od­re­đe­ni ša­blo­ni so­ci­ja­li­stič­ke in­du­stri­ja­li­za­ci­je pri­vu­kli ogro­man broj se­o­skog sta­nov­ni­štva u grad­ske sre­di­ne. Mi­le­na Dra­gi­će­vić-Še­šić (1994) za­be­le­ži­la je nje­ne po­sle­di­ce na estra­di; Ines Pri­ca (1991) po­sma­tra­la je ka­ko se ona od­i­gra­va­la me­đu omla­di­nom u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu; Ivan Čo­lo­vić (1985) ras­pra­vljao je o sti­ho­vi­ma kao tek­sto­vi­ma; Ljer­ka Ra­smu­sen (2002) pru­ži­la je sve­o­bu­hva­tan isto­rij­ski opis estrad­nog folk po­slo­va­nja u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji. Erik Gor­di (Gor­dy, 1999), Stef Jan­sen (2005a) i Na­i­la Ce­ri­ba­šić (1993; 2000) po­ka­za­li su ka­ko su se dis­kur­si o pop, rok i folk mu­zi­ci pre­o­bra­zi­li da bi bi­li smi­sle­ni u no­vim po­li­tič­kim re­al­no­sti­ma na­kon ras­pa­da ju­go­slo­ven­ske fe­de­ra­ci­je.

Isto­ri­o­gra­fi­ja ju­go­slo­ven­skih ra­to­va i nji­ho­vog na­sle­đa je još op­se­žni­ja i pro­ble­ma­tič­ni­ja. Je­dan ne­dav­ni pra­vac raz­mi­šlja­nja o tim su­ko­bi­ma pred­sta­vio je ide­ju o “me­dij­skom ra­tu” ko­ji je pret­ho­dio, pro­pra­tio i oprav­dao et­nič­ko na­si­lje u ze­mlja­ma na­sled­ni­ca­ma. Po­sma­tra­nje za­bav­nih i in­for­ma­tiv­nih me­di­ja iz te per­spek­ti­ve pro­ši­ru­je na­še raz­u­me­va­nje na­či­na na ko­ji su eli­te gle­da­le da pro­mo­vi­šu et­nič­ko po­i­sto­ve­ći­va­nje i raz­la­ga­nje tran­set­nič­kih iden­ti­te­ta: po­pu­lar­na mu­zi­ka na­bi­je­na sup­til­nim i ne ta­ko sup­til­nim na­ra­ti­vi­ma o na­ci­ji uvla­či­la se u sva­ko­dnev­ni ži­vot i uisti­nu na­dži­ve­la po­li­tič­ke pro­jek­te ko­ji su je na­dah­nu­li. Ras­pra­vlja­nje o kul­tur­noj pro­duk­ci­ji do da­na da­na­šnjeg, ume­sto usred­sre­đi­va­nja na sam iz­dvo­je­ni rat, osve­tlja­va i po­sto­je­će is­tra­ži­va­nje po­li­tič­kih ele­me­na­ta hr­vat­ske de­mo­krat­ske tra­di­ci­je. Sva­ko­dnev­ni dru­štve­ni i kul­tur­ni ži­vot, pak, ni­je od­re­đen je­di­no is­ku­stvom ju­go­slo­ven­skih ra­to­va. Po­sle­di­ce i obim ot­ce­plje­nja Hr­vat­ske od Ju­go­sla­vi­je oči­tu­ju se na raz­li­či­te i ne­pred­vi­di­ve na­či­ne ko­je na­ci­o­nal­ni (ili čak biv­ši na­ci­o­nal­ni) ni­vo ana­li­ze po­ne­kad ne mo­že ob­ja­sni­ti.

