Milorad Radovanović – TRI PITANJA MILKI IVIĆ

Milorad Radovanović

TRI PITANJA MILKI IVIĆ[1]

I

Ka­žu da ste me­đu oni­ma što ži­ve ogra­đe­ni knji­ga­ma i je­zi­ci­ma, me­đu oni­ma što pu­no i što­šta či­ta­ju i zna­ju, da ste bi­va­li sa evrop­skim i svet­skim in­te­lek­tu­al­ci­ma naj­vi­še­ga re­da u dru­štvu i u pri­ja­telj­stvu, da ste če­sto i na­de­le­ko pu­to­va­li, da su uz Vas uvek bru­žlji­vo oda­bra­ni sa­go­vor­ni­ci, da Vam je pre­pi­ska obim­na i da ste pri sve­mu to­me i sa­mi “je­dan od naj­u­gled­ni­jih i naj­pro­duk­tiv­ni­jih na­ših lin­gvi­sta do sa­da”, da su Vam knji­ge i ras­pra­ve pre­vo­đe­ne, ob­ja­vlji­va­ne na [pet­na­e­stak] je­zi­ka (o sud­bi­ni ne­kih pre­vo­da čak i ne zna­te ni­šta), da ste me­đu “naj­ži­vljim” di­sku­tan­ti­ma na svet­skim, evrop­skim, sla­vi­stič­kim i ju­go­sla­vi­stič­kim na­uč­nim oku­plja­nji­ma, me­đu ured­ni­ci­ma ča­so­pi­sa, da su Vam tek­sto­vi do­spe­va­li u lin­gvi­stič­ke an­to­lo­gi­je XX ve­ka, a ime u en­ci­klo­pe­di­je, da ste u me­đu­na­rod­nim na­uč­no­im te­li­ma, da se bez uvi­da u Va­še stu­di­je i knji­ge ne mo­že do­bi­ti di­plo­ma na mno­gim sla­vi­stič­kim ka­te­dra­ma, a da ste pri tom uvek i sa stu­den­ti­ma, Va­šim ne­po­sred­nim ili po­sred­nim uče­ni­ci­ma, ko­ji su po­sta­ja­li dok­to­ri na­u­ka i ta­ko ugled­ni lin­gvi­sti, sa­mi đak Alek­san­dra Be­li­ća, a uči­telj ko­ji je, sa ne­ko­li­ci­nom dru­gih, ta­ko­zva­nu “mo­der­nu” ili bo­lje re­ći stro­go “na­uč­nu” lin­gvi­sti­ku še­zde­se­tih go­di­na na ne­ki na­čin “uve­zao” u ze­mlju, da ste da­nas sa­rad­nik ili sa­vet­nik oni­ma ko­ji su se tih go­di­na tek ra­đa­li, ili upra­vo opi­sme­nja­va­li, a u toj lin­gvi­sti­ci od­ra­sli i njo­me na­u­či­li go­vo­ri­ti i mi­sli­ti. Ovaj po­pis po­da­ta­ka ne­ka bu­de pod­strek za je­dan bi­o­bi­bli­o­graf­ski raz­go­vor. Pro­go­vo­ri­te, da­kle, o uči­te­lji­ma i uče­ni­ci­ma, o lju­di­ma i ze­mlja­ma, o knji­ga­ma, raz­go­vo­ri­ma, pre­pi­sci, i sa­rad­ni­ci­ma, okre­ni­te se se­ća­nji­ma – jed­no­stav­no, re­ci­te nam i ko ste i šta ste? Na pri­mer: šta je to što će ne­ki na­zva­ti fe­no­me­nom Mil­ke Ivić i nje­nom lin­gvi­stič­kom ško­lom, pr­ven­stve­no, re­ci­mo, šta je to knji­ga Prav­ci u lin­gvi­sti­ci kao ne­ke vr­ste agens u tom smi­slu?

Po­me­nu­ste knji­ge … A pri­me­ću­je­te da sam ja sad i već u bu­kval­nom smi­slu nji­ma ogra­đe­na? Us­pu­za­le su se uz sva­ki zid u sta­nu, sve je u njih ob­ra­slo. Mno­že se iz go­di­ne u go­di­nu, oti­ma­ju Pa­vlu i me­ni ži­vot­ni pro­stor. Ne za­u­sta­vlja­ju na­je­zdu; bez tih knji­ga ne mo­že­mo. To su sve struč­ne pu­bli­ka­ci­je, ne­za­men­lji­vi sa­ve­zni­ci u ono­me što ra­di­mo.

Šta zna­či na­uč­ni­ku do­bra knji­ga, to sam shva­ti­la još u stu­dent­skim da­ni­ma. Bio je kraj če­tr­de­set pe­te, po­če­tak če­tr­de­set še­ste. Fa­kul­tet tek što je pro­ra­dio. Slu­ša­li smo pre­da­va­nja Alek­san­dra Be­li­ća dva pu­ta ne­delj­no, po­pod­ne, u sta­roj zgra­di Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka, u Bran­ko­voj uli­ci. Ni­je nas bi­lo mno­go u toj pr­voj po­rat­noj ge­ne­ra­ci­ji; pa ipak, je­dva smo uspe­va­li da se sme­sti­mo. So­ba je bi­la pre­na­tr­pa­na, te­sna, pro­hlad­na. Du­ško Ra­do­vić je oze­blom ru­kom pri­te­zao oko se­be iz­ble­deo voj­nič­ki ši­njel, ja sam ne­čuj­no trup­ka­la pro­mr­zlim no­ga­ma – na uli­ca­ma se to­pio sneg, a mo­je su ci­pe­le ima­le sa­svim ta­nak, dr­ve­ni đon. U gra­du je sva­ki čas ne­sta­ja­la stru­ja, pa smo pa­li­li sve­će …

Do­bro pam­tim Be­li­ćev glas – vr­lo tih, a ipak raz­go­ve­tan. Go­vo­rio je o na­šim gra­ma­tič­kim ob­li­ci­ma. Osma­trao ih iz ši­ro­ke, op­šte­je­zič­ke per­spek­ti­ve, što je na ma­ho­ve bi­lo go­to­vo uz­bu­dlji­vo, sko­ro da mi dah za­sta­ne … Po­vre­me­no bi se osvr­tao na ne­ka tu­đa mi­šlje­nja, po­le­mi­šu­ći s nji­ma. Obič­no bi pri tom po­ka­zi­vao knji­ge u ko­ji­ma su iz­lo­že­na. Brug­man, Del­brik, Hirt; tê je auto­re naj­če­šće po­mi­njao. Slu­ša­li smo u naj­du­bljoj ti­ši­ni, op­či­nje­ni tim sve­do­če­njem da u sve­tu, osim ra­ta i dru­gih za­la, po­sto­je i ta­kve dra­go­ce­no­sti kao što su zna­nje, mu­drost i stva­ra­lač­ki rad.

