Jezik i identitet – Prikaz

 

Biljana Radić-Bojanić, Tvrtko Prćić, „Još tri nove knjige Ranka Bugarskog – Ranko Bugarski: Jezik i identitet, Biblioteka XX vek, Knjižara krug, Beograd, 2010″, u: Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku, 2011, vol. 54, br. 1, str. 318-327.

 

3. Језик и идентитет. Београд: Библиотека XX век, Књижара Круг, 2010, 278 стр.

Ова књига састоји се из две засебне тематске целине: једна се бави лингвистичким темама, које су обрађене у општем, жаргонском и библиографском делу, док другу целину представља лични део, који доноси ауторове аутобиографске записе. Због своје тематске различитости, ове две целине биће приказане одвојено, под насловима Лингвистички део и Аутобиографски део.

3.1. Лингвистички део

Прва целина књиге Језик и идентитет бави се општим питањима идентитета и његовог односа према језику. Ова три поглавља, која чине тематску целину, по природи су теоријска, али су поткрепљена примерима који ће читаоцу, без обзира да ли је лингвиста или није, на јасан начин предочити како се теоријске поставке, иначе општеприменљиве, уклапају првенствено у домаћи друштвени, политички и историјски контекст.

Поглавље под насловом Језик и идентитет истиче учесталу употребу речи ‘идентитет’ у различитим контекстима, која у великом броју случајева не подразумева истоветну дефиницију ни истоветно значење. Аутор се стога с правом пита шта је то идентитет и како га дефинисати. Да би дао одговор на та питања, гради нови појмовни оквир којим идентитет разлаже на нивое, слојеве и степене. Поделу на нивое заснива на антрополошким истраживањима која доводи у везу са језиком „као традиционално признатим важним обележјем идентитета” (стр. 13). Тако биолошки ниво идентитета повезује са људским језиком као појавом, социолошки ниво са неким посебним језиком или варијететом, док психолошки ниво идентитета доводи у везу са говором појединца, тј. идиолектом. Други сегмент појмовног оквира односи се на слојеве идентитета, који могу да буду вишеструки: етнички, национални, језички, културни, територијални, итд. Напослетку, идентитет може да има и три степена: јак, средњи и слаб, што је уједно димензија којој Бугарски посвећује посебну пажњу у наредним одељцима.

Управо описани појмовни оквир користи се као основа у профилисању индивидуалних идентитета, при чему аутор наводи неколике примере добро познатих и очекиваних профила: средовечна феминистичка списатељица, интернационална поп-икона, рурални православни Србин, медитерански морнар, који се донекле граниче и са стереотипима. С овим у вези, истиче постојање двеју перспектива посматрања, самодескрипције и социјалне аскрипције, да би се потом усредсредио на самодескрипцију дајући себе као пример, где различите компоненте, нпр. етничку, културну, територијалну и професионалну, одређује јаким, средњим или слабим степеном изражености.

У централном делу овог поглавља расправља се о разлици између језичког идентитета и идентитета језика. Тако се језички идентитет дефинише као језичка компонента нечијег колективног или индивидуалног идентитета, тј. језик у идентитету (стр. 22), док се идентитет језика тиче самих језикâ, тј. реч је о идентитету у језику. Овде се неминовно намећу питања везана за то шта је језик, како се разликује од другог језика и где је граница између језика и дијалекта. Аутор истиче да одговори зависе умногоме од перспективе из које се посматра одређени језички ентитет, те као пример наводи случај српскохрватског, језика са вишеструким идентитетом. Објашњавајући поменуту вишеструкост, Бугарски истиче потребу за слојевитијим решењем које се заснива на посматрању српскохрватског на лингвистичко-комуникационом, политичко-симболичком и социопсихолошком нивоу. „Дакле, тај језик постоји, не постоји, или делимично постоји, зависно од угла посматрања, при чему сва три одговора одражавају стварност” (стр. 28). Политичкепромене и ратна разарања на тлу бивше Југославије довела су до тога да су раније варијанте добиле статус засебних језика, са последицом да данас имамо „један лингвистички језик у обличју неколико политичких језика” (стр. 31). У закључку, аутор наводи да је идентитет српскохрватског језика питање става и одраз односа међу припадницима различитих нација, а поглавље завршава напоменама социолингвистичке природе везаним за језичко планирање, говорнике, спољне посматраче и сâм лингвистички опис овог језика и његових језика-наследника.

