Žirarde, Raul – Politički mitovi i mitologije

Žirarde, Raul – Politički mitovi i mitologije

Naslov originala:

Raoul Girardet: Mythes et mythologies politiques

Prevela s francuskog
Ana A. Jovanović

2000. god. Str. 225

Rasprodato.

Raul Ži­rar­de je pro­fe­sor sa­vre­me­ne isto­ri­je na In­sti­tutu za po­li­tič­ke na­u­ke u Pa­ri­zu. Po­red ove knji­ge o poli­tič­kim mi­to­vi­ma i mi­to­lo­gi­ja­ma, pr­vog Ži­rar­de­o­vog de­la či­ji se pre­vod kod nas ob­ja­vlju­je, nje­go­va najva­žni­ja de­la su: La so­ciété mi­li­ta­i­re da­nas la Fran­ce con­tem­po­ra­i­ne, 1953; La cri­se mi­li­ta­i­re française 1945-1962, 1964; L’idée co­loni­a­le en Fran­ce, 1968; Le na­ti­o­na­li­sme française. Ant­ho­lo­gie, 1871-1914, 1983.

Sa­dr­žaj: Uvod­na reč o ima­gi­nar­nom u po­li­ti­ci, 1. Za­ve­ra (Tri pri­če, Bor­ba za pot­či­nja­va­nje sve­ta, Car­stvo mra­ka, So­ci­o­lo­gi­ja strep­nje, U tra­ga­nju za cr­kvom), 2. Spa­si­telj (Od le­gen­de o go­spo­di­nu Pi­neu do mi­ta o Zlat­noj gla­vi, Če­ti­ri obra­sca, Pe­čat isto­ri­je, Kri­za le­gi­ti­mi­te­ta i kri­za iden­ti­te­ta), 3. Zlat­no do­ba (“Ne­gdaš­nja” vre­me­na, Pr­vo­bit­na či­sto­ta, Za­bo­ra­vlje­na uto­čiš­ta, Od po­ri­ca­nja do set­nog pri­želj­ki­va­nja), 4. Je­din­stvo (“Jed­na vo­lja, za­ko­ni­ta i je­din­stve­na”, Od gra­đan­ske ve­re do du­hov­ne vla­sti, “To ve­li­ko, ple­me­ni­to je­din­stvo otadž­bi­ne”, Sto­le­će ko­me je po­treb­na ve­ra),  5. Po­li­tič­ki mi­to­vi i nji­ho­va tu­ma­če­nja.

PRIKAZI

Ivan Milenković

LOGIKA POLITIČKOG MITA

Raul Žirarde, Politički mitovi i mitologije, Biblioteka XX vek, Beograd 2000.

Uzimajući kao “uzor i podstrek” antropološka istraživanja Kloda Levi-Strosa s jedne strane, i studije o prirodnim elementima Gastona Bašlara s druge, hoteći da pomiri analitičku minucioznost prvog s poetizovanom refleksivnošu drugog, francuski se istoričar Raul Žirarde upustio u obimom neveliku, težnjama nepretencioznu, ali po dometima prodornu analizu političkih mitova francuskog političkog i kulturnog prostora u poslednja dva stoleća. Iako je ovaj tekst napisan pre 14 godina, zahvaljujući poslovično dobrom osećaju za “tajming” izdavača Ivana Čolovića i izvanrednom prevodu Ane A. Jovanović, pred našim se čitaocima obreo u trenutku u kojem (nažalost) pokazuje gotovo zastrašujuću aktuelnost.

Iako je savremeni politički mit fluidan, nepostojane sadržine, promenljivog oblika i bez jasnih granica, i uprkos tome što unutar sebe samog razvija protivrečna značenja, Žirarde u uvodnom delu primećuje da sva ta ambivalentnost, kontradiktornost i amorfnost nisu prepreka za stvaranje samosvojnog jezičkog izraza, pa i svojevrsne logike mita, koju će on nazvati logikom mitskog diskursa (str. 17). Zahvaljujući toj logici politički mit u sebi nema ničeg neočekivanog, odnosno proizvoljnog, a mehanizmi kolektivne uobrazilje drže se uglavnom ograničenog broja obrazaca. Drugim rečima, politička uobrazilja je prilično nemaštovita.