Čim je uz­mo­gao, otac je za me­ne iz­dvo­jio ne­što no­va­ca da ku­pim ci­pe­le s nor­mal­nim đo­nom. A ja se pe­ške upu­ti­la od Sla­vi­je pre­ma Knez-Mi­ha­i­lo­voj uli­ci i za­vi­ru­jem u rad­nje s ci­pe­la­ma. Us­put zu­rim i u osta­le iz­lo­ge. Od­jed­nom, vi­dim: an­ti­kvar­ni­ca. Ne­ka­ko is­pred osta­lih is­tu­ri­la se po­de­be­la knji­ga cr­nih ko­ri­ca, Karl Brug­mann – Kur­ze ver­gle­ic­hen­de Gram­ma­tik [der in­do­ger­ma­nischen Sprac­hen]. Sto­jim na ki­ši oma­đi­ja­na. Pa­re su tu, u nov­ča­ni­ku; za ci­pe­le, do­du­še … Sti­gla sam ku­ći sa “Brug­ma­nom” is­pod mi­ške i zeb­njom u sr­cu. Otac je ćut­ke sa­slu­šao mo­ja zbu­nje­na ob­ja­šnje­nja. On­da se ši­ro­ko osmeh­nuo pa me po­mi­lo­vao po ko­si. Ni­kad mu ne­ću za­bo­ra­vi­ti to raz­u­me­va­nje. “Brug­man” je, na­rav­no, i dan da­nas tu, u od­go­va­ra­ju­ćem re­du na po­li­ci.

Mno­go pre me­ne, i vi­še od me­ne, znao je Pa­vle šta zna­či ima­ti svo­ju lič­nu bi­bli­o­te­ku. Od­ra­stao je u ku­ći isto­ri­ča­ra gde se iz­nad sve­ga po­što­va­la knji­ga. Pa­vlo­va je, u stva­ri, za­slu­ga što smo, i po ce­nu ne­kih od­ri­ca­nja, obez­be­di­li se­bi tu si­gur­nost da naj­va­žni­je struč­ne pu­bli­ka­ci­je ima­mo u sva­kom tre­nut­ku na do­hva­tu ru­ke. Jer – za do­bar na­uč­ni rad ni­su do­volj­ne sa­mo spo­sob­nost i lju­bav; po­treb­na je i ogrom­na oba­ve­šte­nost.

Oba­ve­šte­nost se sti­če či­ta­njem. Sva­ki na­uč­nik mo­ra bi­ti ka­dar da pra­ti li­te­ra­tu­ru na stra­nim je­zi­ci­ma, a po­go­to­vu ako je lin­gvi­sta. Bi­lo nas je če­tvo­ro, pr­vi Be­li­će­vi po­sle­rat­ni di­plom­ci (a go­di­na če­tr­de­set­de­ve­ta): Ire­na Gric­kat, Ivan Po­po­vić, Pa­vle i ja. On nas je od­mah oku­pio oko se­be u In­sti­tu­tu za je­zik, ko­ji je ta­da bio pri Aka­de­mi­ji. Da­vao nam je da či­ta­mo i pri­ka­zu­je­mo knji­ge pi­sa­ne na ne­mač­kom, fran­cu­skom i ru­skom (pr­va dva je­zi­ka uči­li smo još u gim­na­zi­ji, a ru­ski to­kom stu­di­ja). Us­put nas je upo­zo­ra­vao: tre­ba sva­ka­ko sa­vla­da­ti i en­gle­ski (on sâm je en­gle­ski na­u­čio u sa­svim po­znim go­di­na­ma i to – do­bro!); uosta­lom, lin­gvi­sta mo­ra bi­ti u sta­nju, kad za­tre­ba, da se, uz po­moć reč­ni­ka, pro­bi­je kroz struč­ni tekst pi­san bi­lo ko­jim dru­gim ger­man­skim, ro­man­skim ili slo­ven­skim je­zi­kom.

Sa­vet u po­gle­du en­gle­skog shva­ti­li smo ozbilj­no: ubr­zo smo se ko­li­ko-to­li­ko ospo­so­bi­li za či­ta­nje an­glo­sak­son­ske struč­ne li­te­ra­tu­re. Ni­smo, me­đu­tim, po­ve­ro­va­li u to da će nas sti­ći i ono dru­go što je po­mi­njao Be­lić, ono “pro­bi­ja­nje” s reč­ni­kom u ru­ci. A sna­šlo nas je, tač­ni­je re­če­no – Pa­vla je sna­šlo. Pro­fe­sor je jed­no­ga da­na iz­ra­zio že­lju da mu Pa­vle, ko­ji se po­čeo uspe­šno ba­vi­ti di­ja­lek­to­lo­gi­jom, za Ју­жнo­слo­вeн­ски фи­лo­лoг pri­ka­že rad ru­mun­skog di­ja­lek­to­lo­ga Pe­tro­vi­ća o kra­šo­van­skom go­vo­ru. Rad je bio pi­san na ru­mun­skom, a Pa­vle taj je­zik ni­je znao. Ipak, pri­hva­tio je od­mah iza­zov, i to čak s odu­še­vlje­njem. Ne sa­mo on, svi smo po­mi­sli­li: ka­kav di­van do­kaz po­ve­re­nja – za­du­ži­ti po­čet­ni­ka krup­nim za­dat­kom! Pri­o­nu Pa­vle na po­sao i pro­bi nam se kroz ru­mun­ski “so sla­vo­ju” – ka­ko je po­sle pri­me­tio sam Be­lić, za­do­vo­ljan.