Hr­vat­ska et­no­lo­gi­ja i et­no­mu­zi­ko­lo­gi­ja i da­lje ima­ju po­sto­ja­no za­ni­ma­nje za po­pu­lar­nu mu­zi­ku, po­sta­vlja­ju­ći več­na et­no­lo­ška pi­ta­nja u sa­vre­me­nom ob­li­ku: ka­ko se folk kul­tu­ra (et­no­lo­ški gle­da­no, kon­cep­tu­al­no se­me po­pu­lar­ne mu­zi­ke) pre­o­bra­zi­la za­hva­lju­ju­ći ur­ba­ni­za­ci­ji, in­du­stri­ja­li­za­ci­ji, ma­sov­nim me­di­ji­ma, sni­ma­telj­skoj i in­stru­men­tal­noj teh­no­lo­gi­ji, mi­gra­ci­ja­ma, ra­tu i svim dru­gim či­ni­o­ci­ma ko­ji po­ni­šta­va­ju pri­vid­nu et­no­lo­šku iz­ve­snost ogra­ni­če­nog se­la? Is­tra­ži­va­nje “et­no­lo­gi­je na­še sva­ko­dne­vi­ce” Du­nje Riht­man-Augu­štin pod­sta­klo je po­me­ra­nje ka sva­ko­dnev­nom u hr­vat­skoj an­tro­po­lo­gi­ji u isto vre­me kad su Ivan Čo­lo­vić i Mi­le­na Dra­gi­će­vić-Še­šić spro­vo­di­li svo­ja is­tra­ži­va­nja u Sr­bi­ji. Et­no­lo­gi­ju je, me­đu­tim, kra­jem osam­de­se­tih go­di­na dva­de­se­tog ve­ka, ob­u­zeo ras­pad Ju­go­sla­vi­je. Is­tra­ži­va­či sa In­sti­tu­ta za et­no­lo­gi­ju i fol­klo­ri­sti­ku (IEF) u Za­gre­bu ob­ja­vi­li su to­kom de­ve­de­se­tih mno­štvo pu­bli­ka­ci­ja o sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu i po­pu­lar­noj mu­zi­ci to­kom ra­ta (npr. Ce­ri­ba­šić 1993, 1995; Ča­le Feld­man, Pri­ca i Senj­ko­vić ur. 1993; Pe­tan ur. 1998), ko­je slu­že i kao opis mu­zič­kog raz­vo­ja i kao obe­lež­je ten­zi­ja po­ve­za­nih s aka­dem­skim is­tra­ži­va­njem u do­mo­vi­ni to­kom dru­štve­nog i po­li­tič­kog pre­vra­ta u rat­nim i po­sle­rat­nim go­di­na­ma. Hr­vat­ska na­uč­na li­te­ra­tu­ra na­sta­vlja da do­pu­nju­je iz­u­zet­no bo­gat iz­vor po­da­ta­ka o te­ma­ma po­put tra­di­ci­ja iz­gra­đe­nih oko od­re­đe­nih in­stru­me­na­ta (Bo­ni­fa­čić 1995, 1998) ili pe­vač­kih tra­di­ci­ja (Ća­le­ta 1999, 2001, 2008), me­đu­sob­nog de­lo­va­nja mu­zi­ke i vi­zu­el­ne kul­tu­re (Senj­ko­vić 2002), isto­ri­je omla­din­skog uku­sa za kul­tu­ru (Pe­ra­so­vić 2001), uspo­me­ne na Ti­ta (Pe­tro­vić i Ru­bić 2006) ili oso­be­no­sti Is­tre (Ka­la­poš 2002, Or­lić 2004). Pro­u­ča­va­o­ci iz Hr­vat­ske i da­lje pro­mi­šlja­ju sta­tus an­tro­po­lo­ga iz­nu­tra, u do­mo­vi­ni, pri­kaz tra­di­ci­je i pri­me­nji­vost za­pad­nih te­o­ret­skih mo­de­la na pro­u­ča­va­nje post­so­ci­ja­li­stič­ke kul­tu­re.

