U beogradskom CZKD-u 28. oktobra održan je Drugi međunarodni sajam Biblioteke XX vek. Za čitaoce “Novosti” važno je napomenuti da se ta manifestacija održala paralelno s velikim Beogradskim sajmom knjiga. Bilo je, naravno, burno i veselo. Ali, ja bih voleo da nam objasnite šta vas je to navelo da pokrenete sopstveni međunarodni sajam knjiga, makar i ovakav, simboličan? U kakvoj vezi on stoji sa velikim sajmom?
– U osnovi ovog našeg sajma je želja da se autori, saradnici, prijatelji i čitaoci Biblioteke XX vek povremeno okupe, vide i ispričaju. To je postalo takoreći neophodno od pre nekoliko godina kad je broj knjiga, a time i onih koji su ih napisali, preveli, uredili, distribuirali, prodali, prikazali ili samo pročitali postao toliko velik da se njihovo okupljanje nije moglo organizovati na štandu Beogradskog sajma. Prvi međunarodni sajam Biblioteke XX vek održan je decembra 2007. godine, takođe u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Svečano ga je otvorio Dušan Makavejev. On inače od početka prati šta objavljujem, pa smo se zahvaljujući tom njegovom interesovanju i upoznali negde sredinom sedamdesetih godina. Doneo mi je nekoliko knjiga s predlogom da ih objavim. Dve sam objavio: “Nemi jezik” Edvarda T. Hola i knjigu o Vilhelmu Rajhu Žan-Mišela Palmijea.
Ove godine se javio dodatni motiv da organizujemo samostalnu izložbu. Naime, ugledna izdavačka kuća Gradac, koju vodi Branko Kukić, i Biblioteka XX vek nameravale su da se zajedno pojave na Beogradskom sajmu, ali su organizatori mogli da nam ponude samo 20 kvadratnih metara, svakom izdavaču po deset, i to u jednom zabitom uglu hale jedan. Tu biste nas bez obučenog vodiča teško otkrili, da smo kojim slučajem prihvatili da tamo budemo. Ali, naravno, nismo, jer smo procenili da bi naše dve kuće, ili kako bi se danas reklo, da bi naša dva brenda, od prisustva na jednom takvom skrovitom mestu imala samo štetu. Samo zato se ove godine dogodilo da samostalni sajam Biblioteke XX vek bude u vreme Beogradskog sajma. Ako se sledeće godine za nas nađe odgovarajuće mesto na tom velikom “prazniku knjige”, kako se Beogradski sajam zove u novinama, onda ćemo za našu izložbu naći neki drugi termin.
Nelojalna konkurencija
Koliko izdavač dobija, a koliko gubi odlukom da izostane sa velikog sajma? Naime, njegova je usisavajuća moć istinski ogromna, dok se odjek koji on pravi čuje se u čitavom regionu. Čini se, pored toga, da je to manifestacija koju i književna publika iskreno voli. Da li je vaš utisak da su promene, kojima je veliki sajam evidentno izložen, zaista sve do jedne loše ili u tome postoji i ponešto dobro? Pod kojim biste uslovima nastupali na sajmu?
– Moja izdanja imaju stabilan krug čitalaca, to jest kupaca, i njihov plasman ne zavisi od prodaje na Sajmu. Godinama sam se trudio da izgradim neku vrstu autonomnog prostora, ono što Ištvan Bibo zove “mali krug slobode”, pa sam zadovoljan kad vidim da sam bar delimično uspeo da to stvorim. Glavni razlog što se ja ipak trudim da tamo budemo prisutni, preko distributera ili samostalno, jeste obaveza koju imam prema autorima, jer oni očekuju da se njihove knjige tamo nađu, kao i prema čitaocima iz unutrašnjosti, za koje je zgodno da na jednom mestu istovremeno nađu sve važne izdavače.
Nisam video ništa loše u promenama koje su ove godine uvedene na Sajmu. Mislim da je dobro što su izdavači odvojeni od knjižara i od državnih institucija i crkava koje imaju svoja izdanja. Ne znam kako se u hali jedan, sada rezervisanoj za profesionalne izdavače, našao štand SPC-a, a nisam siguran da bi tu trebalo da bude mesto za monopolisane državne firme kao što su Službeni glasnik i Zavod za udžbenike, kojima je izdavanje knjiga u užem smislu reči sekundarna delatnost, u svakom slučaju nešto od čega te firme ne žive. Takođe je pitanje da li među profesionalnim izdavačima treba da budu štamparije, medijske kuće, listovi i TV-kuće. Takođe je u suprotnosti sa novim principom raspodele prostora na Sajmu prisustvo među izdavačima knjižara koje se usput bave izdavaštvom, kao što je to knjižara Plato. Ali, to je pre svega pitanje zakona kojim bi se ograničilo pravo na bavljenje “tuđim poslom”, a time i problem monopola i nelojalne konkurencije.
Biblioteka XX vek je izdavački projekat, koji je od edicije prerastao u izdavačku kuću sa tradicijom od gotovo 40 godina, u jednom okruženju koje je poprilično nestabilno i gde se stvari brzo raspadaju. Da li ste, kada ste je osnivali, ikad pomišljali da bi ona mogla da ima tako dug vek?