Mno­go doc­ni­je, već kao na­stav­nik No­vo­sad­skog uni­ver­zi­te­ta, i ja sam opro­ba­la “pro­bi­ja­nje”. Ni­je do to­ga do­šlo po ne­či­jem pred­lo­gu, ne­go po sop­stve­nom opre­de­lje­nju. Po­že­le­la sam da se upo­znam sa po­gle­di­ma is­tak­nu­tog ho­land­skog sin­tak­si­ča­ra de Hro­ta (A. W. de Gro­ot). Uz po­moć reč­ni­ka me­se­ci­ma sam mu­ko­trp­no osva­ja­la deo po deo ho­land­skog tek­sta. On­da sam se­la i na­pi­sa­la šta mi­slim o pro­či­ta­nom. Taj moj pri­kaz je po­tom ob­ja­vljen na en­gle­skom je­zi­ku u ame­rič­kom ča­so­pi­su Word.

Za po­du­hva­te slič­ne ovom mom i Pa­vlo­vom po­treb­no je mno­go sa­mo­di­sci­pli­ne i sna­ge da se čo­vek sav usme­ri ka ci­lju. I jed­no­me i du­go­me pri­vo­le­vao nas je naš pro­fe­sor, ne re­či­ma ne­go ce­lo­kup­nim svo­jim od­no­som pre­ma na­ma. Ni­je on ni­šta gru­bo na­me­tao u smi­slu “Vi to mo­ra­te”, ne­go je ve­što, na­dah­nu­to su­ge­ri­rao “Vi to mo­že­te”. Jed­no­stav­no, iz­ma­mlji­vao je ple­me­nit na­por uka­zi­va­njem svo­ga po­ve­re­nja. Mo­že­te li uop­šte za­mi­sli­ti bo­ljeg uči­te­lja?

Naj­vi­še me je Be­lić za­du­žio svo­jim sta­vom u jed­noj epi­zo­di iz mo­ga ži­vo­ta u či­je is­ho­de ubra­jam i ovo svo­je da­na­šnje me­sto u dru­štvu.

Dok­to­rat je ta­da bi­lo mo­gu­će pri­ja­vi­ti i bra­ni­ti u Aka­de­mi­ji. Nas če­tvo­ro smo se oko dok­to­ra­ta po­če­li s Be­li­ćem do­go­va­ra­ti ne­ka­ko od­mah po do­la­sku u In­sti­tut. Me­ne su u to vre­me po­seb­no in­te­re­so­va­la pa­de­žna zna­če­nja. Ima­ju­ći u vi­du tu okol­nost, Be­lić je smi­slio da te­ma mo­je di­ser­ta­ci­je bu­du pa­de­ži s pred­lo­zi­ma. La­ko će bi­ti, na­gla­ša­vao je on, pra­ti­ti na od­go­va­ra­ju­ćim tek­sto­vi­ma nji­hov raz­voj­ni put u na­šem je­zi­ku; taj put opi­sa­ti, do­volj­no je zna­ča­jan re­zul­tat. Po­nu­đe­nim se ni­ma­lo ni­sam odu­še­vi­la; na­pro­tiv. Raz­mi­šlja­la sam: od me­ne se oče­ku­je po­u­zda­nost de­skrip­ci­je, a me­ne sr­ce vu­če da se udu­bim u se­man­tič­ke pro­ble­me. Kop­ka­la me iz­ra­zi­ta zna­čenj­ska kom­pli­ko­va­nost jed­nog je­di­nog pa­de­ža – in­stru­men­ta­la. Da se na nje­mu za­dr­žim? Ni­ka­ko, us­pro­ti­vio se pro­fe­sor; pa to je su­vi­še te­žak za­da­tak, te­žak uop­šte, a po­go­to­vu za po­čet­ni­ke!

Na­slov di­ser­ta­ci­je je on sti­li­zo­vao, po svo­joj za­mi­sli, a ja sam ovu pod tim na­slo­vom i pri­ja­vi­la Aka­de­mi­ji. Čim sam to oba­vi­la, po­če­la sam se sa stra­šću ba­vi­ti – in­stru­men­ta­lom, na­rav­no. Ne mo­gu tvr­di­ti da mi je baš la­ko bi­lo. Ne­ma­ju­ći na ras­po­la­ga­nju čvr­sto po­sta­vlje­ne me­to­de ana­li­ze, pot­pu­no li­še­na sa­ve­ta men­to­ra, čak – kri­šom od nje­ga, kr­či­la sam sto­pu po sto­pu do­tle ne­is­tra­že­ne sin­tak­sič­ko-se­man­tič­ke obla­sti. Uz se­be sam ima­la sa­mo jed­no, ali dra­go­ce­no: Pa­vlo­vo sa­ve­zni­štvo. Na­la­zio je Pa­vle u se­bi do­volj­no str­plje­nja da sa­ti­ma slu­ša ra­zna mo­ja za­pa­ža­nja i da se kri­tič­ki po­sta­vlja pre­ma sa­op­šte­nom. Kad god je ne­što ospo­rio, is­po­sta­vlja­lo se da mi je bi­lo od ko­ri­sti: zbog nje­go­vih bih se sum­nji ja po­no­vo vra­ća­la na pro­blem i uspe­va­la da na­đem bo­lje re­še­nje. A tek nje­go­ve po­vre­me­ne spon­ta­ne po­hva­le! Od njih su mi pro­sto ra­sla kri­la.

Da je moj iz­bor ipak bio in­stru­men­tal a ne ono što je pri­ja­vlje­no, Be­lić je sa­znao tek onog da­na kad sam mu ja pre­da­la uko­ri­čeni pri­me­rak za­vr­še­ne di­ser­ta­ci­je. Za­pa­njen, iz­go­vo­rio je le­de­nim gla­som ne­ko­li­ko oštrih re­či na ra­čun mo­je ne­ve­ro­vat­ne dr­sko­sti, a za­tim je po­čeo na­sum­ce pre­bi­ra­ti po­gle­dom po tek­stu ko­ji mu je uru­čen. Što je du­že to či­tao, sve je vi­še me­njao iz­raz li­ca. On­da se okre­nuo pre­ma me­ni, po­sma­trao me ne­tre­mi­ce ne­ko­li­ko se­kun­di, pa mi re­kao da se vra­tim u In­sti­tut, ne po­mi­nju­ći šta će bi­ti da­lje s tek­stom.