Наредно поглавље, насловљено „Наше” и „сtрано” у језику, почиње разматрањем дефиниција и граница „наших” и „страних” речи и језика, што у многим случајевима одражава виђење сопственог идентитета реализованог кроз језик, начине на које људи мисле да се разликују од других, те начине на које желе да сачувају сопствени идентитет. Овакав став показује колико људи интензивно доживљавају улогу језика као дела сопственог идентитета, те подразумева перцепцију језикâ као оделитих целина без додирних тачака, док су у стварности језички контакти неизбежни, пошто су неминовна последица контаката међу људима. Сходно томе, Бугарски истиче чињеницу да језици тешко да могу да буду само „наши” и „туђи,” него их треба посматрати у много ширем оквиру ванјезичке стварности који одсликава реално стање и њихову употребну вредност. Тако овај оквир мора да обухвата појмове као што су нематерњи, други, суседни, мањински, регионални, национални, интернационални, глобални језик, првенствено зато што је „наш језички

– а и ванјезички! – свет напросто постао сувише компликован за једноставне опозиције” (стр. 49).

С обзиром на то да је између 50 и 70% становништва планете двојезично или вишејезично, веома је битно подизање свести о важности међујезичких контаката и места вишејезичности кроз програм мултилингвалног и интеркултурног образовања. Значајно место у овоме заузима Заједнички европски референтни оквир за живе језике, који јасно формулише смернице за развијање „истинске и обухватне вишејезичности међу грађанима Европе” (стр. 50), што ће као крајњи циљ имати „дестранизацију континента” (стр. 51), тј. комуникацијску и симболичку интеграцију. Идеално, ово би требало да доведе до промене значења термина страни језик и промене става према њему, а последично и до промене ставова према говорницима „страних” језика.

Бугарски наводи пример и супротне тенденције, тј. процес распадања српскохрватског језика, од кога су, путем лингвистичког инжењеринга, настала четири политичка језика. Вештачким мерама удаљавања, које се крећу у распону од уношења нових лексема до покушаја укидања једног писма, врши се „идеолошко насиље над језиком” (стр. 58). Ове веома различите тенденције у Европи и у нашем региону јасан су показатељ колико је велик утицај ванјезичке стварности и потребе за изградњом одређеног идентитета – у Европи таквог који симболише јединство и заједништво, код нас таквог који је одраз разлика.

Треће, и последње, поглавље у општем делу под насловом Зашtиtа мањинских језика и примењена линgвисtика усредсређује се на положај мањинских језика који су угрожени, као једно од поља деловања примењене лингвистике. Питање умирања и смрти језика у новије доба све је чешћа тема којом се баве лингвисти, антрополози, као и представници других струка, нарочито због тога што постоји све већа свест о ненадокнадивим губицима насталим умирањем језикâ и култура чији су били носиоци. Како аутор наводи, у оваквој ситуацији стручњаци могу да реагују на један од три начина: да не ураде ништа и препусте умируће језике сопственој судбини, да те језике забележе и сачувају у случају да неко касније буде желео да их истражује, те да предузму конкретне кораке у ревитализацији морибундних језика, који укључују политичку или друштвену акцију и сарадњу мотивисаних изворних говорника.

Но, статус мањинског језика ни на који начин не подразумева угроженост, што аутор илуструје кроз поједностављену типологију европских мањинских језика: (1) мањински у једној или више држава, али национални језик у некој од суседних земаља – ови језици нису угрожени; нпр. немачки, словачки, српски, (2) аутохтони у више држава, али немају службени статус на националном нивоу – ови језици су најчешће угрожени; нпр. баскијски, фризијски, ромски, (3) говоре се само у једној држави – ови језици су угрожени у целости; нпр. шкотски гелски, романш.