Konstatujući da je “političke potrese tokom dva poslednja veka evropske istorije pratila začuđujuće snažna mitološka uzavrelost” (str. 9), metodološke okvire istraživanja određujući dvama funkcijama političkog mita: objašnjavalačkom (eksplikativnom) i pokretačkom (mobilizatorskom) ulogom u političkom i društvenom mehanizmu, pisac usredsređuje pažnju na genezu, ali i učinke četiri velika politička mita modernog doba: mit o zaveri, spasitelju, zlatnom dobu i mit o jedinstvu.

Obilan materijal za analizu mita o zaveri Žirarde pronalazi u 19-vekovnom romanesknom štivu, koje vrvi od urotničkih poduhvata Jevreja, jezuita, ili masona. Uprkos različitim, pa i protivrečnim ideološkim temeljima, primeri koje Žirarde bira pokazuju gotovo istovetnu strukturu i čine, zapravo, celovito mitološko ustrojstvo primenljivo na sve legendarne zavereničke konstrukcije: politika je povlašćeno tle za sistematično širenje uticaja putem manipulacija, zaverenička organizacija obavijena je velom tajne i hirerahijski strogo uređena, njen plan je jasan, pojedinac se u njoj sasvim gubi i postaje puki pion za ostvarivanje njemu često neprozirnih, “viših” ciljeva, dok samu organizaciju pokreću “neutaživa volja za moć i ponavljanje večitog sna o izgradnji planetarnog Carstva, kada će čitav svet biti objedinjen pod istom, sveobuhvatnom vlašću” (str. 39). S gledišta vlasti, urotnička  organizacija je uvek nad-državnog karaktera i nema obeležja nacionalnog suvereniteta. Zavereničko seme pada na plodno, za mitske konstrukte prijemčivo tle, što znači da zaverenička poruka poštuje već postojeće zakonitosti u kolektivnoj imaginaciji. Pored toga, primećuje Žirarde, mit uvek korespondira sa istorijskom realnošću i relativno preciznim istorijskim činjenicama, pa je utoliko neobičan razlaz koji se pojavljuje između takvih činjenica i načina na koji se one prikazuju u mitološkim pričama. U “mitološkom tumačenju” mita vremensko okruženje više ne postoji, relativnost situacija i događaja je zaboravljena, tako da su od istorijskog supstrata preostale samo mrvice uspomena, izobličene i nadograđene maštom, snom (str. 59).

Uprkos različitim ideološkim predznacima, motivima ili osobenostima zavere koja se razobličava, do njenog raskrinkavanja (a o zaveri i može biti reči, zapravo, tek onda kada je provaljena) uvek dolazi u trenucima psihološke i društvene nesigurnosti, u kolektivnim stanjima bojazni ili strepnje. Na taj način mit teži da ispuni još jednu društvenu funkciju eksplanatorne prirode: ponuđeno objašnjenje nastoji da bude sveobuhvatno i jasno, činjenice se dovode u naizgled nepokolebljiv logički, uzročno-posledični niz, tako da interpretativni model objedinjuje sve tekuće, pa i one najčudnije, najteže objašnjive, najstrašnije događaje. Strah od nepoznatog uzmiče pred organizovanim sistemom novih dokaza i očiglednosti, “sudbina ponovo postaje shvatljiva, a u prvobitno nejasnom, zbunjujućem toku stvari vaspostavlja se nekakva racionalnost ili barem koherentnost, izvestan red i poredak… ” (str. 62). “Personifikacijom Zla i jedinstvenim objašnjenjem za sve nedaće, žrtve su pošteđene najgoreg od svih strahova – a to je strepnja pred nepojmljivim i nerazumljivim” (str. 63). Ovu eksplikativnu funkciju mit vrši u korist najraznorodnijih, a ponekad i međusobno suprotstavljenih društvenih grupa. Njegov uvek isti pokretač, to jest osnovni uzrok opstajanja i neuništivosti, jeste osećanje jake ugroženosti, krizna situacija u kojoj se te grupe ili društveni slojevi nalaze.