Su­tra­dan, tek što sam sti­gla na rad­no me­sto, ja­vlja­ju: zo­ve pro­fe­sor. Pri­la­zim mu sa strep­njom, a on me do­če­ku­je sto­je­ći, sav oza­ren ne­kom do­tad mi ne­po­zna­tom to­pli­nom, osmeh­nut. Di­ser­ta­ci­ju dr­ži u ru­ka­ma. “Pro­či­tao sam je”, ka­že, “na du­šak; ce­lu sam je či­tao, do če­ti­ri uju­tro; iz ru­ku ni­sam mo­gao da je is­pu­stum.”

Pre­da mnom je raz­go­va­rao s nad­le­žnim slu­žbe­ni­kom ka­ko da se po naj­hit­ni­jem po­stup­ku me­nja na­slov mo­je di­ser­ta­ci­je i u pr­vom mo­gu­ćem ro­ku za­ka­že da­tum od­bra­ne. Dok­to­ri­ra­la sam de­cem­bra 1953, a di­ser­ta­ci­ja je već sle­de­će go­di­ne bi­la štam­pa­na kao po­seb­no Aka­de­mi­ji­no iz­da­nje.

Be­lić je do­pri­neo i to­me da stek­nem iz­u­zet­nog pri­ja­te­lja: upo­znao me s Ro­ma­nom Ja­kob­so­nom.

Ja­kob­son je sep­tem­bra 1955. bo­ra­vio u Be­o­gra­du. Be­lić mu je go­vo­rio o me­ni i ovaj je po­že­leo raz­go­vor sa mnom. Vi­še od dva sa­ta pre­tre­sa­li smo Ja­kob­son i ja pro­ble­ma­ti­ku slo­ven­skih pa­de­ža. Kad smo se pet go­di­na ka­sni­je ob­re­li u Ame­ri­ci, bi­la sam iz­ne­na­đe­na ko­li­ko se o me­ni ta­mo zna; Ja­kob­son je skre­tao pa­žnju na mo­je ra­do­ve.

Moj bo­ra­vak u Nju­jor­ku bio je sra­ču­nat na to da se na li­cu me­sta upo­znam s ame­rič­kom lin­gvi­sti­kom, ka­ko bih što kom­pe­tent­ni­je na­pi­sa­la od­go­va­ra­ju­ća po­gla­vlja knji­ge Prav­ci u lin­gvi­sti­ci. En­gle­skim sam ta­da još uvek vla­da­la pa­siv­no, dok je Pa­vle već mo­gao en­gle­ski i go­vo­ri­ti. On je u Nju­jork sti­gao na po­ziv ta­mo­šnjeg Ko­lum­bij­skog uni­ver­zi­te­ta – da dr­ži pre­da­va­nja iz sla­vi­sti­ke. Zna­ju­ći, da­kle, do­volj­no du­go pre to­ga šta ga če­ka, on je us­peo da na vre­me svo­je pa­siv­no zna­nje en­gle­skog je­zi­ka pre­tvo­ri u ak­tiv­no.

Ja­kob­son je bio odu­še­vljen na­šim do­la­skom (sa Pa­vlom – ko­ga je ta­ko­đe upo­znao u Be­o­gra­du – imao je čak i vi­še za­jed­nič­kih te­ma ne­go sa mnom; obo­ji­ca su se, za raz­li­ku od me­ne, ba­vi­la fo­no­lo­gi­jom). Od­mah je iz Bo­sto­na do­pu­to­vao u Nju­jork da nas vi­di. I od­mah sa­op­štio: mo­li­le su ko­le­ge sa Jel­skog uni­ver­zi­te­ta da im on pre­po­ru­či ne­kog struč­nja­ka ko­ji bi im, kao pro­fe­sor-gost, u idu­ćem se­me­stru odr­žao pre­da­va­nja iz sla­vi­sti­ke; on im je o me­ni go­vo­rio i za dan-dva ću do­bi­ti od de­ka­na Jel­skog uni­ver­zi­te­ta po­ziv u tom smi­slu … Pre­ne­ra­zi­li smo se i Pa­vle i ja; na­rav­no, to je bi­la ve­li­ka čast, ali – ot­kud ja mo­gu pre­da­va­ti na en­gle­skom? Ja­kob­son je od­mah­nuo ru­kom i ka­zao: ko­li­ko on “ima uvi­da u Mil­ku”, a mi­sli da ima, ako ona sa­mo od­lu­či da se oda­zo­ve, ne­ma te pre­pre­ke ko­ja će je za­dr­ža­ti; uosta­lom, en­gle­ski tre­ba na­u­či­ti do ja­nu­a­ra, a sad je tek sep­tem­bar. Ka­ko bi, do­dao je, Mil­ka bi­la si­gur­na da je do­bro sa­vla­da­la je­zik, po­zi­vam je da do­đe po­sled­njih da­na de­cem­bra na Har­vard­ski uni­ver­zi­tet i na sa­stan­ku ta­mo­šnjih lin­gvi­sta odr­ži pre­da­va­nje o svo­jim is­tra­ži­va­nji­ma iz obla­sti pa­de­žne pro­ble­ma­ti­ke; bi­će po­tom di­sku­si­ja – ide­al­na pri­li­ka da je lju­di ču­ju.

Ni­sam mo­gla da se oglu­šim o Ja­kob­so­no­vo po­ve­re­nje. Po­če­la sam sa ža­rom uči­ti raz­go­vor­ni en­gle­ski. Ni­je bi­lo baš sa­svim jed­no­stav­no, pri­zna­jem. Tek, pre­da­va­nje na Har­var­du je odr­ža­no i di­sku­si­ja pro­šla – sve ne mo­že bi­ti bo­lje. Ja­kob­son je tra­žio da se do­ga­đaj pro­sla­vi: uve­če smo Pa­vle i ja sa njim “pi­li bru­der­šaft” u jed­nom pri­jat­nom re­sto­ran­či­ću na pe­ri­fe­ri­ji Bo­sto­na.