Језици многих малих етнојезичких заједница по целој Европи и у свету близу су гашења или су се већ угасили због процеса замене језика, који подразумева да доминантан, економски и политички јак језик, заступљен у државним институцијама, са јаком књижевном традицијом, постепено преузима улогу првог језика мањинске говорне заједнице. Стога истинско старање о мањинским језицима, како Бугарски каже, подразумева сарадњу државних власти, самих говорних заједница и различитих стручњака као што су лингвисти, језички планери, социолози, антрополози, правници, политиколози, итд. На општијем, превентивном плану старање о мањинским језицима подразумева разнолико деловање у области примењене лингвистике која обухвата и образовање на мањинским језицима, и наставу страног језика, и превођење, и лексикографију. Овакве активности имају улогу и промовисања статуса мањинских и угрожених језика и приближавања различитих језика и култура, те се на тај начин бришу границе међу људима и језицима.

Трећи део књиге Језик и идентитет својеврсна је допуна жаргонизама и сливеница из ауторових претходних књига, Жарgон – линgвисtичка сtудија (2006) и Евроpа у језику (2009) у издању Библиотеке XX век. У овом поглављу аутор најпре наводи додатке примерима који илуструју раније обрађене суфиксе жаргонског или жаргонизованог карактера (нпр. -џија, -ер, -ка, -уша, итд.), истичући да су примери прикупљени највише путем медија и непосредне „теренске опсервације” . У наставку следи краћа дискусија наведених примера, при чему је главна новина у односу на претходне примере појава суфикса -àрија, као у дебиларија, масtиљарија, раније најављеног а сад и потврђеног кроз довољан број примера. На крају овог дела аутор даје обједињену фреквенцијску листу за свих 65 форманата у сва три истраживања у периоду од 2006. до 2010. године.

Други део овог поглавља региструје и анализира сливенице, „особене творевине настале сливањем двеју речи или њихових делова у нову целину, при чему преклапање ових формалних сегмената најчешће и са семантичке стране остварује комбинацију елемената од којих је она сачињена” (стр. 249). Затим се наводе подручја у којима се сливенице јављају: омладински жаргон (нпр. одличансtвено), дечије представе и установе (нпр. Чиgраоница), сливенице са личним и месним именима (нпр. Томифлу, Крмељуша), наслови емисија, рубрике, наслови, сајтови (нпр. Гасtрономад, Сpорtал, Блоgодовшtине), рекламе (нпр. Oglasee, Фонкламе), политички дискурс (нпр. Мисtерик, СПОменик), наслови часописа, називи музичких састава, изложби, представа, установа (нпр. Rock’n’rom, Хромнибус, ПРимер 2010, Klopizza), наслови књига (нпр. Тиtосtалgија, Женарник). У наставку Бугарски даје преглед основних творбених модела сливања: први део једне и друге речи сливају се у нову целину (нпр. луpаtи+локаtив > луpаtив), сливање целе прве и другог дела друге речи (нпр. браt+маtори > браtори), сливање првог дела прве и целе друге речи (нпр. tуча+учесник > tучесник), сливање двеју целих речи (нпр. блоg+лоgораш > блоgораш), једна реч унутар друге, уз обавезно графичко истицање (нпр. OTPlatne kartice), међујезичке бленде (нпр. NSkool, Jazzik). Након краће расправе о поменутим категоријама и новим некатегорисаним примерима, у додатку следи списак сливеница, при чему је укључен и известан број оних које су спонтане или смишљене за личну забаву. У закључку Бугарски наводи податак да је досад забележио, анализирао и класификовао око 3200 жаргонизама и 800 сливеница, што је импресиван број јединица довољан за омањи речник. Овај податак истовремено говори у прилог виталности једног језика који „прилагођава своје стваралачке потенцијале променљивим потребама друштвених заједница” (стр. 264).