Iz­u­zev po­gla­vlja o ju­go­slo­ven­skoj (ujed­no i hr­vat­skoj) rok mu­zi­ci u knji­zi Sa­bri­ne Ra­met iz 1994. godine, gde se ona ba­vi ro­kom i po­li­ti­kom u Is­toč­noj Evro­pi i Ru­si­ji (Ra­met, 1994), pro­u­ča­va­nje po­pu­lar­ne mu­zi­ke uglav­nom je pre­pu­šta­no po­zna­va­o­ci­ma unu­tar da­te kul­tu­re. Moj rad, me­ne kao aka­dem­ki­nje “spo­lja”, od­vi­jao se u nu­žnom di­ja­lo­gu s obim­nim bro­jem lo­kal­nih is­tra­ži­va­nja. Ni­kad ni­sam bi­la si­gur­na da li je na­vod­na pred­nost ne­ko­ga spo­lja u to­me da ne pod­ra­zu­me­va lo­kal­ne dru­štve­ne i kul­tur­ne struk­tu­re nad­ma­ši­va­la lin­gvi­stič­ke i kul­tur­ne ne­do­stat­ke ne­ma­nja upra­vo tog pod­ra­zu­me­va­nog zna­nja. Ako ni­šta dru­go, na kra­ju sam ra­ci­o­nal­no za­klju­či­la, bar je vre­de­lo to sa­zna­ti.

Me­to­do­lo­gi­ja

Da bih is­tra­ži­va­la hr­vat­sku po­pu­lar­nu mu­zi­ku kao ne­ko ko ne pri­pa­da is­toj kul­tu­ri, mo­ra­la sam da se upo­znam sa sa­mim mu­zič­kim tek­sto­vi­ma, uče­ći o uslo­vi­ma u ko­ji­ma su na­sta­ja­li i ima­ju­ći za cilj da raz­u­mem ka­ko lju­di pro­na­la­ze smi­sao u mu­zi­ci s ko­jom do­la­ze u do­dir. Ke­trin Ver­de­ri opi­sa­la je pred­no­sti “et­no­graf­skog pri­stu­pa tek­stu­al­noj ana­li­zi”: te­ren­ski rad tre­ba­lo bi da bu­de do­dat­ni ana­li­tič­ki me­tod ko­ji po­ma­že is­tra­ži­va­ču da raz­u­me “te­ren dru­štve­nih od­no­sa” u ko­ji­ma tek­sto­vi cir­ku­li­šu (Ver­dery 1991: 19-20). Shod­no to­me, spo­ji­la sam svo­je isto­rij­sko is­tra­ži­va­nje s opa­ža­nji­ma uče­sni­ka i raz­go­vo­ri­ma s nji­ma. Moj te­ren­ski rad od­vi­jao se u pe­ri­o­du od osam do de­vet me­se­ci u Hr­vat­skoj, to­kom tri po­se­te iz­me­đu ju­la 2006. i sep­tem­bra 2007. godine. Obič­no sam bi­la u Za­gre­bu: to je zgod­no me­sto za do­go­va­ra­nje in­ter­vjua dok se oba­vlja pre­tra­ži­va­nje štam­pe u Na­ci­o­nal­noj i Uni­ver­zi­tet­skoj bi­bli­o­te­ci i ima pri­stup ši­ro­kom ni­zu kul­tur­nih do­ga­đa­ja, ma­da se te­ško mo­že re­ći da ono pred­sta­vlja Hr­vat­sku u ce­li­ni. (Ni­je da ijed­no me­sto u Hr­vat­skoj, ima­ju­ći u vi­du nje­nu ši­ro­ku re­gi­o­nal­nu ra­zno­li­kost, oso­bi­to pred­sta­vlja ze­mlju u ce­li­ni). Mo­ja po­sled­nja po­se­ta ob­u­hva­ti­la je i jed­nu va­roš u Is­toč­noj Sla­vo­ni­ji. Tri po­se­te su mi pru­ži­le mo­guć­nost da ži­vim u tri raz­li­či­ta kra­ja u Za­gre­bu i spre­či­le me – neo­če­ki­va­na, ako ne i do­bro­do­šla pred­nost – da se ikad ose­tim pre­vi­še ko­mot­no na te­re­nu. Čim bih po­če­la da se skra­ša­vam i ne pri­me­ću­jem stva­ri, kre­nu­la bih ku­ći.

