Piše: Vladimir Arsenić
Knjiga kolumni Vladimira Arsenijevića u stvari je zbirka heterogenih tekstova koji nisu pisani samo za jedne novine, iako ih je najviše preuzetih iz zagrebačkih Novosti i beogradske Politike. Podeljeni na šest tematskih celina svi se, na direktan ili indirektan način, bave iskustvom senzitivnog čoveka u tranziciji, odnosno jednostavnim pitanjem kako ostati normalan u zemlji, ali i u svetu, u kojoj ništa nije takvo. Arsenijevićevi tekstovi u svom zahvatanju i komentarisanju stvarnosti imaju najzdraviju common sense logiku, pomešanu sa individualizmom punim tolerancije za Drugo i Različito. To što je ovakav stav u potpunom raskoraku sa realnošću života u srpskoj tranzicijskoj baruštini nije autorov problem, nego problem Srba i Srbije
Prateći najkvalitetnije kolumniste koji pišu, na prostoru bivše Jugoslavije, a pri tom se bave tranzicijom, Biblioteka XX vek je do sada objavila nekoliko knjiga Teofila Pančića (Urbani bušmani, Karma koma i Kroz klisurine), Filigranske pločnike Muharema Bazdulja, a kao poslednja knjiga u toj seriji ove ugledne edicije pojavljuju se tekstovi Vladimira Arsenijevića skupljeni pod nazivom Jugolaboratorija. Jasno je da svi ovi autori imaju bar dve zajedničke crte: od početka svog javnog delovanja nalaze se u artikulisanom suprotstavljanju vladajućim, pretežno glupavim režimima (suprotstavljaju se i gluposti i režimu) u svojim zemljama, Bosni odnosno Srbiji, i prepoznatljivi su i prisutni u čitavom regionu bivše Jugoslavije.
Knjiga kolumni Vladimira Arsenijevića u stvari je zbirka heterogenih tekstova koji nisu pisani samo za jedne novine, iako ih je najviše preuzetih iz zagrebačkih Novosti i beogradske Politike. Podeljeni na šest tematskih celina svi se, na direktan ili indirektan način, bave iskustvom senzitivnog čoveka u tranziciji, odnosno jednostavnim pitanjem kako ostati normalan u zemlji, ali i u svetu, u kojoj ništa nije takvo. Arsenijevićevi tekstovi u svom zahvatanju i komentarisanju stvarnosti imaju najzdraviju common sense logiku, pomešanu sa individualizmom punim tolerancije za Drugo i Različito. To što je ovakav stav u potpunom raskoraku sa realnošću života u srpskoj tranzicijskoj baruštini nije autorov problem, nego problem Srba i Srbije.
Neki tekstovi u Jugolaboratoriji „imaju” problem – napisani su razložno, odmereno, duhovito (a ne vickasto, mada vickasto povremeno bolje igra u kolumnističkim tekstovima), a većina tema im ni izbliza nije takva. Odnos Srba prema Albanacima, beogradski lokalpatriotizam, desničari, Palma, Ivica i Krkobabić… sve to zaslužuje mnogo jezičkog bičevanja, a manje ubeđivanja i retorike. Arenijević se u komunikaciji sa stvarnošću drži svog ličnog i umetničkog integriteta i nivoa, a ona mu stalno zalazi iza leđa, zavlači mu udarce ispod pojasa. Mislim, da ne budem pogrešno shvaćen, autor veoma dobro poznaje svet u kome živi, ali je u pitanju njegov prefinjen ton, njegov strog odnos prema jeziku, prenešen odnosno nasleđen iz njegovog primarnog polja delovanja – književnosti, koji deluje vanvremenski, a šta je kolumnističarenje, nego trka da u realnom vremenu nađeš aktuelnu i zanimljivu temu i da je kontekstualizuješ, s tim da ne treba gubiti iz vida na koji način i na kom mestu se ta kontekstualizacija vrši.
Kada piše za Novosti ili neki medij izvan južnoslovenskih okvira, Arsenijević ima normalnu potrebu da dodatno informiše svoje čitaoce i da im unekoliko razjasni kontekst u kojem tekst nastaje, ali i na koji se odnosi. Kada piše za Politiku, to se značajno menja i njegovi tekstovi su daleko ubojitiji. U njima se pokazuje da Arsenijević ne samo da ima oštro oko i osećaj za detalj (ne bi bio toliko dobar pisac da ga nema), nego i da ima preko potrebnu brzinu udarca koja će na malom prostoru detektovati neuralgičnu tačku, tekstualno je osvetliti, da bi po završetku obrade od nje ostala samo zgužvana (novinska) hartija. Ipak, Arsenijević nije najjači kao politički komentator. Njegova „specijalnost” su manjinska prava i pop kultura, a ono što je najznačajnije u ovoj knjizi krije se u nekoliko odličnih tekstova koji se bave pisanjem u Srbiji devedesetih i nultih. Tekst poput „Ratni pop i posleratne godine”, koji daje pronicljiv prikaz i odličnu definiciju ratne i posleratne scene ne samo srbijanske, nego i regionalne književnosti i sopstvenog mesta u njoj, može da posluži i kao referentna literatura i kao svedočanstvo. Putopisni tekst „Zidovi” sa neobičnog putovanja u Berlin novembra 1989. godine, kroz još istočnoblokovske zemlje Mađarsku, Čehoslovačku i Istočnu Nemačku, u stvari jeste jedna gorkoironična priča o našoj oholosti i o slepilu čitave generacije koja nije videla šta se zaista sprema. Arsenijević iz 1989. godine koji deli keks (Čiča Gliša – čudo od slatkiša) sa mladim Slovakinjama i Istočnim Nemcima i Nemicama, po sopstvenom priznanju, potpuno je nesvestan onoga što će uslediti u Nemačkoj za koji dan, a o onome što će uslediti u njegovoj domovini za godinu i po dana ne može ni da sanja. Njegova tadašnja naivnost deluje tako tipično i tako lako prepoznatljiva, da su svi dalji zaključci koje izvodi o Evropi za mene manje bitni od njegovog pogleda na frizure i stajling saputnika.
Kada se podeljena ličnost Vladimira Arsenijevića spoji u jedno, kada pisac i kolumnista uspeju da se pomire, ili, što je mnogo više po mom ukusu, kada u toj borbi pobedi pisac, tekstovi su bolji, zanimljiviji jer počinju da se razlikuju od većine kolumnističkih tekstova. Preko običnih kolumnističko-analitičarskih kontura navlači se (bez obzira koliko ovo patetično zvučalo) jedna divna magla književnosti, pokrov od smisla umetnosti preko besmisla stvarnosti. I to je ono u čemu je Arsenijević najbolji.
Jugolaboratorija je prva knjiga Arsenijevićevih kolumni i eseja. Verujem da će ih biti još. Moj savet je da počnete da ih skupljate na vreme, s obzirom da se radi o izvanrednom piscu koji, sledeći ekonomsku logiku, postaje kolumnista, i to mu uspeva sasvim dobro.
Vladimir Arsenić, ”Osveta bolje prošlosti”, u: e-Novine (Knjigofilija), 06. III 2010, <http://www.e-novine.com/kultura/kultura-knjige/35494-Osveta-bolje-prolosti.html> (10. III 2010).