Последњи део књиге, библиографски, даје преглед објављених чланака и књига из социолингвистике у периоду од 2009. до 2010. али су дате и допуне за период 2006-2008. Како аутор наводи, овај део урађен је по истим принципима селекције и обраде као и у ранијим књигама у истој едицији Лица језика (2002), Нова лица језика (2009), Језик и кулtура (2005) и Евроpа у језику (2009). Наведене су 93 библиографске јединице аутора из Србије и других земаља из региона, што представља ризницу података о социолингвистичким истраживањима спроведеним у нашим крајевима, при чему се сама истраживања не баве само словенским, него и другим језицима, од енглеског до јеврејскошпанског.

Лингвистички део књиге Језик и идентитет Ранка Бугарског сагледава питање идентитета и однос идентитета и језика из неколико различитих перспектива, почевши од дефиниција и илустрација наведених појмова, преко разматрања граница „наших” и „страних” елемената у језику и питања положаја и угрожености мањинских језика до креативног потенцијала језика који се хвата у коштац са динамичном стварношћу. Стога се дâ закључити да ће ово штиво бити веома корисно не само лингвистима, него и свима другима које занимају питања језика као друштвене појаве и језикâ којима говоре становници овог поднебља.

Биљана Радић-Бојанић

Универзитет у Новом Саду Филозофски факултет Одсек за англистику Нови Сад

radic.bojanic@gmail.com

3.2. Аутобиографски део

У изразито лично интонираном, и уједно најдужем, другом делу најновије, деветнаесте по реду, своје књиге, на не мало изненађење колега, студената и читалаца, Ранко Бугарски одступа од уобичајених лингвистичких тема којима се у свим својим радовима до сада бавио и објектив, али и субјектив, камере први пут окреће према самом себи, омогућавајући нам да га упознамо као човека, као личност и као лингвисту, чији богат и плодан професионални живот траје више од 50 година. Овај аутобиографски део реализован је у два надопуњујућа поглавља: прво од њих, Скица за једну сtручну ауtобиоgрафију, усредсређено је, наравно, на самог аутора и зато он његов садржај неформално назива ‘аутобиографија о себи’, насупрот ‘аутобиографији о другима’ (стр. 105), у следећем поглављу, Оgлед из линgвисtичке мемоарисtике, где се у фокусу налазе портрети лингвиста који су утицали на његово стручно формирање, као и они чије је радове он приближио домаћој стручној јавности.

Поглавље Скица за једну сtручну ауtобиоgрафију, четврто у општој нумерацији књиге, започиње ауторовим сарајевским периодом: Бугарски је рођен у Сарајеву, у породици интелектуалаца, у којој су се знали и говорили страни језици, укључујући и енглески, врло редак за то доба, између два светска рата, и која је по томе била позната у граду. У средњој школи учио је немачки, латински, руски и енглески, при чему му је у гимназији енглески једно време предавао рођени отац. Имао је очигледног дара за језике, а посебно су га привлачиле разноврсне језичке игре и, касније, експериментисање могућностима језика. Иако је првобитно, стопама своје сестре, желео да постане архитекта, на крају је ипак уписао новоотворену Германску групу језика на Филозофском факултету у Сарајеву – Енглески с књижевношћу (под ‘а’) и Немачки с књижевношћу (под ‘б’), и тамо највише пажње посвећивао немачком језику и нарочито употреби језика у књижевним делима. Дипломирао је 1957. године, као најбољи студент у генерацији, с оценом 10 из свих главних предмета. Сарајевски период завршава се његовим избором за асистента на Одсеку за англистику Филолошког факултета у Београду, где ступа на дужност 1. фебруара 1961. Тада наступа београдски и, могло би се рећи, светски део његове биографије и ове аутобиографије.

