Hund, Vulf – Kako su Nemci postali beli

Vulf D. Hund
Kako su Nemci postali beli
Kratka istorija (zavičajnog) rasizma
Prevela s nemačkog Aleksandra Bajazetov
Str. 300
Cena 900 din.

Vulf D. Hund (Wulf D. Hund, 1946) je nemački sociolog, profesor emeritus na Univerzitetu u Hamburgu (Fakultet za ekonomiju i sociologiju). Najviše radova i knjiga posvetio je proučavanju rasizma. U njegovu čast objavljen je međunarodni zbornik radova Racism and Modernity (Festschrift for Wulf D. Hund, LIT, 2011).

Ako je ve­ro­va­ti mo­der­nom ra­si­stič­kom shva­ta­nju isto­ri­je, “Nem­ci” su od­u­vek bi­li be­li – šta­vi­še, “Nem­ci” su iz­vor­ni, pra­vi bel­ci.

Ta­ko je ba­rem mi­slio sli­kar isto­rij­skih te­ma i ger­ma­no­man Vil­helm Lin­den­šmit. On je re­zul­ta­te svo­jih raz­miš­lja­nja 1846. pre­dao uče­sni­ci­ma Sku­pa ger­ma­ni­sta u Frank­fur­tu i nje­go­vom pred­se­da­va­ju­ćem Ja­ko­bu Gri­mu. Pre ne­go što se zva­la Ger­ma­ni­ja, Ne­mač­ka se, ka­že Lin­den­šmit, zva­la Al­bi­ja, “a al­bis i na sta­ro­ne­mač­kom zna­či beo“. A ko se da­nas pi­ta ka­kvo te­le­sno ob­lič­je be­la ra­sa pridobija kod ne­me­šo­vi­tih lju­di, do­bi­će sa­mo je­dan od­go­vor: “Je­di­no je ne­mač­ki čo­vek pra­vi be­li muš­ka­rac.”[1]

Je­dan vek i tri ra­ta ka­sni­je, ova ra­si­stič­ka pred­sta­va te­melj­no je dis­kre­di­to­va­na. Za­pra­vo, ona je ozbilj­no do­ve­de­na u pi­ta­nje još u Ne­mač­ko-fran­cu­skom ra­tu: za vreme op­sa­de Pa­ri­za Nem­ci su, iz­me­đu osta­log, bom­bar­do­va­li i bo­ta­nič­ku baš­tu i pri­rod­njač­ki mu­zej, u ko­jem je ra­dio pro­fe­sor an­tro­po­lo­gi­je Ar­man de Ka­tr­faž. Za Ka­tr­fa­ža je uzrok ta­kvog var­var­stva “pru­ska ra­sa”, ra­ce pru­si­en­ne. Osta­li Nem­ci su Ger­ma­ni, ali Pru­si su za Ka­tr­fa­ža pri­mi­tiv­na, me­šo­vi­ta fin­sko-slo­ven­ska ra­sa iz pra­dav­ni­na. Za­to je on for­mi­ra­nje ne­mač­ke na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve po­sle ra­ta, i to baš u Ver­sa­ju, sma­trao ža­lo­snom “an­tro­po­loš­kom greš­kom”, er­re­ur an­thro­po­lo­gi­que.

Zbog ova­kve kle­ve­te ne­mač­ki et­no­log Adolf Ba­sti­jan to­li­ko se uvre­dio da je pro­sto mo­rao da od­go­vo­ri. Slo­ve­ni su se, tvr­dio je on, po­vu­kli pred ne­mač­kim ko­lo­ni­za­to­ri­ma, ko­ji su se od XI ve­ka na­da­lje ši­ri­li pre­ma is­to­ku Evro­pe: “u bor­bi za op­sta­nak, strug­gle for exi­sten­ce, sla­bi­ja ra­sa po­ti­snu­ta je pre­ma za­ko­nu ja­čeg”. A ta­ko su proš­li i bal­tič­ki Pru­si: “Na­lik In­di­jan­ci­ma, Pru­si su se kao sneg oto­pi­li na sun­cu ko­je se uz­di­za­lo na ob­zor­ju isto­ri­je.” Po­tom su Nem­ci po­bed­ni­ci, do­du­še, pre­u­ze­li ime po­be­đe­nih, ali s ra­snog sta­no­viš­ta oni s nji­ma ne­ma­ju ni­čeg za­jed­nič­kog.[2]