Na­me­ra­va­la sam pr­vo­bit­no da go­vo­rim sa svo­jim is­pi­ta­ni­ci­ma u po­lu­struk­tur­nim in­ter­vju­i­ma ko­ji bi tra­ja­li iz­me­đu 60 i 90 mi­nu­ta. Po­što bi se is­pi­ta­ni­ci pred­sta­vi­li,[2] kre­nu­la bih da ih is­pi­tu­jem o va­žnim te­ma­ma iz svog is­tra­ži­va­nja me­di­ja; is­pi­ta­ni­ci su, me­đu­tim, če­sto po­zna­va­li od­re­đe­nu te­mu ili ak­tiv­nost, ili su se za­ni­ma­li za nju, pa sam ih u tom slu­ča­ju ohra­bri­va­la da pro­ve­du ko­li­ko god vre­me­na že­le go­vo­re­ći o njoj (je­dan od raz­lo­ga za te­ren­ski rad, naj­zad, je­ste da pro­ble­mi me­di­ja ni­su nu­žno isti kao oni ko­ji su bit­ni u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu).[3] Na­šav­ši se na te­re­nu, ot­kri­la sam da su od­la­sci na kon­cer­te ili gle­da­nje te­le­vi­zi­je s po­ten­ci­jal­nim is­pi­ta­ni­ci­ma če­sto otva­ra­li ras­pra­ve o va­žnim pi­ta­nji­ma neo­b­u­hva­će­nim u struk­tu­ri mo­jih pr­vo­bit­nih in­ter­vjua i skre­ta­li mi pa­žnju na stva­ri ko­je sam mo­gla da pre­vi­dim. Ta­ko je li­ni­ja iz­me­đu in­ter­vjua i opa­ža­nja uče­sni­ka po­sta­la ma­glo­vi­ta.

Mo­ji glav­ni iz­vo­ri isto­rij­skih po­da­ta­ka o po­pu­lar­noj mu­zi­ci i srod­nim obla­sti­ma bi­li su hr­vat­ske no­vi­ne i ča­so­pi­si, ko­ji su sa­dr­ža­li či­nje­nič­ne in­for­ma­ci­je i bi­li, ta­ko­đe, i sa­mi ve­o­ma ko­ri­sni kao pri­mar­ni iz­vo­ri u ras­pra­va­ma o mu­zi­ci. Kon­sul­to­va­la sam sva iz­da­nja Ve­čer­njeg li­sta iz de­ve­de­se­tih i iz­da­nja ne­ko­li­ko ča­so­pi­sa s raz­li­či­tom či­ta­lač­kom pu­bli­kom i raz­li­či­tim po­li­tič­kim sta­vo­vi­ma u pe­ri­o­du od 1990. do 2007. godine.[4] Do­dat­ni ma­te­ri­jal iz dnev­ne štam­pe bio je do­stu­pan na no­vin­skim In­ter­net ar­hi­va­ma, ko­je su do­no­si­le tra­čak te­re­na na moj ra­ču­nar u Bri­ta­ni­ji.[5] Ne­ko­li­ko me­se­ci po za­vr­šet­ku mog ra­da na te­re­nu, pri­ja­te­lji i ko­le­ge iz Hr­vat­ske i dru­gih kra­je­va sla­li su mi elek­tron­skom po­štom vi­deo snim­ke i član­ke, ko­je sam ne­ko vre­me pre­tva­ra­la u blo­go­ve kao in­ter­ak­tiv­nu za­me­nu za sa­mo­le­plji­ve be­le­ške što su pre­kri­va­le moj rad­ni pro­stor kod ku­će. Sti­ho­vi pe­sa­ma če­sto su se mo­gli na­ći na omo­ti­ma al­bu­ma ili na In­ter­ne­tu, a uko­li­ko to ni­je bio slu­čaj, sa­ma sam ih za­pi­si­va­la.[6] Mu­zič­ke spo­to­ve sam gle­da­la na hr­vat­skoj te­le­vi­zi­ji ili na saj­tu YouTu­be, ko­ji ni­je čak ni po­sto­jao kad sam za­po­če­la moje is­tra­ži­va­nje, a da­nas pred­sta­vlja ko­ri­stan iz­vor za is­tra­ži­va­če – kao i za či­ta­o­ce ko­ji će mo­žda po­že­le­ti da po­slu­ša­ju mu­zič­ke re­fe­ren­ce.