U mitu o Spasitelju Žirarde razmatra četiri osnovna obrasca koja su sposobna da na sebe prime mitsku konstrukciju. “Modus Sinsinatus”, po rimskom konzulu i diktatoru poznatom po skromnosti, jednostavnosti i umerenosti, izražava načelo kontinuiteta i stabilnosti, istrajavanja i očuvanja vrednosti u kriznim vremenima, kada periodi nestabilnosti na duži rok uzdrmavaju zajednicu. Pouzdan i umeren, Spasitelj Sinsinatusovog držanja spreman je i na sopstvenu žrtvu za pravu stvar.

Kao suprotnost umerenom Sinsinatusu, premda s jednako spasiteljskom ulogom, pojavljuje se “obrazac Aleksandra Makedonskog”, koji “ne nosi žezlo niti deli pravdu: u ruci mu je mač” (str. 84). Ovaj tip mitskog Spasitelja nije sklon samožrtvovanju, nego potčinjavanju gomile. Njegova se vlast ne osvrće na prošlost, tradiciju, zakone – ona je posledica blistavih, munjevitih poduhvata. Ovu vrstu Spasitelja odlikuju mladost, pokretljivost, eksplozivnost.

Zakonodavac Solon je sledeći obrazac. Najopštiji izraz ovog modela, koji je stalno prisutan u političkom diskursu, nalazimo u uspomenama vezanim za “očeve nacija”, odnosno slavne pretke, jer kad god je potrebno odgovoriti na pitanja ili izazove sadašnjice, uvek je zgodno to učiniti u ime vernosti porukama koje su preci ostavili.

Poslednji model je Mojsije, ili arhetip propovednika. Tu imamo stapanje sudbine pojedinca sa sudbinom čitavog naroda, poistovećivanje zajednice i profetskog tumačenja istorije, a takav obrazac svoje vrhunce nalazi u povorci velikih “vođa” kojima obiluje 20 vek.

Na koji god obrazac da se poziva, čak i kada je lik Spasitelja oličenje moćno ustrojenog državnog ili verskog poretka, proviđenjem poslat vođa uvek je borbeno nastrojen, uvek je borac, pojavljuje se u času kada je nacija ugrožena, opire se stojeći nad provalijom, odbija da se pokori sudbini. Njegova ličnost simbolizuje prekid, nekakvu prekretnicu s obzirom na pređašnje, ili zatečeno stanje, ali i uspostavljanje veze sa “zlatnim dobom naroda”, odnosno periodom slave i blagostanja, tako da Spasitelj na sebi uvek nosi pečat i breme istorije svoga naroda. Kako se mit širi i rasplamsava, tako biografske pojedinosti i fizička obeležja postaju sve značajniji: na delu je mitski proces heroizacije koji zavisi od okolnosti u kojima nastaje, odnosno podrazumeva i izvesnu podudarnost između lika potencijalnog Spasitelja i potreba tog društva u datom trenutku. Mit se struktuira u skladu sa misijom koja se dodeljuje junaku, pa se lik Spasitelja, zato, razlikuje od slučaja do slučaja: nije isto kada ga pozivaju radi odbrane od spoljne opasnosti, kada mora da zaustavi ekonomsku krizu, ili kada treba da spreči izbijanje građanskog rata.

Kriza legitimiteta i kriza identiteta zajednički su imenitelj svih kriza koje su, barem u francuskoj istoriji, pogodovale pojavi mita o Spasitelju. “Učmali legalisti” naprosto bivaju zbrisani pred harizmom i snagom Spasitelja koji razbija postojeće kalupove, pa i one zakonske, ili političke, a “svojim sledbenicima otvara zatvorena vrata, dozvoljava im dotle neslućene slobode, ili neizrečene smelosti, otklanja im stid i strahove koji su ih predugo sputavali. Nameće im se kao uzor, ali ne s visine nego kao neko krajnje blizak: svako može očekivati da se u njemu prepozna. On čudi, uzbuđuje, osvaja, potčinjava; oko sebe može širiti i čulnu privlačnost… ” (str. 104). Taj proces praćen je gubitkom pojedinačnog identiteta, jer se pojedinci prepuštaju vođi. No, poklanjanje sopstvene ličnosti konačno će dovesti do pronalaženja sebe. Bez obzira kakav je “zaista”, autoritet se vidi kao “nesporan, nesumnjiv, netlačiteljski i dostojan divljenja; on privlači i podstiče zajedništvo, jedinstvo, borbenost i osvajački žar” (str. 106).