Деценија између 1961. и 1970. године била је кључна за формирање Ранка Бугарског као лингвисте: прво, 1962/63. акад. годину провео је на Универзитетском колеџу у Лондону, у својству постдипломца Рандолфа Кверка, сада Лорда Кверка, једног од најистакнутијих англиста данашњице; 1966/67. акад. године боравио је на Универзитету Колумбија у Њујорку, као гостујући стипендиста, коме је академски саветник био Роберт Аустерлиц; 1967. године, по повратку из Сједињених Држава, учествовао је на свом првом великом светском конгресу лингвиста, који се одржавао у Букурешту; 1968. године појавио му се први научни чланак у једном водећем светском часопису, који је носио наслов “On the interrelatedness of grammar and lexis in the structure of English” (Lingua, Amsterdam, 19/3: 233-263); 1969. године на Филолошком факултету у Београду успешно је одбранио докторску дисертацију, под насловом Предлози over, under, above, below и beneath у савременом енgлеском језику; исте године дисертација је с истим насловом објављена као књига (Београд: Филолошки факултет, 1969), а касније прештампана као први том његових Сабраних дела (Београд: Чигоја штампа, XX век, 1996); 1969/70. акад. године био је ангажован као Фулбрајтов предавач за лингвистику у САД, с базом у Чикагу; 1970. године изабран је за доцента Београдског универзитета, за ванредног професора 1974, за редовног професора Енглеског језика 1980, а за редовног професора Опште лингвистике 1988. године. Остатак је, како се то обично каже (у англофоном свету), историја – у којој је билои лепих, и мање лепих, и врло ружних тренутака. О њима Бугарски укратко пише у наставку, у одељцима који се баве његовим радом на различитим подручјима, наслеђем деведесетих година и почетком новог века.

Ово поглавље заокружује ауторов ‘покушај малог резимеа’, у истоименом одељку, у коме назначава главна подручја којима је „током свог лингвистичког живота дао неки пажње вредан научни и стручни допринос – по сопственој оцени, али и по мишљењу квалификованих посматрача из бивше СФРЈ и других земаља, а узимајући у обзир и несавршени али незаобилазни критеријум цитираности” (стр. 97). Хронолошким редоследом, подручја у којима је Ранко Бугарски дао не само „неки”, како сам прескромно формулише, него изузеtно велике пажње вредан допринос јесу следећа: (1) енглеска и контрастивна граматика и најава когнитивне лингвистике, што укључује и предлог хибридног приступа опису језика, назван генеративним структурализмом, затим антиципирање појава градијентности у језику, те централних и периферних чланова при категоризацији, а знатно касније препознавање сликовних метафора, (2) историја лингвистике и хипотеза о графичкој релативности, по којој „систем писања у употреби у појединим заједницама има утицаја на перцепцију структуралних јединица одговарајућих језика од стране њихових говорника” (стр. 99), (3) социолингвистика, језичка политика и планирање језика, статус српскохрватског језика, што укључује и оригиналну поставку о данашњем српскохрватском као једном ‘лингвистичком’ језику у обличју више ‘политичких’ језика, па сагледавање статуса данашњег енглеског као додатног, а не више толико страног, језика, те важну терминолошку дистинкцију између дијалекта и варијетета, али и дугогодишње доследно залагање за језик мира, а иступање против рата, говора и ћутања мржње (на шта је у дискусији посебно указала С. Савић), (4) примењена лингвистика (или, како је Бугарски радије зове, лингвистика у примени), што укључује и разраду задатака, опсега, профила и научне апаратуре ове дисциплине, као и теорију превођења и терминолошка истраживања, (5) жаргон, и у склопу њега творбени поступак сливања у српском језику, с исцрпним и повремено забавним теоријским описима и једног и другог, који су обилато илустровани редовно допуњаваним и зналачки тумаченим актуелним примерима, и (6) језичка и лингвистичка култура, што укључује и популаризацију савремене науке о језику, почев од нивоа средње школе, за коју је написао уџбеник Увод у оpшtу линgвисtику (Београд: Завод за уџбенике и наставна средства; Нови Сад: Завод за издавање уџбеника, 1989), прештампан у више издања као шести том Сабраних дела (Београд: Чигоја штампа, XX век, 1996) и широко употребљаван у средњошколској и универзитетској настави.