I za vreme Pr­vog svet­skog ra­ta Nem­ci su pred­sta­vlja­ni kao var­va­ri, a nji­ho­vi ko­re­ni su pre­meš­ta­ni još da­lje na is­tok. Ra­djard Ki­pling, ko­ji je knji­žev­no­sti po­da­rio pe­sme po­put “Te­ret be­log čo­ve­ka” i deč­ju Knji­gu o džun­gli i ko­ji je 1907. do­bio No­be­lo­vu na­gra­du za knji­žev­nost, ob­ja­vio je u Taj­msu sle­de­će sti­ho­ve: “For all we ha­ve and are | For all our chil­dren’s fa­te, | Stand up and me­et the war. | The Hun is at the ga­te” (Za­rad sve­ga što ima­mo i što je­smo, za­rad sud­bi­ne na­še de­ce, usta­ni i su­o­či se s ra­tom, Hun je pred vra­ti­ma). Po za­vr­šet­ku ra­ta, re­dak­cij­ski čla­nak u Dej­li Mej­lu zah­te­vao je u na­slo­vu: “The Huns Must Pay”, Hu­ni mo­ra­ju da pla­te.[3] Hu­ne je, na­i­me, po­me­nuo sam ne­mač­ki car ka­da je is­pra­ćao Nem­ce u Bok­ser­ski usta­nak u Ki­ni i po­ru­čio im da ta­mo osta­ve trag ka­kav su i Hu­ni osta­vi­li u Evro­pi; to­kom ra­ta an­glo­sak­son­ski svet pre­u­zeo je taj iz­raz i sve ga češ­će ko­ri­stio za Nem­ce.

Ko­rak da­lje od azi­ja­ti­za­ci­je na­či­njen je na jed­nom pla­ka­tu voj­ske Sje­di­nje­nih Ame­rič­kih Dr­ža­va na kom je Ne­mac pri­ka­zan kao maj­mun (v. sli­ku 1).[4] Po ši­lja­tom šle­mu na kom pi­še “mi­li­ta­ri­zam” i po vil­hel­min­skim br­či­ći­ma u go­ri­li la­ko pre­po­zna­je­mo Pru­sa. U ru­ci mu je okr­va­vlje­na ba­ti­na, na ko­joj pi­še “kul­tu­ra”, na ne­mač­kom. Za so­bom je gorila, na dru­goj stra­ni Atlan­ti­ka, osta­vio raz­ru­še­nu Evro­pu, a pred njim se, vi­di­mo po nat­pi­su na me­stu na kom se is­kr­cao, pru­ža Ame­ri­ka. Nje­nog ale­go­rij­skog ote­lo­vlje­nja, bes­po­moć­ne, do­po­la raz­o­de­ve­ne Ko­lum­bi­je, Ne­mac se već do­če­pao. Pot­pi­som “En­list” pla­kat po­zi­va Ame­ri­kan­ce da se do­bro­volj­no pri­ja­ve u voj­sku i uniš­te tu di­vlju zver.

Sa sta­no­viš­ta be­lih Ame­ri­ka­na­ca, ka­ri­ka­tu­ra s maj­mu­nom bi­la je ata­vi­stič­ka ko­li­ko i ra­si­stič­ka. Na njoj je Ne­mac pri­ka­zan kao stvo­re­nje ži­vo­tinj­sko, var­var­sko, mon­stru­o­zno i cr­no.[5] Po­re­đe­nje Afri­ka­na­ca i maj­mu­na se, kao sred­stvo uni­ža­va­nja, obi­la­to ko­ri­sti­lo i izvan SAD. No, sad je ono pro­ši­re­no i na Nem­ce.