Uti­caj no­vih me­di­ja na po­pu­lar­nu mu­zi­ku i pro­ces is­tra­ži­va­nja pred­sta­vljao je za­pa­nju­ju­ći kon­tra­punkt dok se ovaj ru­ko­pis ob­li­ko­vao. Pi­sa­nje blo­go­va, dru­štve­ne mre­že i apli­ka­ci­je za ču­va­nje i pri­kaz fo­to­gra­fi­ja (“web 2.0”) do­šli su do Hr­vat­ske i pro­ši­ri­le se njom, pro­me­niv­ši iz­gled raz­go­vo­ra o mu­zi­ci; In­ter­net je omo­gu­ćio pri­stup mu­zič­kim i vi­zu­el­nim tek­sto­vi­ma na me­đu­na­rod­nom ni­vou, prem­da je po­sma­tra­nje ko­jem su mu­zi­ča­ri zna­li bi­ti iz­lo­že­ni bi­lo do­ne­kle ne­po­želj­no, a nje­go­va pri­ro­da si­vog tr­ži­šta ni­je uči­ni­la mno­go za ko­mer­ci­jal­nu moć hr­vat­ske mu­zič­ke in­du­stri­je. De­lo­krug i me­to­di is­tra­ži­va­nja po­pu­lar­ne mu­zi­ke u Hr­vat­skoj već bi da­nas iz­gle­da­li dru­ga­či­je kad bi se ot­po­če­lo ne­ko pro­u­ča­va­nje.