Motivi Mita o zlatnom dobu već se prepliću s motivima mita o Spasitelju – koji bi da narod ponovo uvede u Zlatno doba – kao i s motivima mita o jedinstvu, jer u zlatno doba vladalo je, razume se, ničim narušeno, zlatno jedinstvo čoveka sa prirodom, ali i samim sobom: carevali su čistota, nevinost i nepatvorene strasti. Zlatni trenuci prošlosti jednog naroda, međutim, nisu deo proživljenog i individualnog, već kolektivnog istorijskog pamćenja. Takva prošlost, dakle, nikada nije neposredno upoznata. Njena snaga leži u ponuđenom obrascu, arhetipu, uzoru, a od mitologizacije takvih povlašćenih trenutaka, pa do njihove sakralizacije, samo je jedan korak. Jer, spram slike sadašnjice, doživljene i opisane kao razdoblje tuge i propadanja, uzdiže se apsolut prošlosti koju odlikuju punoća i svetlost.

Sećanje na neko zlatno doba, primećuje Žirarde, kao da počiva na samo jednoj suštinskoj suprotnosti: između pređašnjeg i današnjeg, između prošlog i postojećeg. Sadašnjica je oličenje propasti, nereda i iskvarenosti od kojih valja pobeći. S druge strane stoji “negdašnje doba” kao otelotvorenje veličine, plemenitosti ili sreće koje moramo povratiti (str. 121). U toj opoziciji uglavnom nema posrednih koraka, nema preliva, boje su jasno razlučene. Materijalna, a naročito duhovna dekadencija sadašnjosti (ma o kojoj sadašnjosti da je reč, jer sadašnjost je uvek gora od “dobrih starih vremena”) oličena je pre svega u modernom gradu kao leglu razvrata, materijalnih užitaka i otuđenja od prirode, idiličnog seoskog života ili rajskih struktura primitivnih zajednica kada su svi hodali goli i srećni. Upada u oči zaokupljenost možda i najvažnijom idejom: utemeljenje novog društva koje će biti okupljeno oko istih ciljeva, solidarno i skladno, gde jedinke više neće biti usamljene niti će sebičluk i samoživost slobodno cvetati.

Svet zlatnog doba je, kako Žirarde kaže, svet zaustavljenih satova. Satkan je od okamenjenog, kristalisanog, zaleđenog vremena, koje bi, ako bi se moglo preneti u bilo koje drugo vreme, uvek izgledalo upravo tako.

Najzad, u analizi mita o jedinstvu, Žirarde možda najviše problematizuje pojam mita, nasuprot jedinstvu uvodeći kategorije mnoštvenosti, različitosti, drugosti, koje se najžešće opiru predstavama o blagotvornom i politički plauzibilnom dejstvu mita o jedinstvu. Navodeći reči Benžamena Konstana: “jednoobraznost je smrt” (str. 165), čime uvodi važno razgraničenje između dva različita shvatanja u ideološkoj i političkoj istoriji Francuske tokom dva poslednja stoleća, autor ocrtava metodološke koordinate svoje analize. Jer, kako kaže malo dalje, “ideologija koja ističe pluralistički individualizam i racionalizujuće težnje, ostavlja veoma malo mesta za privlačnu moć snova i uobrazilje” (str. 166).

U istoriji političke teorije dobar broj autora će, primećuje Žirarde, biti sklon ideji sveobuhvatnog jedinstva, pe će, recimo, Hobs napisati da bez političkog jedinstva “nijedna država ili vlada neće biti valjano sazdane” (str. 167), dok će Mišle ustvrditi (str. 179) da države nadmoćno stoje spram svih ostalih oblika organizovanih zajednica upravo zato što “oličavaju, otelotvoruju i usađuju načelo Jedinstva u temelje društvene stvarnosti”. Ukoliko se ideja o jedinstvu dovoljno uporno propagira, ona se uvlači u sve društvene pore, pa će, recimo, i školski udžbenici iz istorije da poprime sve odlike mitskih štiva, pošto je jedinstvo imperativ oko kojeg su se, kao oko nekakve nepokolebljive ose, vrteli događaji. Istorija se, najednom, pokazuje crno-belom. Dve strane nikada ne mogu biti u pravu. Ako je strana jedinstva ono za čim se teži, onda ova druga, pluralistička, nema šansi.