Nem­ci su Hu­ni­ma na­zi­va­ni i u Dru­gom svet­skom ra­tu. U jed­nom od broj­nih iz­veš­ta­ja ko­je su pri­pad­ni­ci Frank­furt­ske ško­le upu­ti­li ame­rič­koj taj­noj slu­žbi ka­že se: “Mo­skov­ska de­kla­ra­ci­ja ti­če se po­nov­ne i još ve­će opa­sno­sti da ‘hi­tle­rov­ci i ne­mač­ki Hu­ni’ […] po­či­ne još vi­še ne­mi­lo­srd­nih zver­sta­va.”[6]

A vra­tio se i pri­kaz Nem­ca kao go­ri­le. Tu je sli­ku 1939. is­ko­ri­sti­la čak i ne­mač­ka rat­na pro­pa­gan­da, kad je pre­u­ze­la ame­rič­ku ka­ri­ka­tu­ru s go­ri­lom iz Pr­vog svet­skog ra­ta, taj “bed­ni huš­kač­ki pla­kat”, i za­pre­ti­la: “Još jed­nom ne­će pro­ći!!!” To­kom ra­ta pro­tiv So­vjet­skog Sa­ve­za, je­dan pla­kat u op­sed­nu­tom Le­njin­gra­du s nat­pi­som “Ubij­te ne­mač­ku ne­man!” pri­ka­zi­vao je voj­ni­ka kao go­ri­lu: go­ri­la no­si če­lič­ni šlem s ku­ka­stim kr­stom, vu­če za so­bom one­sveš­će­nu že­nu i ga­zi pre­ko deč­jih le­še­va.

Ne­mač­ki fa­ši­zam do­pri­neo je i afir­mi­sa­nju jed­ne no­ve re­či: ra­si­zam. Sa­ma reč je, do­du­še, sta­ri­ja, sa­mo su je sad po­če­li ko­ri­sti­ti au­tor­ke i au­to­ri iz Fran­cu­ske, En­gle­ske i Ame­ri­ke, ali i kri­tič­ki mi­sli­o­ci iz Ne­mač­ke, jer su se pro­ti­vi­li na­či­nu na ko­ji se ko­ri­sti po­jam ra­se. Po­jam ra­se je, ob­ja­sni­la je Rut Be­ne­dikt Nem­ci­ma 1947. u pre­vo­du svo­je stu­di­je o “ra­snom pi­ta­nju”, le­gi­ti­man pred­met na­uč­ne ras­pra­ve, dok je ra­si­zam ide­o­lo­gi­ja na­sta­la pro­jek­to­va­njem ide­je o ra­sa­ma na “unu­ta­re­vrop­ske su­ko­be”. Nem­ci su po­čet­kom XX ve­ka tu ide­o­lo­gi­ju raz­vi­li u “na­ci­o­na­li­stič­ko vje­ru­ju”, a na­ci­sti od nje na­pra­vi­li “osnov na­ci­o­nal­ne po­li­ti­ke”. “Mi pri­pad­ni­ci be­le, mi pri­pad­ni­ci nor­dij­ske ra­se”, sto­ji u pred­go­vo­ru iz mar­ta 1945, “bo­ri­mo se ra­me uz ra­me sa svim ra­sa­ma” pro­tiv “na­ci­stič­ke pro­pa­gan­de” i sa­mo­zva­ne ne­mač­ke “go­spo­dar­ske ra­se”.[7]

Po­stav­ke Rut Be­ne­dikt pro­ble­ma­tič­ne su po vi­še osno­va. Nji­ma ona isto­ri­ju evrop­skog ko­lo­ni­ja­li­zma po­ku­ša­va da oslo­bo­di op­tu­žbe da je ra­si­stič­ka, ali i da ti­me, kao uz­gred­no, ras­te­re­ti kri­vi­ce na­se­lje­nič­ka druš­tva ka­kvo je ame­rič­ko. U isti mah ona po­jed­no­sta­vlju­je i isto­ri­ju “unu­ta­re­vrop­skih su­ko­ba”, čiji su deo, u slu­ča­ju Ne­mač­ke, i an­ti­se­mi­ti­zam i an­ti­sla­vi­zam: i je­dan i dru­gi ima­ju du­gu tra­di­ci­ju i du­go su se ko­ri­sti­li kul­tu­rom kao ar­gu­men­tom.