Свему овоме треба додати и његов вишедеценијски библиографски рад, обједињен у књизи Социолинgвисtичка библиоgрафија СФРЈ / СРЈ-СЦГ / Србија 1967-2007 (Београд: Народна библиотека Србије, 2009), који се наставља и данас; потом, ту је приређивачки и уреднички рад на многим књигама, тематским зборницима и зборницима радова с конференција, као и организаторски и руководећи рад у неколиким домаћим и иностраним научним удружењима (о свему овоме подаци се могу пронаћи у седмом, допуњеном издању Библиоgрафије уз Сабрана дела; Београд: Чигоја штампа, XX век, 2010). И, по важности никако на последњем месту, овде се још мора поменути плодотворан и несебичан менторски рад Ранка Бугарског, који је уродио с 12 одбрањених докторских дисертација и 46 магистарских теза из области англистичке лингвистике, опште лингвистике, социолингвистике, те контрастивне и контактне лингвистике.

Библиографија Ранка Бугарског, квантитативно посматрана, више је него импресивна: њу чини 12 књига Сабраних дела (1996-97), које је следилододатних 7 књига, при чему је најновија управо ова која се овде приказује, Језик и идентитет, а има и назнака нових. Поред значајних књига, аутор је више стотина чланака у домаћим и иностраним часописима, тематским зборницима и зборницима радова с конференција, као и саопштења на домаћим и иностраним конференцијама, а одржао је и многобројна предавања по позиву на универзитетима широм света. Према поменутом издању Библиоgрафије уз Сабрана дела, број његових библиографских јединица, закључно с 1. јуном 2010. године, износи 481, чему још треба придодати 12 књига Сабраних дела, што укупно износи 493 јединице.

Овако креативна, самосвојна, ауторитативна, предана и истрајна ангажованост у области лингвистике, у најширем смислу и у најразличитијим видовима, донела је Ранку Бугарском неколика важна признања, од којих треба истаћи чланство у Европској академији наука и уметности, са седиштем у Салцбургу (од 2001. године) и функцију експерта Савета Европе за регионалне или мањинске језике, са седиштем у Стразбуру (од 2006. године). У његову част до сада су објављена два пригодна зборника: од стране колега, History and Perspectives of Language Study. Papers in Honor of Ranko Bugarski (Amsterdam: John Benjamins, 2000; уредници: О. Мишеска-Томић и М. Радовановић), а од стране бивших докторских и магистарских студената, Језик, друшtво, сазнање. Професору Буgарском од њеgових сtуденаtа (Београд: Филолошки факултет, 2003; уреднице: Д. Кликовац и К. Расулић); у припреми је и трећи пригодни зборник, такође од стране колега, који уређује В. Васић.

Друго поглавље у аутобиографском делу, Оgлед из линgвисtичке мемоарисtике, пето по општој нумерацији књиге, посвећено је истакнутим посленицима на пољу истраживања језика, који су, виђени очима Ранка Бугарског и као део његовог сопственог искуства, на разне начине и у различитој мери оставили трага у његовом професионалном животу (стр. 105). Сви укључени лингвисти представљени су по истом обрасцу: вињетом дужине око 850-900 речи, која почиње кратком биографском информацијом о особи, наставља се подацима о времену и месту првог сусрета с њом, а највише простора одвојено је за то како је ‘аутобиограф о другима’ дату личност доживео и шта је она за њега значила у стручном или људском смислу (стр. 107). Критеријуми за избор особа били су следећи: интернационални статус и углед у струци; дужина и степен ауторовог познанства с њима, нарочито с обзиром на њихов евентуални утицај на његово стручно формирање, као и могућу његову улогу у представљању њиховог дела југословенској јавности; заокружено животно дело, мада су увршћени и припадници значајно млађих генерација од ауторове; лингвисти из бивше Југославије веома су селективно заступљени, будући да, по речима аутора, домаћи читаоци о њима ионако знају више (стр. 106-107).

Након овако обављеног одабира, у овом својеврсном паноптикуму своје место под рефлектором нашло је четрдесеторо лингвиста из друге половине

20. века, из дванаест земаља (не рачунајући бившу Југославију), из домена опште и теоријске лингвистике, социолингвистике, англистике и сербокроатистике. Целовитости ради, у наставку ће бити набројани сви, с назнаком домицилне државе: (1) Рандолф Кверк (Randolph Quirk), сада Лорд Кверк, Велика Британија, (2) Роберт Аустерлиц (Robert Austerlitz), САД, (3) Јуријел Вајнрајх (Uriel Weinreich), САД, (4) Вилијам Лабов (William Labov), САД,

(5)

Едвард Сапир (Edward Sapir), САД, (6) Бенџамин Ли Ворф (Benjamin Lee Whorf), САД, (7) Ерик Хемп (Eric P. Hamp), САД, (8) Арчибалд Хил (Archibald

A.