I po­sle je bi­lo pri­li­ka u mom ži­vo­tu u ko­ji­ma je Ja­kob­son od­i­grao zna­čaj­nu ulo­gu. Na nje­gov su sa­vet Ja­pan­ci, od­mah po­sle Čom­skog, po­zva­li Pa­vla i me­ne u To­kio da odr­ži­mo spe­ci­jal­ne lin­gvi­stič­ke kur­se­ve nji­ho­vim struč­nja­ci­ma. Po nje­go­voj pre­po­ru­ci, i pre­po­ru­ci po­zna­tog če­škog sla­vi­ste Bo­hu­sla­va Ha­vra­ne­ka, ja sam iza­bra­na za čla­na Me­đu­na­rod­ne ko­mi­si­je za pro­u­ča­va­nje gra­ma­tič­ke struk­tu­re slo­ven­skih je­zi­ka. Se­ćam se, Ja­kob­son je bio već star i umo­ran i od­bi­jao sve slič­ne po­zi­ve, ali naš ni­je od­bio: došao je u No­vi Sad i na­šim stu­den­ti­ma odr­žao ne­ko­li­ko ne­za­bo­rav­nih pre­da­va­nja.

To što su ta dva čo­ve­ka, Be­lić i Ja­kob­son, či­ni­li za Pa­vla i me­ne – pod­sti­ca­li svo­jim po­ve­rer­njem rad­ne po­ri­ve u na­ma – po­ku­ša­li smo i mi da uči­ni­mo za na­še uče­ni­ke i sa­rad­ni­ke. Sre­ćom, po­ku­šaj nam ni­je bio uza­lu­dan. “No­vo­sad­ska ško­la” se za­i­sta u sve­tu po­mi­nje kao plo­dan cen­tar je­zič­kih is­tra­ži­va­nja, i to raz­li­či­tih, pri­me­re­nih lič­nom uku­su i spo­sob­no­sti­ma sva­kog po­je­din­ca. Ni­smo na­sto­ja­li da na­me­će­mo ne­ka­kav je­din­stven obra­zac ra­da i lin­gvi­stič­kog mi­šlje­nja; vo­di­li smo ra­ču­na o to­me da se lju­di iz­me­đu se­be mno­go raz­li­ku­ju – i po na­klo­no­sti­ma, i po mo­ći­ma ko­ji­ma ras­po­la­žu. Ali smo re­dov­no oče­ki­va­li jed­no, ono naj­va­žni­je: da sva­ko ulo­ži pu­nu me­ru se­be u po­sao ko­jeg se pri­hva­ta.

Vo­le­li bi­ste da ka­žem ko­ju reč i o Prav­ci­ma u lin­gvi­sti­ci. Is­ko­ri­sti­ću pri­li­ku da od­go­vo­rim na pi­ta­nje ko­je mi lju­di če­sto po­sta­vlja­ju: ot­kud to da se ta knji­ga u srp­sko­hr­vat­skoj je­zič­koj ver­zi­ji ob­ja­vlju­je već dve de­ce­ni­je is­klju­či­vo – u Lju­blja­ni?

Već sam po­mi­nja­la: u Nju­jork sam sti­gla sa za­dat­kom da na­pi­šem Prav­ce u lin­gvi­sti­ci i do­ne­sem u No­vi Sad za pu­bli­ko­va­nje pot­pu­no spre­mljen tekst. Me­ni je, opet, sa me­ro­dav­ne stra­ne bi­lo tvr­do obe­ća­no da će štam­pa­nje usle­di­ti bez od­la­ga­nja, čim ru­ko­pis uru­čim. Ja sam svo­ju oba­ve­zu is­pu­ni­la: dru­ga stra­na ni­je. Ni­ko ni da sa­slu­ša moj “ra­port”, o to­me da sam sve uspe­šno oba­vi­la, a ka­mo­li da po­me­ne iz­da­va­ča! Ni­kad ni­sam bi­la to­li­ko du­bo­ko raz­o­ča­ra­na kao tih da­na kad sam uza­lud­no po­ku­ša­va­la da “udo­mim” svoj rad. I baš ta­da do­đe da nas po­se­ti naš ame­rič­ki ko­le­ga, ugled­ni sla­vi­sta Ho­ras Lant (Ho­ra­ce Lunt). On je još u Ame­ri­ci imao pri­li­ke da či­ta po­je­di­ne de­lo­ve Pra­va­ca u lin­gvi­sti­ci. Po­sle či­ta­nja pred­lo­žio mi je da, čim za­vr­šim s ra­dom oko tek­sta, ru­ko­pis pre­dam nje­mu, pa će knji­ga u naj­br­žem mo­guć­nom ro­ku bi­ti ob­ja­vlje­na na en­gle­skom je­zi­ku. Ni­sam pri­sta­la; knji­gu sam svo­ji­ma obe­ća­la, pa ću je svo­ji­ma i pre­da­ti. Lant je u No­vi Sad svra­tio tek to­li­ko da nas vi­di, a cilj mu je bio Lju­blja­na. Išao je da ta­mo pri­su­stvu­je ne­koj pro­sla­vi. U Lju­blja­ni je is­pri­čao kao svo­je­vr­snu za­ni­mlji­vost: knji­gu ko­ja bi se u Ame­ri­ci mo­gla od­mah ob­ja­vi­ti, a ko­ju njen autor ni­je ta­mo hteo da štam­pa iz pa­tri­ot­skih raz­lo­ga, ov­de ni­ko ni da po­gle­da! Sle­de­ćeg da­na me­ni po­ru­ka iz Dr­žav­ne za­lo­žbe Slo­ve­ni­je: štam­pa­nje od­mah, na srp­sko­hr­vat­skom je­zi­ku, a sva pra­va bu­du­ćih even­tu­al­nih iz­da­nja i pre­vo­đe­nja na stra­ne je­zi­ke – nji­ma. Pri­sta­la sam.