To se ni­je bit­no pro­me­ni­lo ni kad je čo­ve­čan­stvo po­de­lje­no na ra­se. I Je­vre­ji i Slo­ve­ni, to su mo­ra­li da pri­zna­ju i naj­ve­ći fa­na­ti­ci me­đu te­o­re­ti­ča­ri­ma ra­se, pri­pa­da­ju “be­loj ra­si”. Je­su Nem­ci mo­gli se­be sma­tra­ti is­tak­nu­tim pred­stav­ni­ci­ma “be­le ra­se” i to iz­ra­ža­va­ti raz­li­či­tim vi­do­vi­ma mi­ta o ari­jev­stvu, ger­man­ske ide­o­lo­gi­je i nor­dij­ske ide­je, ali je nji­ho­va ra­sna svest od sa­mog po­čet­ka mo­ra­la ne­ka­ko da se iz­bo­ri sa či­nje­ni­com da ne­ki “dru­gi” (na­vod­no in­fe­ri­or­ni ili zli) “bel­ci” po­sto­je ne sa­mo na nji­ho­voj is­toč­noj gra­ni­ci ne­go i me­đu nji­ma sa­mi­ma.

Uto­li­ko je pri­pad­nost “be­loj ra­si” Nem­ci­ma bi­la sve sa­mo ne za­ga­ran­to­va­na. Kri­vi­cu za to sno­si pre sve­ga nji­hov ve­kov­ni an­ti­se­mi­ti­zam. Nem­ci se pre­ma Je­vre­ji­ma ni­su mo­gli od­no­si­ti pre­ma uo­bi­ča­je­nim ma­tri­ca­ma ra­si­stič­ke nad­me­no­sti, jer su Jevreji bit­no doprineli raz­vo­ju ne­mač­ke kul­tu­re, a u tre­nut­ku kad se car­stvo uje­di­ni­lo, kad je Ne­mač­ka po­sta­la na­ci­o­nal­na dr­ža­va, mno­gi su za­u­zi­ma­li vi­so­ke i ugled­ne po­lo­ža­je u druš­tvu. Za­to su an­ti­se­mi­ti čak go­vo­ri­li o “po­be­di je­vrej­stva nad ger­man­stvom”.[8]

Opet, pri­pad­nost “be­loj ra­si” za Nem­ce ni­je sa­mo bi­la am­bi­va­lent­na, već je mo­ra­la i da se pro­iz­ve­de, i to u jed­nom du­go­traj­nom i kom­pli­ko­va­nom pro­ce­su. Jer, ni ra­se ni bel­ci ne po­sto­je u pri­ro­di: to su ide­o­loš­ke tvo­re­vi­ne evrop­ske eks­pan­zi­je ko­je su se ro­di­le uz po­moć ko­lo­ni­jal­nog na­si­lja. Njih su tek to­kom XVI­II ve­ka pro­sve­ti­te­lji si­ste­ma­ti­zo­va­li i na­pra­vi­li od njih na­uč­ne ka­te­go­ri­je.

Na pi­ta­nje da li su u an­ti­ci po­sto­ja­li “bel­ci”, Nel Ir­vin Pejn­ter, pro­fe­sor­ka isto­ri­je na uni­ver­zi­te­tu u Prin­sto­nu, u svo­joj Isto­ri­ji be­la­ca od­go­va­ra ja­snim “ne”, ali ne za­to što lju­di u to vre­me ni­su bi­li sve­sni raz­li­ka u bo­ji ko­že, ne­go za­to što na osnovu njih nisu us­po­sta­vlja­li vred­no­snu hi­je­rar­hi­ju među grupa-ma ljudi. To se ni­je pro­me­ni­lo ni kad su Ri­mlja­ni pro­ši­ri­li zo­nu uti­ca­ja sve do Raj­ne i na nje­nim oba­la­ma na­iš­li na “Ger­ma­ne”. Kao ni po­ko­re­ne Ga­le i Kel­te, Ri­mlja­ni ni Ger­ma­ne ni­su po­sma­tra­li s ra­snog ne­go s kul­tur­nog sta­no­viš­ta, i dr­ža­li su ih za “glu­pe i ne­ci­vi­li­zo­va­ne”, ali ne za “be­le”.[9]

