Tiranija trenutka – predgovor

Ova knji­ga je na­sta­la iz akut­nog ose­ća­nja da je neš­to kre­nu­lo na­o­pač­ke. Po­sled­nja dva de­se­tle­ća su nam pru­ža­la sve vi­še teh­no­lo­gi­je ko­ja šte­di vre­me – od slo­že­nih ro­kov­ni­ka pre­ko go­vor­ne poš­te do mo­bil­nih te­le­fo­na i pro­gra­ma za pi­sa­nje – a ipak ve­ći­na nas ima ma­nje vre­me­na ne­go ika­da pre. Iz­gle­da kao da po­sta­je­mo ro­bo­vi one teh­no­lo­gi­je ko­ja je tre­ba­lo da nas oslo­bo­di. Ta­ko je i in­for­ma­ci­o­na re­vo­lu­ci­ja uči­ni­la da mno­gi od nas, uklju­ču­ju­ći i sve one ko­ji či­ta­ju ove re­do­ve, ima­ju na do­hvat ru­ke ko­li­či­nu in­for­ma­ci­ja na ko­joj bi oni, ko­ji su u pret­hod­nim na­raš­ta­ji­ma že­đa­li za zna­njem, mo­gli sa­mo da nam za­vi­de. Ali ne­ve­ro­vat­na po­nu­da in­for­ma­ci­ja ipak ni­je stvo­ri­la bo­lje oba­veš­te­no sta­nov­niš­tvo, već, sa­svim su­prot­no, zbu­nje­ni­je sta­nov­niš­tvo.

Postoji niz znakova u našem vremenu koji ukazuju da polako stva­ra­mo druš­tvo u ko­me je sko­ro ne­mo­gu­će mi­sli­ti ne­ku mi­sao du­žu od pet cen­ti­me­ta­ra. Ma­le­ni, ras­ki­da­ni frag­men­ti po­pu­nja­va­ju me­đu­pro­sto­re, za­bi­ja­ju se u ce­li­nu i raz­bi­ja­ju je, po­ti­sku­ju sve što je iole sta­ro, iole obim­no i iole teš­ko. Lju­de u pe­de­se­tim go­di­na­ma je teš­ko po­nu­di­ti na tr­žiš­tu uko­li­ko se ne ma­ski­ra­ju u dva­de­se­to­go­diš­nja­ke. Niš­ta ni­je to­li­ko za­sta­re­lo kao mo­da od proš­le ne­de­lje. I ta­ko da­lje. Ja ni­sam ni­ka­kav no­stal­gi­čar ili mr­zi­telj teh­no­lo­gi­je – već vi­še go­di­na če­kam da ne­ka od po­nu­da mu­nje­vi­te ve­ze sa In­ter­ne­tom stig­ne i do me­ne – ali me ma­lo ma­me iz­gle­di da ži­vim u druš­tvu u ko­me sve sto­ji na me­stu su­ma­nu­tom br­zi­nom.

U 1999. go­di­ni odo­bre­no mi je od­su­stvo od na­sta­ve na Uni­ver­zi­te­tu u Oslu, gde sam za­po­slen, ra­di kon­ti­nu­i­ra­nog na­uč­nog ra­da. Ni­sam baš neš­to mno­go na­u­ke pro­iz­veo, ali sam us­peo da ura­dim mno­go dru­gih sit­ni­ca. Ka­da je to vre­me proš­lo, po­ku­šao sam da ana­li­zi­ram raz­lo­ge, i pr­vi od­go­vor je bio da sam u sva­kom tre­nut­ku imao ta­ko mno­go dru­gih stva­ri ko­je je tre­ba­lo pr­vo da ura­dim da ni­ka­da ni­sam ni us­peo da za­poč­nem zah­tev­no, spo­ro is­tra­ži­va­nje. Uvek sam imao slo­bod­nih pet mi­nu­ta (do­volj­no da od­go­vo­rim na elek­tron­sku poš­tu), sva­ko­ga da­na je­dan slo­bo­dan sat (do­volj­no da pro­či­tam i pro­ko­men­ta­ri­šem pri­mlje­ni na­crt član­ka) ili je­dan ceo dan (do­volj­no da pro­či­tam i pri­ka­žem jed­nu knji­gu), po­ne­kad sam imao na ras­po­la­ga­nju čak či­ta­va če­ti­ri da­na (do­volj­no da na­pi­šem kon­cept za je­dan na­uč­ni čla­nak), ali ni­ka­da ni­sam imao dve slo­bod­ne go­di­ne (do­volj­no da se za­vr­ši jed­na do­bro na­pi­sa­na knji­ga).

