Nova knjiga: Ljiljana Gavrilović – Muzeji i granice moći

Gavrilović, Ljiljana – Muzeji i granice moći

2011. god. Str. 194

Cena: 600 din.

Lji­lja­na Ga­vri­lo­vić (ro­đe­na 1953. go­di­ne u Be­o­gra­du) di­plo­mi­ra­la je i dok­to­ri­ra­la na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du. Za­po­sle­na je u Et­no­graf­skom in­sti­tu­tu SA­NU. Ob­ja­vi­la je ve­ći broj ra­do­va o po­ro­dič­nim od­no­si­ma i obi­čaj­nom pra­vu u tra­di­ci­o­nal­noj kul­tu­ri, o po­pu­lar­noj kul­tu­ri i o mu­ze­ji­ma i no­voj mu­ze­o­lo­gi­ji. Pre ove, ob­ja­vi­la je knji­ge: Bal­kan­ski ko­sti­mi Ni­ko­le Ar­se­no­vi­ća (2004), Ju­go­slo­ven­ski et­no­graf Ni­ko­la Ar­se­no­vić (2006), Kul­tu­ra u iz­lo­gu: ka no­voj mu­ze­o­lo­gi­ji (2007), O po­li­ti­ka­ma,iden­ti­te­ti­ma i dru­ge mu­zej­ske pri­če (2009). Is­tra­ži­va­nja za ovu knji­gu oba­vlje­na su u okvi­ru na­uč­nih pro­je­ka­ta br. 147021: An­tro­po­lo­ška is­pi­ti­va­nja ko­mu­ni­ka­ci­je u sa­vre­me­noj Sr­bi­ji i br. 177026: Kul­tur­no na­sle­đe i iden­ti­tet, ko­je fi­nan­si­ra Mi­ni­star­stvo za na­u­ku i teh­no­lo­ški raz­voj Republike Srbije.

Predgovor

Zašto su muzeji aktuelni?

Muzeji su tema koja u novije vreme postaje atraktivna i za naučnike u Srbiji. Iz­la­zi sve vi­še knji­ga o raz­li­či­tim aspek­ti­ma mu­zej­skog ra­da, osno­van je Cen­tar za mu­ze­o­lo­gi­ju i he­ri­to­lo­gi­ju na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du (još uvek pri Ode­lje­nju za isto­ri­ju umet­no­sti), pri­ja­vlju­ju se ma­ste­ri i dok­to­ra­ti iz oblasti mu­ze­o­lo­gi­je, ili za­šti­te kul­tur­nog na­sle­đa u najširem smislu. Ta­ko je te­ma ko­ja je, iako pot­pu­no trendy u svet­skim raz­me­ra­ma, a u Sr­bi­ji dosko­ra bi­la u pot­pu­no­sti za­ne­ma­re­na, ko­nač­no na­šla svoj put do ši­re na­uč­ne i struč­ne za­jed­ni­ce, što bi tre­ba­lo da re­zul­ti­ra pro­na­la­že­njem bo­ljih pu­te­va od mu­ze­ja do nji­ho­ve (po­ten­ci­jal­ne) pu­bli­ke, između onoga za šta se ljudi interesuju i onoga čime se muzeji bave. Pri­me­ra novih pristupa muzejima sve je vi­še (uku­pan rad Mu­ze­ja isto­ri­je Ju­go­sla­vi­je, po­je­di­ne iz­lo­žbe Isto­rij­skog mu­ze­ja Sr­bi­je, na pri­mer, ili iz­lo­žba Pla­stič­ne de­ve­de­se­te u Et­no­graf­skom mu­ze­ju u Be­o­gra­du), ali je to sa­mo kap u mo­ru sva­ko­dnev­ne kon­ven­ci­o­nal­ne mu­zej­ske po­nu­de.

Ključ­na pi­ta­nja ko­ji­ma se ba­vim u ovoj knji­zi ­su te­o­rij­ski od­nosi između mu­ze­ja, dru­štva i politika iden­ti­te­ta, ko­ji bit­no utiču na to kako se shvata kul­tur­no na­sle­đe i kako se gleda na funkciju mu­ze­ja. Ovde takođe pišem i o odnosu  iz­me­đu mu­ze­o­lo­gi­je i an­tro­po­lo­gi­je, kao mo­je “ma­tič­ne” di­sci­pli­ne, ali i između mu­ze­ja i po­pu­lar­ne kul­tu­re i sa­vre­me­nog sve­ta uop­šte. Sintagma u naslovu knjige gra­ni­ce mo­ći odnosi se na raz­li­či­te vrste granica: ide­o­lo­ške, fi­zič­ke, sim­bo­lič­ke, samorazumljive, na sve one granice ko­je sva­ko­dnev­no sputavaju na­še ži­vo­te, te­ra­ju nas na za­o­bi­la­že­nje, pre­ska­ka­nje ili če­ka­nje.

Iako su mi, prilikom ra­da na ovim tek­sto­vi­ma, mno­ge stva­ri po­sta­le znat­no ja­sni­je (sva­ko od nas pi­še pr­ven­stve­no da bi sa­mom se­bi od­go­vo­rio na pi­ta­nja ko­ja po­sta­vlja), i da­lje je osta­lo mno­go te­ma o ko­ji­ma tre­ba raz­mi­šlja­ti i ko­je osta­ju otvo­re­ne za ne­ke dru­ge tek­sto­ve i ne­ke dru­ge knji­ge.