Unitaristička logika povlašćuje ulogu koju imaju teme odbrane, zaštite i bezbednosti. Ponovo se u prvi plan ističe ugroženost, a da bi se na nju odgovorilo potrebno je, naravno, jedinstvo: jedan ćemo prut lako slomiti, ali ujedinjeno pruće, snop, već malo teže. Otaxbina se vidi kao čvrsto obezbeđeno i strogo ograđeno područje koje je najpre trebalo ujediniti, a potom ga, razume se, i očuvati.  Mirovni sporazum, ratnička bitka, domaćinsko dobro ili rov, česti su simboli koji izviru iz mitskih predstava o jedinstvu. Ali važnije od svega, reći će Žirarde, možda je mistički zanos koji slavi jedinstvo: opšta nacionalna saglasnost jednaka je jednodušnoj ustreptalosti vernika, oduševljenje zbog ujedinjenja Otaxbine ravna je poletu koji objedinjuje sva verujuća srca u ljubavi prema bogu (str. 186). U takvim trenucima politika poprima obeležja mističnog, odnosno misticizam osvaja politiku.

Iako je Žirarde krenuo tragom refleksija filozofa Bašlara, njegov je diskurs mnogo više prožet psihološkim, odnosno psihoanalitičkim, nego filozofskim motivima. Doklegod se kreće u istoriografsko-literarnim vodama, autorova se veština i sigurnost ne mogu poreći, ali mu se primedba može uputiti upravo na mestima gde prethodno odrađeni posao valja uopštiti, gde bi reč trebalo prepustiti pojmu, odnosno refleksijom zahvatiti ono specifično u političkom mitu i tako tekstu obezbediti ubedljiviji teorijski balast. Utisak je da se Žirarde, barem kada je Bašlar u pitanju, više poveo za njegovom poetičnošću, nego refleksivnošću. Autor lako (isuviše lako) odgovara zavodljivim pozivima same problematike koja ga naprosto mami da se poigra opštim mestima psihoanalize, pa tako umesto analize umesno upotrebljenog pojma simbola, na primer, Žirarde težište ispitivanja prebacuje na teren snova, u priču upliće iz psihologije preuzeti pojam ličnosti, ili koristi čuveni psihoanalitički motiv borbe sa dominantnim ocem baš tamo gde bi svaki psiholog-amater to i očekivao od njega (mit o Spasitelju, na primer, str. 103). U međuvremenu, sam pojam simbola ostaje nedodirnut, a njegove implikacije u političkom diskursu nerazrađene. S merom odabrani primeri i lucidna opažanja zbog toga se ponešto rasplinjuju, pa bi se moglo primetiti da sam Žirarde, na osetljivim mestima svoga teksta, i sam upada u neku vrstu psihološko-mitskih konstrukcija, propuštajući tako da ubedljivije iskoristi plodno tle na koje ga navodi ono specifično političko.

*   *   *

Na kraju, sledeći Žirardeove koordinate, valjalo bi možda primetiti da srpski doprinos savremenom političkom mitu nipošto nije zanemarljiv. Najveći prodor, inovaciju takoreći, srpski je režim ostvario u raskrinkavanju svetske zavere protiv sebe samog i još nekoliko srodnih mu režima. Ako su se do skora male, premda ambiciozne zavereničke grupe, upinjale da osvoje svet, neobično je da se ovaj put bezmalo čitav svet zaverio protiv male, ali takođe ambiciozne Srbije. Dok su, međutim, u prvom slučaju motivi zaverenika jasni – osvajanje političke, ekonomske i kulturne moći zarad vladanja svetom – u drugom slučaju ti motivi izmiču: zašto se svet urotio protiv Srbije? Zašto su vlade uglavnom moćnih zemalja, svesrdno podržane super-tajnim trilateralnim komisijama i bilderbergovskim grupama (koje je srpski režim, uz neprocenjivu pomoć anti-zavereničkog odreda predvođenog dr Smiljom Avramov i Dragošem Kalajićem, očas posla raskrinkao), ušle u globalni komplot protiv Srbalja? Zabunu, doduše, unosi i velika transparentnost zavereničkih skupova, što do sada nije bio slučaj pošto su zaverenici, kako im i priliči, radili u potaji, ali je za ovdašnji režim to bio samo dodatni intelektualni i patriotski napor. Srpski režim je, zapravo, pored globalne zavere protiv sebe samog, morao da se nosi i s nepodnošljivom prozirnošću novoustanovljenog zla, s đavoljom rabotom čije se najveće lukavstvo, zapravo, ogleda u naivnom verovanju da đavo ne postoji. Quod demonstratum erat.