Ta spo­zna­ja je bi­la po­če­tak ra­da na ovoj knji­zi ko­ja kri­tič­ki osve­tlja­va uz­gred­ne učin­ke in­for­ma­ci­o­ne teh­no­lo­gi­je. Za­to po­sto­ji opa­snost da ova knji­ga bu­de shva­će­na kao iz­raz kul­tur­nog kon­zer­va­ti­vizma i, što je još go­re, kul­tur­nog pe­si­mi­zma, ali ja bih naj­vi­še vo­leo da me ne str­pa­ju u ta­kav tor. (To­ro­vi su za ov­ce, a ni one ne bi tre­ba­lo da su u nji­ma.) Ja sam – i da­lje – ube­đen u vred­nost an­ti­na­ci­o­na­li­stič­kih, ko­smo­po­lit­skih sta­vo­va, ja i da­lje imam po­zi­tiv­no miš­lje­nje o kul­tur­nim i po­li­tič­kim stra­na­ma glo­ba­li­za­ci­je (ko­ja mo­že da stvo­ri je­dan stvar­no glo­ba­lan hu­ma­ni­zam), a sma­tram i da je flek­si­bi­lan rad­ni ži­vot u in­for­ma­ci­o­nom druš­tvu sve u sve­mu na­pre­dak u od­no­su na hi­je­rar­hij­ski, sko­ro voj­nič­ki or­ga­ni­zo­van rad u in­du­strij­skom druš­tvu. Ti­ra­ni­ja tre­nut­ka nije da­kle za­sno­va­na na snu o druš­tvu bez in­ter­ne­ta, na no­stal­gič­noj če­žnji za zar­đa­lim fa­brič­kim ka­pi­ja­ma po se­li­ma u za­pad­noj Nor­veš­koj, po­sto­ja­nim ra­do­sti­ma seoske za­jed­ni­ce ili, ka­da je već o to­me reč, ne­kom dru­gom sta­vu ti­pa “za­u­sta­vi­te svet, ho­ću da si­đem”. Cilj ni­je da se uki­ne in­for­ma­ci­o­no druš­tvo, već da se omo­gu­ći shva­ta­nje nje­go­vih ne­na­me­ra­va­nih uz­gred­nih po­ja­va. Ubr­za­nje i in­for­ma­ci­o­no druš­tvo ima­ju du­gu pred­i­sto­ri­ju i mno­go uči­na­ka ko­ji se ši­re kao kru­go­vi po vo­di. Oni su isto­rij­ski po­ve­za­ni sa, iz­me­đu osta­log, te­le­fo­nom i par­nom lo­ko­mo­ti­vom, i uti­ču na mno­ge stra­ne na­šeg ži­vo­ta – od po­ro­dič­nog ži­vo­ta do ra­da, po­li­ti­ke i po­troš­nje. Ono se mo­že opi­sa­ti na hi­lja­de na­či­na i, što ni­je ne­bit­no, na hi­lja­da­ma stra­ni­ca. Moj mo­tiv da ob­ra­dim tu te­mu u knji­zi ova­kvog ti­pa, sa­sto­ji se i od, što nije najmanje važno, že­lje da opi­šem sa­vre­me­nost na na­čin ko­ji bi mo­gao da pod­stak­ne na pro­me­ne. Kao uče­snik pro­jek­ta sa op­skur­nom ozna­kom 070605 (jed­na od na­ših kri­la­ti­ca je bi­la “Vra­ti­te vre­me!”) odr­žao sam to­kom po­sled­nje go­di­ne ne­ko­li­ko pre­da­va­nja o vre­me­nu, teh­no­lo­gi­ji, ra­du i ži­vo­tu, i re­ak­ci­je su bi­le po­de­lje­ne. Me­đu lju­di­ma ko­ji ra­de u obla­sti in­for­ma­ci­o­nih teh­no­lo­gi­ja ili dru­gim uslu­žnim de­lat­no­sti­ma, re­ak­ci­je su bi­le uglav­nom po­zi­tiv­ne; oni ka­žu da je to stva­ran opis nji­ho­vog sve­ta, oni se sto­po­stot­no pre­po­zna­ju, ima­ju pre­na­tr­pa­ne rad­ne da­ne, ju­re i žu­re i su­vi­še če­sto ni­ka­mo ne sti­žu – neš­to mo­ra da se uči­ni. I bi­ro­kra­te i na­uč­ni­ci kli­ma­ju gla­vom pre­po­zna­ju­ći opis ubr­za­nja i ner­vo­zne užur­ba­no­sti. Oni stal­no ose­ća­ju da ne sti­žu da ura­de ono što tre­ba da ura­de, jer stal­no ima neš­to dru­go što pr­vo mo­ra­ju da ura­de. Dru­gi su pak bi­li uz­dr­ža­ni­ji. Na pri­mer, ve­o­ma ra­zum­na upra­vi­te­lji­ca na­šeg de­či­jeg vr­ti­ća re­kla je da je nje­nom oso­blju teš­ko da sma­nji tem­po, i da to ve­ro­vat­no va­ži i za dru­ge u pro­fe­si­ja­ma ko­je se ba­ve ne­gom i sta­ra­njem. Jed­na gru­pa lo­kal­nih po­li­ti­ča­ra i pred­stav­ni­ka ne­pro­fit­nih or­ga­ni­za­ci­ja re­a­go­va­li su na jed­no od mo­jih br­zo ka­zi­va­nih pre­da­va­nja, pu­nog ge­sti­ku­la­ci­je i na­bi­je­no či­nje­ni­ca­ma, ta­ko što su re­kli, ka­ko se i pri­sto­ji, “za­ni­mlji­vo je slu­ša­ti to što go­vo­riš” – ja sam na­vi­kao na ta­kve uvod­ne re­či, u tom tre­nut­ku sam na­pe­to oče­ki­vao šta će bi­ti na­sta­vak na­kon ve­zni­ka “ali”, i sa­svim tač­no – “ali tu je reč o sa­mo ma­lom bro­ju lju­di tvo­ga ti­pa, ko­ji su po pri­ro­di ve­o­ma žu­stri i, osim to­ga, ima­ju ve­o­ma vi­so­ku ra­zi­nu ak­tiv­no­sti”. Kri­ti­ka ko­ju je teš­ko po­re­ći? Mo­žda, ali sam po­ku­šao. Te­ma ove knji­ge se, na­i­me, ti­če svih nas.