Ja sam za­do­volj­na svo­jim iz­da­va­čem – štam­pa­nje je uvek br­zo i ured­no te­klo, a na­dam se da je i on mno­me, knji­ga je do­sad u svo­joj ori­gi­nal­noj je­zič­koj ver­zi­ji do­ži­ve­la pet iz­da­nja, i po­ja­vi­la se, uz sa­gla­snost Dr­žav­ne za­lo­žbe Slo­ve­ni­je, u pre­vo­du na osam je­zi­ka. Usko­ro će i na de­ve­tom: Prav­ce u lin­gvi­sti­ci pre­vo­de sad i na slo­ve­nač­ki.[2]

II

Mno­gi Vas sma­tra­ju “struk­tu­ra­li­stom”, jer ste, do­i­sta, i po­če­li pi­sa­ti i ob­ja­vlji­va­ti u do­ba kul­mi­ni­ra­nja struk­tu­ra­li­zma u lin­gvi­sti­ci, an­tro­po­lo­gi­ji i dru­gde, tač­ni­je, ra­nih pe­de­se­tih go­di­na, u vre­me ka­da se struk­tu­ra­li­zan, do­brim de­lom i Va­šom za­slu­gom, po­čeo po­ma­lja­ti i uko­re­nji­va­ti i kod nas. U ne­što ka­sni­je pri­spe­le to­ko­ve tran­sfor­ma­ci­o­no-ge­ne­ra­tiv­ne gra­ma­ti­ke, osim po iz­u­zet­ku, ni­ste se in­ten­ziv­ni­je, ba­rem ne eks­pli­cit­ni­je, uklju­či­va­li (pe­de­se­tih i še­zde­se­tih go­di­na, da­kle, vi­še ste pi­sa­li, uko­li­ko ove eti­ke­te pri­hva­ti­mo kao tač­ne – raz­u­me se, kao “struk­tu­ra­li­sta” ne­go kao “tran­sfor­ma­ci­o­na­li­sta”, isti­na ni u jed­nom smi­slu or­to­dok­sno). Sa­mu struk­tu­ral­nu lin­gvi­sti­ku, u mno­gim nje­nim va­ri­ja­ci­ja­ma, afir­mi­sa­li ste u Va­šim Prav­ci­ma i dru­gde, ta­ko­đe i tran­sfor­ma­ci­o­no-ge­ne­ra­tiv­ne mo­de­le, me­to­de i raz­voj­ne sme­ro­ve. Do­šlo je, na­zva­ću ga ta­ko, tre­će po­sle­rat­no lin­gvi­stič­ko vre­me, ovo da­na­šnje (od se­dam­de­se­tih go­di­na i kod nas) – in­ter­di­sci­pli­nar­no i ne­ho­mo­ge­no. Da­kle: je­su li u pra­vu oni ko­ji Vas svr­sta­va­ju me­đu “struk­tu­ra­li­ste” i da li je tač­na opa­ska o to­me ka­ko ste na ne­ki na­čin “za­o­bi­šli” tran­sfor­ma­ci­o­no-ge­ne­ra­tiv­ne to­ko­ve (na­mer­no ili in­stink­tiv­no) – i to u vre­me ka­da ste čak i fi­zič­ki če­sto, po­ne­kad i du­go, bi­va­li u nji­ho­vim ge­o­graf­skim i in­te­lek­tu­al­nim sre­di­šti­ma; ka­kav je pri tom Vaš od­nos pre­ma ovom tre­ćem po­sle­rat­nom lin­gvi­stič­kom vre­me­nu (ono po zna­čaj­noj se­man­ti­za­ci­ji lin­gvi­stič­kog opi­sa umno­go­me pod­se­ća upra­vo na Va­še po­gle­de na lin­gvi­stič­ku ana­li­zu)?

Tač­no ste Vi oce­ni­li: ni­sam ti­pi­čan struk­tu­ra­li­sta; još ma­nje sam pred­stav­nik tran­sfor­ma­ci­o­ne gra­ma­ti­ke, ma­da ve­ći broj mo­jih ra­do­va do­sta upe­ča­tlji­vo eg­zem­pli­fi­ku­je onaj pr­vi na­čin lin­gvi­stič­kog mi­šlje­nja, a sa­svim ma­li broj, i ne ta­ko iz­ra­zi­to, onaj dru­gi.

I kao čo­ve­ku i kao na­uč­ni­ku – du­bo­ko mi je tu­đa sva­ka or­to­dok­si­ja. Sprem­no pre­u­zi­mam poj­mo­ve i me­to­do­lo­ške te­ko­vi­ne bi­lo ko­je lin­gvi­stič­ke ško­le kad god mi se uči­ni da nji­ho­vo ko­ri­šće­nje olak­ša­va pro­dor ka na­uč­noj isti­ni. Na­ro­či­to po­sled­njih de­se­tak go­di­na po­ku­ša­vam da se što sa­mo­stal­ni­je opre­de­lju­jem u po­gle­du iz­bo­ra te­me i na­či­na nje­ne na­uč­ne ob­ra­de. Jed­nom reč­ju, moj pri­stup je­zi­ku ni­ti je op­te­re­ćen pre­du­be­đe­nji­ma, ni­ti pa­ti od te­o­rij­ske za­vi­sno­sti. Iza nje­ga sto­ji, raz­u­me se, bo­ga­to is­ku­stvo dru­gih, ali je on ipak u su­šti­ni sa­mo­svo­jan, ne­ko­pi­ran.

Ja ne znam tač­no ka­kve sve kli­ce no­vo­ga no­si u se­bi taj Vaš “tre­ći pe­riod”. Struk­tu­ra­li­sti su sa­op­šti­li sve­tu ono ve­li­ko što su ima­li da ka­žu, pa ih je na po­zor­ni­ci krup­nih lin­gvi­stič­kih zbi­va­nja za­me­nio Čom­ski. Sti­ša­la se za­tim i eufo­ri­ja oko nje­go­vih ot­kri­ća. Na­i­šlo ne­ko vre­me uti­ša­no­sti: ne­spek­ta­ku­lar­no, a ipak – na­bi­je­no i ra­do­zna­lo­šću i rad­nim ela­nom. Na sve se stra­ne sa­ve­sno sku­plja­ju po­da­ci o naj­ra­zli­či­ti­jim je­zi­ci­ma i nji­ho­vom funk­ci­o­ni­sa­nju. Me­ni se ta­kvo vre­me do­pa­da. Ne­sklo­no pre­te­ri­va­nju, do­pu­šta da se mir­no ubi­ra­ju plo­do­vi svih na­po­ra pret­hod­nih ge­ne­ra­ci­ja.[3]

III

Ka­ko bi­ste da­nas de­fi­ni­sa­li ili ob­ja­sni­li, ma­kar opi­sa­li i pri tom ilu­stro­va­li vla­sti­ti, po mno­gim su­do­vi­ma ve­o­ma spe­ci­fi­čan rad na je­zi­ku i u lin­gvi­sti­ci, i sa te­o­rij­ske, i sa em­pi­rij­sko-me­to­do­lo­ške tač­ke gle­di­šta? Ve­ro­vat­no u spre­zi sa Va­šim po­i­ma­njem je­zi­ka i na­u­ke o je­zi­ku, raz­u­me se i na­uč­no­sti uop­šte? (Pod­se­ti­ću Vas: ra­di­li ste u obla­sti­ma lin­gvi­stič­ke te­o­ri­je, op­šte lin­gvi­sti­ke, ak­tu­el­ne i isto­rij­ske ser­bo­kro­a­ti­sti­ke.)