Iz Uvoda

[1] Wil­helm Lin­denschmit, “Die Räthsel der Vor­welt”, str. 37 i 46. Lin­den­šmi­tov ru­ko­pis evi­den­ti­ran je u: Ver­hand­lun­gen der Ger­ma­ni­sten zu Frank­furt am Main, str. 230; o Lin­den­šmi­tu upor. Hu­bert Fe­hr, Ger­ma­nen und Ro­ma­nen im Me­ro­win­ger­re­ich, na­ro­či­to str. 191–194.

[2] Adolph Ba­stian, “[Re­zen­sion von] Qu­a­tre­fa­ges”, str. 60 f. U pri­log te­zi o var­var­skom ka­rak­te­ru Pru­sa Ar­man de Ka­tr­faž je stu­di­ji La Ra­ce Pru­si­en­ne, str. 83–95, do­dao po­seb­no po­gla­vlje “Bom­bar­do­va­nje mu­ze­ja”. “An­tro­po­loš­ka greš­ka” po­mi­nje se u: op. cit., str. 104. O spo­ru u ko­ji se na ne­mač­koj stra­ni ume­šao i Ru­dolf Fir­ho upor. i Léon Po­li­a­kov, Der arische Mythos, str. 294–306.

[3] “Daily Mail”, 13. 11. 1918; v. Rudyard Ki­pling, “For All We Ha­ve and Are”; o go­vo­ru ca­ra Vil­hel­ma upor. Bernd Sösemann, “Die sog. Hun­nen­re­de Wil­helms II”.

[4] Upor. Frank Kämpfer, “De­stroy this mad bru­te”.

[5] Upor. Ni­co­let­ta F. Gul­la­ce, “Bar­ba­ric An­ti-Mo­der­nism”, str. 68 f.; o po­re­đe­nju s maj­mu­nom v. ra­do­ve u: Wulf D. Hund, Char­les W. Mills, Sil­via Se­ba­sti­a­ni (Hg.), Si­mi­a­ni­za­tion.

[6] Ot­to Kir­chhe­i­mer, John Herz, “Das Sta­te­ment on Atro­ci­ti­es der Mo­ska­u­er Dreimächtekonferenz”, str. 579; o ne­mač­koj pro­pa­gan­di o ko­joj će bi­ti go­vo­ra u na­stav­ku v. Da­vid M. Lu­bin, Grand Il­lu­si­ons, str. 28; pla­kat iz Le­njin­gra­da na­la­zi se na http://ri­o­wang.blog­spot.de/2013/03/dis­sol­ving-be­ast. html.

[7] Ruth Be­ne­dict, Die Ras­sen­fra­ge in Wis­sen­schaft und Po­li­tik, str. 149 (“su­ko­bi”), str. 177 f. (“vje­ru­ju”, “osnov”), str. 12 (“nor­dij­ska ra­sa”, “sa svim ra­sa­ma”), str. 181 (“na­ci­stič­ka pro­pa­gan­da”), str. 7 (“go­spo­dar­ska ra­sa”).

[8] Upor. Wil­helm Ma­rr, Der Si­eg des Ju­dent­hums über das Ger­ma­nent­hum; v. Mos­he Zim­mer­mann, Wil­helm Ma­rr.

[9] Nell Ir­vin Pa­in­ter, The Hi­story of Whi­te Pe­o­ple, str. 1 (“ne”), str. 21 (“glup”).

Prikazi:

Snježana Koren, ”Vulf D. Hund, Kako su Nеmci postali bеli: kratka (zavičajna) istorija rasizma. Bеograd: Bibliotеka XX vеk, 2022.”, Tokovi istorije, 2023/3, str. 320-325.