Za­hval­ni­ca

Dok­to­rant­ska na­gra­da Sa­ve­ta za is­tra­ži­va­nje umet­no­sti i dru­štve­nih na­u­ka obez­be­di­la je po­dr­šku mom is­tra­ži­va­nju na Ško­li za slo­ven­ske i is­toč­no­e­vrop­ske stu­di­je pri Uni­ver­zi­tet­skom ko­le­džu Lon­don i omo­gu­ći­la mi je da do­đem na ide­ju za ovu knji­gu. Ven­di Brej­svel i Ger Dej­zings do­pri­ne­li su svo­jim za­mi­sli­ma to­kom men­tor­stva, Ve­sna Po­pov­ski je nad­gle­da­la naj­ra­ni­je fa­ze mog post­di­plom­skog is­tra­ži­va­nja, a Erik Gor­di je dao ne­pro­ce­nji­vo vred­ne ko­men­ta­re na nje­go­ve ka­sni­je de­lo­ve. Do­dat­na sti­pen­di­ja kao deo mo­je dok­to­ran­tske na­gra­de obez­be­di­la je sred­stva za te­ren­ski rad u Hr­vat­skoj, a pro­gram raz­me­ne s Fa­kul­te­tom po­li­tič­kih na­u­ka na Be­o­grad­skom uni­ver­zi­te­tu omo­gu­ćio mi je da pro­ve­dem tri upo­red­ne ne­de­lje u Be­o­gra­du. Po­ver­lji­vost me spre­ča­va da ot­kri­jem ime­na is­pi­ta­ni­ka u in­ter­vju­i­ma u Za­gre­bu i Sla­vo­ni­ji ko­ji su po­sve­ti­li svo­je vre­me da bi sa mnom po­de­li­li mi­šlje­nja i pri­če: ume­sto da ih iz­o­sta­vim sa spi­ska oso­ba s te­re­na ko­ji­ma se za­hva­lju­jem, jed­no­stav­no ću re­ći da mi je i pre­vi­še lju­di pru­ži­lo go­sto­prim­stvo i sa­rad­nju da bih ih ov­de po­i­me­nič­no na­ve­la. Kad sam se zbog jed­nog uz­bu­dlji­vog no­vog pro­jek­ta ob­re­la na Uni­ver­zi­te­tu Sa­ut­hemp­ton, Majk Ke­li i ta­mo­šnji Filozofski fakultet pru­ži­li su mi po­dr­šku ka­ko bih pri­pre­mi­la ko­nač­nu ver­zi­ju ove knji­ge. Za­jed­nič­ko hva­la upu­ću­jem mo­jim ko­le­ga­ma s Uni­ver­zi­tet­skog ko­le­dža Lon­don i Uni­ver­zi­te­ta Sa­ut­hemp­ton, kao i oso­blju Na­ci­o­nal­ne i Uni­ver­zi­tet­ske bi­bli­o­te­ke u Za­gre­bu, te In­sti­tu­ta za is­tra­ži­va­nje et­no­lo­gi­je i fol­klo­ra, Bi­bli­o­te­ke na Uni­ver­zi­tet­skom ko­le­džu Lon­don (na­ro­či­to spe­ci­ja­li­stič­koj bi­bli­o­te­ci u Ško­li za slo­ven­ske i is­toč­no­e­vrop­ske stu­di­je), za­po­sle­ni­ma bi­bli­o­te­ke Har­tli u Sa­ut­hemp­to­nu, Bri­tan­ske bi­bli­o­te­ke i Na­rod­ne bi­bli­o­te­ke Sr­bi­je. Naj­ve­će hva­la upu­ću­jem mojoj porodici.

Na­po­me­na uz iz­da­nje za Biblioteku XX vek

Et­no­gra­fi ni­kad ne pre­sta­ju da raz­mi­šlja­ju o svo­jim is­ku­stvi­ma, ali po­ne­kad mo­ra­ju da pri­la­go­de svoj ma­te­ri­jal for­mi knji­ge. Za ovaj pre­vod pre­u­re­di­la sam ma­te­ri­jal po hro­no­lo­škom a ne te­mat­skom osno­vu i iz­ba­ci­la po­ja­šnja­va­ju­ću gra­đu ko­ja ovoj či­ta­lač­koj pu­bli­ci ni­je po­treb­na. Uop­šte uzev, ta­ko­đe sam vra­ti­la na ori­gi­nal­ni je­zik ime­na i lo­kal­ne kon­cep­te ko­je sam pre­ve­la za en­gle­sko iz­da­nje. Dok sam to ra­di­la, bu­du­ći da se knji­ga ba­vi Hr­vat­skom, od­lu­či­la sam da ko­ri­stim hr­vat­sku rat­nu ter­mi­no­lo­gi­ju ta­mo gde po­sto­je raz­li­či­ta re­še­nja ši­rom biv­še Ju­go­sla­vi­je. U ovoj knji­zi se, sto­ga, upo­tre­blja­va ter­min “Do­mo­vin­ski rat”, a ne “Rat u Hr­vat­skoj”, dok se hr­vat­ski voj­ni­ci na­zi­va­ju “bra­ni­te­lji”, a ne “bor­ci” ili “ve­te­ra­ni”.