– Moram da vas ispravim. Biblioteka XX vek je i dalje moja autorska edicija i nije prerasla u izdavačku kuću. Nisam osnovao preduzeće, nemam zaposlene, nemam kancelariju, nemam sekretaricu, pa čak ni pi-ara. Možda je u tome tajna dugovečnosti Biblioteke. Ali, tačno je da je edicija, blago tati, lepo porasla i da godišnje objavljujemo desetak novih naslova. Kažem, objavljujemo, govorim u množini, zato što to što nemam preduzeće ne znači da nemam stalne saradnike, odnosno mali tim koji mi pomaže da držim korak i sa nekim izdavačkim preduzećima. Od prve knjige korice radi akademski slikar Ivan Mesner. Sa mnom godinama sarađuje desetak vrhunskih književnih prevodilaca, koji su mahom dobitnici najvećih prevodilačkih priznanja. Već više od deset godina imam istog distributera, Đorđa Stojanovića, to jest njegovu firmu Krug. On je i suizdavač Biblioteke XX vek, tako da Biblioteka može, ako je potrebno, da se pojavi i kao pravno lice.
Dela i autori
Jedan od ključnih uslova da delo nekog stranog autora bude objavljeno u okviru vaše biblioteke jeste da ranije nije bilo objavljivano na našem jeziku. Na koji tačno jezik mislite?
– Mislim na jezik Biblioteke XX vek, onaj kojim pišu, na primer, Ranko Bugarski, Vjekoslav Perica ili Muharem Bazdulj, sem kad ne pišu na engleskom, što im se ponekad događa.
Navedite neke od autora s kojima ste tokom svih ovih godina upoznali domaću književnu publiku.
– Neki naši autori, dakle oni koji pišu na našem jeziku, u Biblioteci XX vek objavili su svoje prve knjige: Vladeta Jerotić, Dušan Bandić, Ljubiša Rajić, Žarana Papić, Ivan Kovačević, Teofil Pančić, Srećko Horvat, Stef Jansen, Ildiko Erdei… Drugi su ovde objavili skoro sva svoja dela. Na primer, Ranko Bugarski je u Bibloteci XX vek objavio čak osam knjiga. Kad je reč o prevodima, u Biblioteci XX vek objavljeni su prvi prevodi nekih od najvećih imena moderne lingvistike, etnologije, antropologije i srodnih disciplina, kao što su Vladimir Prop, Franc Boas, Edvard Sapir, Bendžamin Li Vorf, E. Evans Pričard, Retklif Braun, Geza Rohajm, Žorž Munen, Edmund Lič, Kliford Gerc, Detlef Klausen, Herman Bauzinger, Mark Ože, Antoni Smit, Edvard Said, Marija Todorova, Ardžun Apaduraj… Ove godine sam našim čitaocima predstavio još dva svetski poznata autora koji ranije ovde nisu bili prevedeni: britanskog socijalnog psihologa Majkla Biliga, autora studije “Banalni nacionalizam” i italijanskog istoričara Emilia Đentilea, koji je jedan od najvećih poznavaoca istorije fašizma, a sada ga predstavljamo knjigom koja se pomalo suvoparno zove “Religije politike”, a zapravo govori o vrlo aktuelnom fenomenu prodora sakralnog i crkvenog u sferu politike.
Dosledna nekomercijalnost
Koliko ste prisutni u regionu? Sa kojim se teškoćama susreću mali izdavači u pokušaju da uspostave svoje redovno prisustvo i komunikaciju sa književnom publikom na čitavom prostoru BiH, Crne Gore, Hrvatske i Srbije, dakle na čitavoj teritoriji koja je objedinjena tim našim jezikom? Zašto reuspostava tih odnosa ide tako sporo? Šta se može učiniti da se to promeni? Koliko je to stvar državnih institucija a koliko samih izdavača?
– Biblioteka XX vek je od samog početka otvorena prema piscima i čitaocima iz bivše Jugoslavije, to jest, kako vi kažete, iz ovog regiona. Do pisaca sam sve vreme bez problema stizao, pa sam tako mogao devedesetih godina da objavim knjige pisaca kao što su Dubravko Škiljan, Igor Mandić, Dunja Rihtman Auguštin, Rastko Močnik, Slavoj Žižek. Do čitalaca je u to vreme bilo već znatno teže doći, a sada se i s te strane situacije popravlja. Radujem se što se već dve godine Biblioteka XX vek promoviše na Sajmu knjiga u Puli. Imam poziv Magde Vodopije i za predstojeće izdanje tog sajma, od 8. do 14. decembra. Tokom protekle dve godine bilo je promocija Biblioteke ili pojedinih knjiga i u Banjaluci, Sarajevu, Prijedoru, Tuzli, Puli, Opatiji, Umagu, a posebno mi je bilo drago što je prošle godine jedna promocija Biblioteke bila upriličena i na Filozofskom fakultetu u Ljubljani i što sam video da i tu imamo dosta čitalaca. Samo, treba li uopšte da kažem, moja saradnja sa ljudima iz okolnih zemalja potpuno je lična, jer ja u tome nikoga ne predstavljam, niti za koga lobiram, uostalom niko me nije ni ovlastio za tako šta.
Objavljujete uglavnom naučna i esejistička dela. Beskompromisnost i nekomercijalnost vašeg izdavačkog programa, kao i vaša doslednost da u njima istrajete, dobro su poznati. Kako uspevate da preživite?
– Nema tu nikakve tajne. Sem ako tajna nije u tome što se dosledna nekomercijalnost na kraju isplati. Moji troškovi su umereni, ambicije što se zarade tiče još manje, tako da uspevam da dve trećine sredstava potrebnih za proizvodnju desetak knjiga godišnje prikupim iz prodaje postojećeg lagera od oko sto naslova. Ostalo dobijam od poneke fondacije. Na primer, Fondacija Hajnrih Bel pomogla mi je da objavim zbornik radova povodom dvadesete godišnjice rušenja Berlinskog zida (“Zid je mrtav, živeli zidovi!”). Takođe, ako objavljujem neku knjigu koja je deo naučnog projekta koje finansira Ministarstvo nauke Srbije, onda mogu da računam i na pomoć tog ministarstva.
Kako vidite budućnost Biblioteke XX vek?
– U svetlim bojama.