Kao još jedan In memoriam Teofil Pančić prenosimo njegov prilog za knjigu Pola veka XX veka. Zbornik radova povodom 50 godina Biblioteke XX vek (urednica Dubravka Stojanović).
Teofil Pančić
POSLEDNJI BUŠMANI(N) XX VEKA
Crtež Ivana Mesnera za naslovnu stranu knjige Teofila Pančića ”Urbani bušmani”, Biblioteka XX vek, 2000.
Da je Ivan Čolović čovek koji vodi malo više računa o kalendarskim datostima, moja prva knjiga Urbani Bušmani bila bi poslednja knjiga koja je objavljena u Biblioteci XX vek, naprosto zato što je to poslednja knjiga koja je objavljena u toj ediciji u dvadesetom veku, tek nekoliko dana pred kraj 2000. godine. Nakon toga bismo, naravno, dobili Biblioteku XXI vek, ali bih ja imao veliku, pa makar i slučajnu čast i satisfakciju da svojim prvencem zatvorim jedno istorijsko poglavlje. Ali, Čolović je pomalo tvrdoglav čovek, i nije se dao impresionirati pukom promenom veka i milenijuma.
Kako god, te 2000. imao sam trideset i pet godina i izvestan, možda više i ne tako izrazito skroman „opus“ u kolumnističko-esejističkom posmatranju i analiziranju društvenih i kulturnih pojava, tada još sasvim obeleženih tragičnom i sramnom decenijom krvavog raspada Jugoslavije. Nije da već nisam tu i tamo pomišljao da bi možda vredelo sakupiti, probrati i oknjižiti ta moja razmatranja, ali tako da „imaju priču“, da budu relativno koherentna celina, a ne tek kupusara i izlog autorske sujete. Ipak, ništa nisam preduzimao ne bih li našao izdavača. Kao da sam smatrao da je bolje da izdavač pronađe mene. I pronašao me je: nazvao me je i predložio da mi objavi knjigu izabranih tekstova.
Manimo se lažne skromnosti: nisam se iznenadio što nisam morao da tražim izdavača. Ali sam se zato iznenadio što je to bio baš Ivan Čolović. Zašto? Pa, možda samo zato što se ni sebi nisam usuđivao da priznam da bih to voleo. Možda zato što sam mislio da, ako ikada „dobacim“ do Biblioteke XX vek, da će to biti nekada kasnije u životu. Na kraju krajeva, ako kreneš u avanturu oknjiženja svojeg rada baš od Biblioteke XX vek, kuda uopšte možeš dospeti posle toga? Šta da ti bude želja, ambicija, san? A ne možeš baš sve i uvek objavljivati u XX veku, a u 21. veku…
Saradnja započeta „Bušmanima“ nastavljena je kroz još četiri knjige iz ciklusa „Život i smrt u srpskom komunizmu“, te jednom knjigom tekstova koji ne pripadaju tom ciklusu (mada, ako ćemo pravo, nisu ni daleko od njega), tako da sam šest knjiga objavio u Biblioteci XX vek – bezmalo trećinu moje oficijelne bibliografije. Negde u isto vreme, knjige su „kod Čolovića“ objavljivali i neki moji generacijski bliski prijatelji (pre svih Miljenko Jergović), ali i oni od kojih sam učio (Igor Mandić), baš kao što su, još mnogo ranije, među Čolovićevim autorima bili još neki ljudi bez čijeg rada mi možda ne bi palo na pamet da krenem ovim putem (Bogdan Tirnanić, Milan Vlajčić…). Time je Čolović, rekao bih prvo kao radoznali čitalac živog i otvorenog duha, a potom i kao izdavač, pokazao da ne pati od skorojevićkih predrasuda prema važnosti, kvalitetu i dometu one vrste autorskog pisanja koja se iskazuje kroz masovne medije, u eponimnom Dvadesetom veku pre svega kroz novine, magazine, revije, časopise.
Mogao je, doduše, Čolović mene i meni slične ograditi u nekakav medijsko-kolumnistički geto, u neku podbiblioteku za revijalno-rekreativno čituckanje u pauzama bavljenja Morenom i Levi-Strosom, Gicom i Propom, Saidom i Hobsbomom, Todorovim i Todorovom. Mogao je, ali bi u tome bilo nekog obostranog intelektualnog nepoštenja. Tako da zapravo nije mogao, niti su to mogli njegovi autori. Nego nam je preostalo da pred stroge i zahtevne čitaoce izlazimo barabar sa imenima poput onih iz rečenice koja u ovom tekstu prethodi prethodnoj rečenici, pa kako nam bude. A nije nam, rekao bih, bilo loše. Meni svakako nije bilo.
Namerno izbegavam, možda ste primetili, da govorim o tome „koliko je Biblioteka XX vek uticala na moj razvojni put“, jer držim da je to odavno svojevrsno opšte mesto, u najboljem smislu reči. Pogledajte ličnu biblioteku bilo koga ko govori i piše na našem jeziku, i ako u njoj ne pronađete knjige „XX veka“, biće vam jasno da sa tom osobom nešto fundamentalno nije u redu, i da će to pre ili kasnije isplivati na površinu na najgori mogući način. Meni se, recimo, čini, i znam da ne grešim, da Srbijom vladaju ljudi u čijim besnim stanovima i kućama nećete naći ni jednu knjigu prepoznatljivog dizajna korica Ivana Mesnera. A to je već znak i simptom velike društvene opasnosti.