Da bi se ru­ko­pis uklo­pio u for­mat Bi­bli­o­te­ke XX vek, skra­ti­la sam i spo­ji­la po­je­di­nač­ne ce­li­ne, u na­di da sam za­dr­ža­la sve ključ­ne tač­ke na­ra­ti­va. Zbog toga se i naslovi pojedinih poglavlja razlikuju od onih u originalu, ali njihov sadržaj nije izmenjen. Iz istog razloga, bi­bli­o­gra­fi­ja ni­je ta­ko sve­o­bu­hvat­na kao u en­gle­skom iz­da­nju, ni­ti su fu­sno­te jed­na­ko pot­pu­ne. Uz no­vu ver­zi­ju ove knji­ge, do­dat­nu za­hval­nost upu­ću­jem Iva­ni Ba­jić-Haj­du­ko­vić i Je­le­ni Ob­ra­do­vić-Voč­nik na nji­ho­vim sa­ve­ti­ma i po­dr­šci u pri­pre­mi ovog iz­da­nja, kao i Iva­nu Čo­lo­vi­ću, izdavaču i ure­dni­ku Bi­bli­o­te­ke XX vek, nje­go­voj sa­rad­ni­ci Alek­san­dri Mar­ko­vić i pre­vo­di­o­ci­ma knji­ge Igo­ru Cvi­ja­no­vi­ću i Ale­nu Be­ši­ću.

Sadržaj

[1] Vi­de­ti Ža­nić 2003.

[2] Sva ime­na su iz­me­nje­na ka­ko bi se za­šti­ti­la pri­vat­nost uče­sni­ka.

[3] Kad sam raz­go­va­ra­la s pro­fe­si­o­nal­ci­ma iz sve­ta mu­zi­ke, usred­sre­đi­va­li bi­smo se vi­še na isto­rij­ske po­dat­ke i ulo­gu is­pi­ta­ni­ko­ve or­ga­ni­za­ci­je. Stva­ra­nje mu­zi­ke je, na­rav­no, spek­trum su­bjek­ti­vi­te­ta pre ne­go raz­gra­ni­če­nje iz­me­đu pro­fe­si­o­na­la­ca i ama­te­ra; “pro­fe­si­o­nal­ci­ma” sam sma­tra­la oso­be sa stal­nim pri­ma­nji­ma ili do­bro­volj­nim uče­šćem u od­re­đe­noj or­ga­ni­za­ci­ji ili ak­tiv­no­sti, ko­je su mo­gle da pru­že po­dat­ke o to­me.

[4] Za­gre­bač­ki ne­delj­ni­ci Glo­bus (1990-) i Na­ci­o­nal (1995-), po­ro­dič­ni ne­delj­nik Are­na (1990-) ko­ji je uglav­nom bio na­me­njen že­na­ma iz ma­njih me­sta i se­la (ko­je su se mo­žda i pre­se­li­le u ve­će gra­do­ve), opo­zi­ci­o­ni, sa­ti­rič­ni ne­delj­nik Fe­ral tri­bune (1993-), split­ski ne­delj­nik Ne­djelj­na Dal­ma­ci­ja (1990-1998), ko­ji je dr­ža­va pre­u­ze­la 1993, te krat­ko­ve­ki ne­delj­nik kraj­nje de­sni­ce Slo­bod­ni tjed­nik (1990-1993).

[5] Ve­čer­nji list, dr­žav­ni dnev­nik Vje­snik i split­ski dnev­nik Slo­bod­na Dal­ma­ci­ja od 1999; ri­ječ­ki No­vi list, 2002-2006; dnev­ne no­vi­ne Ju­tar­nji list od 2005; ta­bloid 24 sa­ta od 2006.

[6] Si­ste­ma­tič­no sam sa­ku­pi­la 733 tek­sta pe­sa­ma o na­ci­o­nal­nom i re­gi­o­nal­nom iden­ti­te­tu i su­sre­la se ve­ro­vat­no s još 2.000 pe­sa­ma na ra­zno­ra­zne te­me. Iz­vor­ni go­vor­nik je pro­ve­rio mo­je pre­vo­de sti­ho­va.