* * *

Ide­ja da se ova knji­ga ob­ja­vi u Bi­bli­o­te­ci XX vek za­da­va­la mi je sil­ne mu­ke. To je, na­i­me, serija knjiga iz ko­je sam na­u­či­la sve ono što sam o an­tro­po­lo­gi­ji zna­la pre po­ja­ve In­ter­ne­ta (iako sam i hte­la i sme­la da pi­tam, da pa­ra­fra­zi­ram na­slov jed­nog od me­ni omi­lje­nih fil­mo­va iz se­dam­de­se­tih go­di­na 20. ve­ka).[1] U vre­me ka­da sam stu­di­ra­la, a ni de­ce­ni­ja­ma ka­sni­je, kod nas skoro da ni­je bi­lo stra­ne antropološke li­te­ra­tu­re, osim one ko­ja je iz­la­zi­la u Bi­bli­o­te­ci XX vek. Da­kle, tre­ba­lo je da se mo­ja knji­ga na­đe ra­me uz ra­me sa pre­vo­di­ma knjiga Boasa, Sapira, Le­vi-Stro­sa, Li­ča, Ger­ca i dru­gih auto­ra od ko­jih sam uči­la, ne to­li­ko sa­mu stru­ku u smi­slu kon­ce­pa­ta, te­o­ri­je, me­to­do­lo­gi­je i osta­lih stva­ri neo­p­hod­nih za bi­lo ka­kav antropološki rad (iako, na­rav­no, i to), ne­go pre sve­ga na­či­ne na ko­je se sve ono što se že­li mo­že re­ći. Sve su to auto­ri u pra­vom smi­slu re­či, či­ji se tek­sto­vi či­ta­ju sa istim uz­bu­đe­njem i istim uži­va­njem kao naj­bo­lja (ili, bo­lje re­če­no: omi­lje­na) književna dela. Iako mi ne pada na pamet da mi­slim da sam us­pe­la da do­seg­nem kva­li­tet pi­sa­nja bi­lo kog od pomenutih autora, sve vreme me je ohrabrivala  Li­čo­va izjava da je “je­di­ni ego za ko­ji znam iz pr­ve ru­ke (…) moj sop­stve­ni” (Lič 2008: 40), svesna da, pi­šu­ći o mu­ze­ji­ma, za­pra­vo pi­šem o sa­moj se­bi i sve­tu ka­kvim ga sa­ma vi­dim. Iz­ve­sno je da dru­ge ko­le­ge mo­gu vi­de­ti iste pro­ble­me pot­pu­no dru­ga­či­je (ili ih ne vi­de­ti uop­šte), ali se na­dam da  moj po­gled na stvar­nost fil­tri­ra­nu kroz pri­zmu mu­ze­ja i nji­ho­vog ra­da mo­že bi­ti za­ni­mljiv, ka­ko za one ko­ji se mu­ze­o­lo­škim po­slom ba­ve u svo­joj pro­fe­si­o­nal­noj sva­ko­dne­vi­ci, u ko­joj sam i sa­ma pro­ve­la go­to­vo dva­de­set go­di­na, ta­ko i za one ko­ji u mu­ze­je ulaze  samo da vide neku izložbu, ili čak ne ulaze uopšte.

* * *

I sa­mo još ne­što na kra­ju. Sva­ki od tek­sto­va u knji­zi ima veliki broj fu­sno­ta. Obič­no se sma­tra da su fu­sno­te op­te­re­će­nje, ko­je je po­treb­no sa­mo u tzv. na­uč­nim tek­sto­vima (onim ko­je na­uč­ni­ci pi­šu sa­mo i is­klju­či­vo za na­uč­ni­ke), dok su za sve osta­le ti­po­ve tek­sto­va čist vi­šak. No, iako se na­dam da će ove tek­sto­ve či­ta­ti ka­ko ko­le­ge iz mu­ze­ja, ta­ko i dru­gi čitaoci za­in­te­re­so­va­ni ne sa­mo za mu­ze­je, ne­go za kul­tu­ru uop­šte, ja vo­lim svo­je fu­sno­te. One mi omo­gu­ća­va­ju da me­an­dri­ram kroz raz­li­či­te aspek­te te­me, ili da pot­pu­no skre­nem s glav­nog to­ka i po­ve­žem raz­li­či­te aspek­te kul­tu­re ko­ji se mo­gu ukrštati na ne­kim tač­ka­ma raz­mi­šlja­nja, a da pri­ tom osta­nem čvr­sto u pri­či i da je (bar se na­dam) do­sled­no do­ve­dem do kra­ja. Sva­ki po­ku­šaj da fusnote pre­se­lim u tekst, ili da ih iz­ba­cim, re­zul­ti­rao bi ili gu­bit­kom kon­zi­stent­no­sti ili ozbilj­nim osi­ro­ma­še­njem tek­sta. Da­kle: ko že­li, mo­že da či­ta fu­sno­te, a ko ne že­li ne mo­ra, ili čak mo­že da či­ta sa­mo njih – ta­ko se mo­gu do­bi­ti raz­li­či­te pri­če, ili raz­li­či­ti ni­voi iste pri­če. Pot­pu­no u post­mo­der­nom ma­ni­ru, ko­ji mi je ap­so­lut­no drag.

[1] Wo­ody Al­len, Everything You Al­ways Wan­ted to Know Abo­ut Sex* (*But We­re Afraid to Ask), 1972.