Zbog mo­je knji­ge Prav­ci u lin­gvi­sti­cii i nje­nih ino­stra­nih pre­vo­da [up. sa­da ov­de na­po­me­nu br. 2], mno­gi me po­mi­nju u pr­vom re­du kao pro­u­ča­va­o­ca raz­vo­ja je­zič­ke na­u­ke. Me­đu­tim, mo­ja glav­na in­te­re­so­va­nja su ipak na dru­goj stra­ni – u pod­ruč­ju gra­ma­tič­ke ana­li­ze. Na­sto­jim da tu ana­li­zu pro­ši­rim na no­ve te­mat­ske obla­sti, neo­b­u­hva­će­ne sa­da­šnjim opi­si­ma struč­nja­ka. Ba­vim se, jed­nom reč­ju, je­zič­kim pro­ble­mi­ma či­je se po­sto­ja­nje ne pri­me­ću­je na osno­vu ono­ga što iz­la­žu škol­ske i dru­ge gra­ma­ti­ke. Osma­tra­ju­ći for­me i kon­struk­ci­je svog (ili bi­lo kog dru­gog) je­zi­ka, tru­dim se da uočim šta sve je­ste, a šta ni­je, i pod ko­jim okol­no­sti­ma, is­ka­zi­vo jed­nim istim gra­ma­tič­kim na­či­nom, da bih za­tim ob­ja­sni­la – pr­vo, za­što je ta­ko; dru­go, ka­kve su te­o­rij­ske i prak­tič­ne im­pli­ka­ci­je to­ga što je ta­ko.

Za­tim, re­ci­mo, ovo: go­vo­ri se ne sa­mo La­za ima ga­ra­žu u Groc­koj ne­go i La­za ima tet­ku u Groc­koj ali se ne ka­že La­za ima tet­ku u dvo­ri­štu, a ka­že La­za ima ga­ra­žu u dvo­ri­štu. Za­što?

Da bi se do­šlo do od­go­vo­ra, tre­ba pr­vo sa­gle­da­ti prin­cip po ko­me se lju­di i ga­ra­že sme­šta­ju u pro­sto­ru. Pre­sud­ne raz­li­ke pro­is­ho­de iz svoj­stva po­kre­tlji­vo­sti: čo­vek ume da se pre­me­šta, ga­ra­ža ne ume. Ona se u sva­kom tre­nut­ku svo­ga po­sto­ja­nja na­la­zi na istom me­stu, ne­po­kret­na i ne­po­mer­lji­va. Sa tet­kom stva­ri sto­je druk­či­je. Tet­ka je čas tu, čas ta­mo, sad u dvo­ru­štu, sad na Ava­li, da­nas u Groc­koj, su­tra u Pa­ri­zu. Do­du­še, i ona ima ne­ko svo­je ži­vot­no bo­ra­vi­šte – de­lić ne­kog ši­re na­sta­nje­nog ge­o­graf­skog pro­stran­stva za ko­ji se eg­zi­sten­ci­jal­no ve­za­la. Tet­ka, jed­nom reč­ju, po­vre­me­no bi­va u dvo­ri­štu ili na Ava­li, u voć­nja­ku ili na Ka­le­meg­da­nu, ma­da ta­mo, na­rav­no, ne ži­vi (za­to što na ta­kvim me­sti­ma ne po­sto­je uslo­vi za nor­mal­nu ljud­sku eg­zi­sten­ci­ju); tet­ka ži­vi u Groc­koj (ili ka­kvom dru­gom gra­du, od­no­sno se­lu, bi­lo kod nas, bi­lo u tu­đi­ni), što, me­đu­tim, ne zna­či da se baš u sva­kom tre­nut­ku kad o to­me raz­go­va­ra­mo ta­mo za­i­sta i na­la­zi.

Sad na red do­la­zi pi­ta­nje: šta tač­no zna­če iz­ja­ve La­za ima tet­ku u Groc­koj i La­za ima ga­ra­žu u Groc­koj? Zna­če – pr­va: “La­za ima tet­ku; ta tet­ka ži­vi u Groc­koj”, a dru­ga: “La­za ima ga­ra­žu; ta se ga­ra­ža na­la­zi u Groc­koj”. U oba slu­ča­ja, da­kle, iz­go­va­ra­njem jed­ne je­di­ne re­če­ni­ce s pre­di­ka­tom ima da­ju se dva sa­op­šte­nja: (1) ko­ga od ro­da, od­no­sno šta u vla­sni­štvu ima La­za i (2) gde taj La­zin “ne­ko” ži­vi, od­no­sno gde to La­zi­no “ne­što” po­sto­ji.Da je ga­ra­ža uvek “ži­telj” me­sta na ko­me se na­la­zi – to je ja­sno. Ali tet­ka mo­že tre­nut­no bi­ti u Groc­koj, a ne ži­ve­ti ta­mo.

Da je ga­ra­ža uvek “ži­telj” me­sta na ko­me se na­la­zi – to je ja­sno. Ali tet­ka mo­že tre­nut­no bi­ti u Groc­koj, a ne ži­ve­ti ta­mo. Ako je već ta­ko, za­što ni­ko­me od nas ne pa­da na pa­met da upra­vo ta­kav je­dan njen neo­ba­ve­zan bo­ra­vak re­gi­stru­je iz­ja­va La­za ima tet­ku u Groc­koj? Zbog to­ga što in­tu­i­tiv­no ra­za­bi­ra­mo: gla­go­lom ima­ti ni­je is­ka­zi­va sva­ka mo­gu­ća ve­za ime­no­va­nog po­je­din­ca sa ne­kom tač­kom u pro­sto­ru, ne­go sa­mo ona ko­ja je eg­zi­sten­ci­jal­no za­sno­va­na, a čo­vek je eg­zi­sten­ci­jal­no sme­šten ta­mo gde ži­vi i ta­mo gde je za­po­slen, dru­gde ni­je.