Hill), САД, (9) Кенет Пајк (Kenneth L. Pike), САД, (10) Џозеф Гринберг (Joseph H. Greenberg), САД, (11) Роман Јакобсон (Roman Jakobson), САД, (12) Ноам Чомски (Noam Chomsky), САД, (13) Чарлс Филмор (Charles J. Fillmore), САД, (14) Дејвид Кристал (David Crystal), Велика Британија, (15) Јан Свартвик (Jan Svartvik), Шведска, (16) Алфред Гимсон (A. C. Gimson), Велика Британија, (17) Џорџ Стајнер (George Steiner), Швајцарска / Велика Британија,

(18)

Конрад Кернер (E. F. K. Koerner), Немачка, (19) Јацек Фишак (Jacek Fisiak),Пољска, (20) Андерс Алквист (Anders Ahlqvist), Финска, (21) Питер Традгил (Peter Trudgill), Швајцарска, (22) Џошуа Фишман (Joshua A. Fishman), САД,

(23)

Тове Скутнаб-Кангас (Tove Skutnabb-Kangas), Финска, (24) Петер Нелде (Peter H. Nelde), Немачка, (25) А.-Ф. Христидис (A.-Ph. Christidis), Грчка, (26) Статис Ефстатијадис (Stathis Efstathiadis), Грчка, (27) Џон Едвардс (John Edwards), Канада, (28) Ричард Вотс (Richard J. Watts), Швајцарска, (29) Флори

јан Коулмас (Florian Coulmas), Немачка, (30) Петр Згал (Petr Sgall), Чешка,

(31)

Едвард Станкјевич (Edward Stankiewicz), САД, (32) Кенет Нејлор (Kenneth

E.

Naylor), САД, (33) Вејлс Браун (E. Wayles Browne), САД, (34) Ронел Александер (Ronelle Alexander), САД, (35) Пол-Луј Тома (Paul-Louis Thomas), Француска, (36) Милка Ивић, Србија, (37) Павле Ивић, Србија, (38) Рудолф Филиповић, Хрватска, (39) Меланија Микеш, Србија, (40) Дубравко Шкиљан,Хрватска.

Веома је значајно да се на овом месту нагласи како све ове вињете, портрети, скице одишу ауторовим господственим, добронамерним, пријатељским, а понекад и другарским тоном, чак и у случајевима професионалног или неког другог неслагања с датом личношћу. Сви лингвисти представљени су уравнотежено, са складним спојем рационалног и емоционалног, при чему су сећања неретко проткана занимљивим или комичним анегдотама, што умногоме доприноси упечатљивијем и пријемчивијем осветљавању и људи и догађаја који се описују. Читаоцима је у ових четрдесет портрета понуђено велико мноштво података, у виду важних, а каткад и наизглед тривијалних, цртица из ‘обичног’ и професионалног живота како оних испред сниматељевог објектсубјектива, тако и самог сниматеља иза субјектобјектива, који се другде сасвим извесно не могу пронаћи и који помажу да све њих упознамо – што непосредно, што посредно – не само као врсне лингвисте, него и као личности, и као људе.