Nešto manje inovatorski, ali ne i manje zanimljiv doprinos dat je mitu o Spasitelju. Spasiteljski učinci aktuelnog srpskog Spasitelja, kako po vaskoliko srpstvo, tako po Ujedinjene nacije i svet u celini,  proističu iz čudovišnog spoja svih spasiteljskih atributa u istom liku i delu. Srpski Spasitelj objedinjuje borbenost (neprestano vođenje pobedničkih ratova), pravednost (uvek na pravoj strani, premda često na pogrešnim teritorijama), državničku mudrost (zemlja sve bogatija, teritorija sve veća, država sve snažnija), nepokolebljivost (pred kojom je poklekla i najmoćnija vojna sila na svetu), državotvorstvo (neumorno stvaranje novih država), upornost (sačuvani suverenitet i teritorijalni integritet), zakonotvorstvo, profetstvo (briga za svet u narednom milenijumu), doslednost (“Narod niko ne sme da bije!”), harizmatičnost (spontana okupljanja naroda koji mu oduševljeno kliče i obožava ga), erotska privlačnost (zajapurene domaćice plešu s njegovom slikom, ljube je i guraju u nedra) i sve ono što se već može pripisati jednom autentičnom vođi – Spasitelju.

Ni mit o zlatnom dobu ne ostaje nedotaknut srpskom inventivnošću. Spram slike sadašnjice, “doživljene i opisane kao razdoblje tuge i propadanja”, ne uzdiže se “apsolut prošlosti koju odlikuju punoća i svetlost” – ne samo stoga što ovi prostori slabo stoje sa punoćom i svetlošću, nego zato što se, u interpretaciji srpskog režima, zlatno doba srpskog naroda upravo zbiva. Budući da se nemamo rašta žaliti glede sadašnjosti, kako živimo u najboljoj, ili barem najčasnijoj, a moralno svakako superiornoj sadašnjosti, obesmišljen je i žal za nekakvom boljom prošlošću. Zemlja Srbija upravo doživljava svoje zvezdane trenutke i, kao takva, primer je i uzor vaskolikom svetu (prema tvrdnjama srpskog uvoditelja u zlatno srpsko doba). Medijska mitologizacija sadašnjosti potiskuje svaku opažajnu, ili elementarno-logičku vezu s istinom te sadašnjosti, s njenom političkom, ekonomskom, kulturnom stvarnošću. Razlika u koju se smešta mitski konstrukt o zlatnom dobu ne počiva, dakle, na suprotnosti između sadašnjeg i pređašnjeg, što se s gledišta srpske inventivnosti ima smatrati anahronim, nego na suprotnosti između medijske slike, kao režimskog oruđa mitologizacije, i stvarnosti. U mitologizovanoj sadašnjosti, ispunjenoj svetlom budućnošću, bez napora se otkriva totalitarni obrazac komunističkog tipa, ukrašen nacional-socijalističkim inkrustacijama.

Najzad, mit o jedinstvu u srpskoj verziji takođe dobija pervertiranu (perverznu) notu. Mitološko nejedinstvo Srba, čuveno još iz doba do skora najznamenitijeg srpskog poraza na Kosovu 1389. godine, u političkom diskursu se provlači kao lajt motiv do dana današnjeg, dok nam jedinstvo beži poput fatamorgane: kad god nam se učini da smo mu se približili, ono nam, zahvaljujući sprezi raznih nejedinstvu sklonih elemenata, izmakne. Sve bi u srpskoj istoriji bilo bolje, lepše, upešnije, samo da se Srbi slože. No, upravo im se to ne da. S tim u vezi, možda vredi primetiti da jedinstvo Srba, po svemu sudeći, nikada nije bilo veće do na samom početku njihovog akutnog pada u civilizacijsku kloaku: to jest, na početku vladavine srpskog Ujedinitelja.