Ja­sno je, da­kle: mo­že se re­ći La­za ima tet­ku u Groc­koj ili La­za ima tet­ku u SIZ-u za pen­zij­sko i in­va­lid­sko osi­gu­ra­nje za­to što se iz­re­če­nim po­ru­ču­je: “La­zi­na tet­ka je ži­telj Groc­ke”, od­no­sno “La­zi­na tet­ka ra­di u SIZ-u za pen­zij­sko i in­va­lid­sko osi­gu­ra­nje”. Ne go­vo­ri se, re­ko­smo na po­čet­ku, La­za ima tet­ku u dvo­ri­štu. A i ka­ko bi se ta­ko ne­što go­vo­ri­lo? Ko je ikad vi­deo da tet­ke ži­ve i da se za­po­šlja­va­ju po dvo­ri­šti­ma?

To­li­ko ov­de o tet­ki, ga­ra­ži i dvo­ri­štu – o tom istom i još po­ne­čem (a u struč­noj pu­bli­ka­ci­ji – o tom istom i još po­ne­čem – du­že i druk­či­je). Ne­ću ni spo­mi­nja­ti ka­kvi se sve za­ključ­ci od ši­reg te­o­rij­skog zna­ča­ja na­me­ću po­sle iz­lo­že­ne ana­li­ze. Moj cilj je bio sa­mo da pri­ka­žem je­dan mi­ni­ja­tur­ni (i upro­šćen, na­rav­no) ise­čak svo­ga po­sla.

Pi­ta­li ste me: u če­mu je taj moj “po mno­gim su­do­vi­ma ve­o­ma spe­ci­fi­čan rad na je­zi­ku i u lin­gvi­sti­ci”? Mi­slim – u to­me što ja re­dov­no, u su­sre­tu sa je­zič­kom či­nje­ni­com na­ba­sam na po­ne­ko uz­bu­dlji­vo “za­što?” ko­je me svu ob­u­zme, pa me vo­di, no­si, go­ni – ne da mi mi­ra sve dok se ja, osva­ja­ju­ći i sla­žu­ći de­lić po de­lić sa­zna­nja, ne is­pem do­volj­no vi­so­ko da pre­da mnom puk­ne ceo vi­dik od­go­vo­ra. Te­ra me, jed­nom reč­ju, ne­što da ne­pre­sta­no za­vi­ru­jem u srž stva­ri. Pra­vi­la je­zi­ka le­že po­hra­nje­na u mra­ku pod­sve­sti, a ja se tru­dim da ih iz­go­nim iz te ta­me na vi­de­lo sve­sti.

Ne znam ko­li­ko dru­ge in­te­re­su­ju mo­ji ra­do­vi, ali mi je jed­no ja­sno: či­ne­ći to što či­nim, ja se­bi uti­rem pu­te­ve ka iz­u­zet­nom do­ži­vlja­ju – ne­za­si­to sam želj­na onog in­ten­ziv­nog ose­ća­nja na­gra­đe­no­sti ko­ja ob­u­zme čo­ve­ka on­da kad se uve­ri da je jed­no agre­siv­no “za­što?” za­me­nio uspo­ko­ja­va­ju­ćim “za­to što …”.

[1] [Ovaj je pri­log za­sno­van na te­mat­skom blo­ku ko­ji je svo­je­vre­me­no za ča­so­pis Књи­жeв­нa рeч pri­re­dio Mi­lo­rad Ra­do­va­no­vić: “Зa ‘Књижeвну рeч’ гo­вo­ри: Мил­кa Ивић. Три пи­тa­њa Мил­ки Ивић. Рaз­гo­вoр вo­диo Ми­лo­рaд Рa­дo­вa­нo­вић”, Књи­жeв­нa рeч, гoд. VI­II, бр. 253, Бe­o­грaд, 25. III 1985, 1+16-18. (Тe­мaт­ски блoк o Мил­ки Ивић при­прe­миo Ми­лo­рaд Рa­дo­вa­нo­вић; уз при­лo­гe Дрa­гo­љу­бa Пe­трo­ви­ћa, Прe­дрa­гa Пи­пe­рa и Зу­зa­нe Тo­пo­лињ­скe.)

[2] [Pr­vih pet srp­sko­hr­vat­skih iz­da­nja ob­ja­vi­la je Dr­žav­na za­lo­žba Slo­ve­ni­je. Od 6. do 10. iz­da­nja knji­gu je pre­u­zeo Ivan Čo­lo­vić i štam­pao u svo­joj zna­me­ni­toj Bi­bli­o­te­ci XX vek. Knji­gu je Mil­ka Ivić po­vre­me­no re­vi­di­ra­la, do­pu­nja­va­la. Uz to, knji­ga je ima­la i ukup­no 12 ino­stra­nih iz­da­nja, u ob­li­ku pre­vo­da na dru­ge je­zi­ke. De­talj­ni­ji po­da­ci o to­me na­ći će se u: Ми­лe­нa Бa­бић, Би­бли­o­грa­фи­ja рa­дo­вa aкa­дe­ми­кa Мил­кe Ивић. У чaст oсaм­дe­сeт гo­ди­нa жи­вo­тa, СA­НУ, Из­дa­њa Би­бли­o­тe­кe, 23, Бe­o­грaд, 2005 (vi­de­ti i bi­bli­o­graf­ski pre­gled na kra­ju ove knji­ge), kao i u mom pri­lo­gu “Isto­ri­ja (op­šte) lin­gvi­sti­ke”, u ovoj knji­zi, što je pro­fe­sor­ki na­šoj po­sve­ću­je­mo.]

[3] [Tu se već Mil­ka Ivić po­če­la po­ma­lo pri­kla­nja­ti kog­ni­tiv­no­lin­gvi­stič­kim uvi­di­ma, a mno­go go­di­na ka­sni­je, pro­fe­sor­ka Ivić će se u do­broj me­ri opre­de­liti za po­zi­tiv­na te­o­rij­ska i osta­la is­ku­stva kog­ni­tiv­ne lin­gvi­sti­ke, me­đu mno­gim mo­guć­ni­m. O to­me vi­de­ti u ovoj knji­zi de­talj­ni­je u od­go­va­ra­ju­ćem pri­lo­gu Pre­dra­ga Pi­pe­ra, kao i u ka­sni­je iz­la­ga­nju u ovom in­ter­vjuu, te u mom pri­lo­gu što sle­di za ovim.]