Када је реч о сниматељу, можемо, на пример, сазнати која је књига пресудно утицала на то да се Бугарски определи за студије лингвистике (стр. 123); ко је за први научни чланак Ранка Бугарског објављен у иностранству претходно написао „Нисам нашао времена да прочитам цео рад, али сам видео довољно да бих био убеђен да се он мора штампати.” (111); чију је најновију верзију теорије, на основу бележака с предавања 1970. године, Бугарски објавио пре самог аутора, уз његово претходно одобрење (149-150); с ким је Бугарски, 1984. године, написао једини свој коауторски рад (233); ко је Бугарском дописницом захвалио на одличном преводу радова Ноама Чомског (у књизи Грамаtика и ум; Београд: Нолит, 1972) (145); како је Бугарски завршио риму у једном 150 година незавршеном Текеријевом лимерику (133-134); како је Бугарски, идући трагом Бенџамина Лија Ворфа, стигао до резервата Хопи Индијанаца (127); ко је био кум Ранку Бугарском на венчању у Њујорку и где су купљене бурме (114-115); зашто Бугарски избегава да реч комарац изговара у генитиву множине (208); у ком је граду 1983. године, током састанка Европског лингвистичког друштва, Бугарски безуспешно покушавао да купи пешкир, кога у студентском дому нигде није било (168-169);на ком је универзитету Бугарски добијао плату од благајника који су радили у присуству огромних колтова на столу (207); како је Бугарски, с групом учесника 14. међународног конгреса лингвиста, 1987. године, прешао накратко из источног у западни Берлин (200-201).

А када је реч о сниманима, овде се, између осталог, можемо обавестити о томе који је лингвиста био изостављен из антологије америчке дескриптивне лингвистике за период 1925-50, и зашто (стр. 136); који је лингвиста, видевши да се припрема Linguistic and Slavic Picnic, тај назив сместа преточио у сливеницу Linguislavicnic (150-151); који је лингвиста припреме за своја предавања сводио на одлучивање о шалама које иду уз дату тему (159); који је лингвиста, иначе корпулентни и стамени црнац, српски говорио с благим лалинским акцентом (213); који је лингвиста са својим предавачким ангажманима широм света био две године унапред распродат (153); који је лингвиста, по опасци Емила Бенвениста, течно говорио пет језика – на руском (142). Исти тај лингвиста заступао је став да код све деце прве речи имају сличну фонолошку структуру (типа мама, pаpа, дада); кад је упитао једног колегу, чији је матерњи језик био мађарски, да ли се можда сећа своје прве речи, овај му је, шалећи се, одговорио да је то било крач, што је у мађарском непостојећа реч, али и теоријски немогућа на раном узрасту; на ово је знаменити лингвиста одвратио: „А-ха, фонетикали крач, бат фоњимикали pаpа!”, карикирајући тада врло актуелну дистинкцију између апстрактног фонемског плана и конкретног фонетског плана, који се у појединим случајевима аналитички значајно могу разликовати (143-144).

Завршавајући овим поучно-забавним цртицама кратко путовање кроз аутобиографију о себи и аутобиографију о другима Ранка Бугарског, мора се рећи да се цео текст чита у једном даху, као да је предложак сценарија за неки документарно-играни филм – отуда у овом приказу бројне кинематографске метафоре. С великом надахнутошћу написан, на невероватној оштрини сећања утемељен и с обиљем детаља утканим у живописне описе догађаја у распону од преко пет деценија, који делују свеже као да су се јуче збили, Бугарски је свој професионални живот у пуном сјају ставио на увид заинтересованој стручној јавности, чији део поодавно прижељкује да у њега завири. Истовремено, Бугарски је постао један од веома ретких лингвиста, у светским оквирима, који се подухватио писања своје аутобиографије (други скорији пример је недавно објављена аутобиографија Д. Кристала, под насловом Just a Phrase I’m Going Through. My Life in Language; London and New York: Routledge,2009). На крају, ваља поменути и то да је својом аутобиографијом о другима

– односно, лингвистичким мемоарима или, како их за ову прилику смишљеном сливеницом приватно назива, линgвоарима (стр. 109), Бугарски зачео нов и самосвојан хибридни књижевно-документаристички жанр. У целини посматрано, у изразито лично интонираном делу своје најновије, деветнаесте, књиге Језик и идентитет Ранко Бугарски је објектив, али и субјектив, своје камере први пут уоштрио на самог себе и тиме читаоцима приуштио незабораван доживљај, понудивши им изузетан опис једног изузетног живота. Том изузетном животу можда се може дивити, на њему се може чак и завидети, али из њега свакако вреди и треба учити.

Тврtко Прћић

Универзитет у Новом Саду Филозофски факултет Одсек за англистику Нови Сад

tprcic@eunet.rs