Ranko Bugarski
PUTOPIS PO SEĆANJU
2014. GOD. Str. 272
Cena: 800 din.
Dr Ranko Bugarski, redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, objavio je veliki broj radova iz anglistike, opšte i primenjene lingvistike i sociolingvistike. U ovoj ediciji izašle su mu knjige Lingvistika o čoveku (1975,1983), Jezik u društvu (1986), Jezik od mira do rata (1995), Lica jezika – sociolingvističke teme (2001,2002), Nova lica jezika – sociolingvističke teme (2002,2009), Žargon – lingvistička studija (2003,2006), Jezik i kultura (2005), Evropa u jeziku (2009), Jezik i identitet (2010), Portret jednog jezika (2012) i Sarmagedon u Mesopotamaniji – leksičke skrivalice (2013). Predavao je na mnogim inostranim univerzitetima. Bio je potpredsednik Međunarodnog udruženja za primenjenu lingvistiku (Association Internationale de Linguistique Appliquée) i predsednik Evropskog lingvističkog društva (Societas Linguistica Europaea). Član je Evropske akademije nauka i umetnosti (Salcburg) i ekspert Saveta Evrope za regionalne i manjinske jezike (Strazbur). U njegovu čast štampana su dva internacionalna i jedan studentski zbornik radova: History and Perspectives of Language Study – Papers in Honor of Ranko Bugarski, Amsterdam/Philadelphia: John Benjamins, 2000; Jezik, društvo, saznanje – Profesoru Ranku Bugarskom od njegovih studenata, Beograd: Filološki fakultet, 2003; Jezik u upotrebi/Language in Use, Novi Sad: Društvo za primenjenu lingvistiku Srbije, 2011.
PREDGOVOR
Čovek koji poživi dovoljno dugo u jednom trenutku može da oseti neodređenu potrebu da ponešto od onoga što je doživeo stavi na papir, kako bi o tome ostao neki trag; za razliku od ciljano pisanih memoara ili autobiografija, ovako nastale zabeleške obično nisu nikome posebno namenjene, pa čak prvobitno ne mora postojati ni namera da se one štampaju u obliku knjige. U mom slučaju bilo je upravo ovako: tokom leta 2012. godine, u pauzama između ozbiljnijih poslova počeo sam da čeprkam po sećanju i latio sam se laptopa da pribeležim nešto od onoga što sam tu našao, a što bi moglo da se ukomponuje u celinu čije sam obrise u početku jedva nazirao.
Naravno, od samog starta se kao najozbiljniji pokazao problem selekcije. Odmah sam odlučio da to neće biti stručna biografija, izuzev uzgredno i u ponekom detalju; naime, veliki deo toga već je zabeležen u odgovarajućim delovima mojih knjiga Jezik i identitet (2010) i Portret jednog jezika (2012), u uvodnom bloku meni posvećenog zbornika Jezik u upotrebi/Language in Use (2011) i u Bibliografiji uz moja Sabrana dela (osmo, dopunjeno izdanje 2013). Takođe sam, izuzimajući samo kratak osvrt na najvažnije događaje, isključio svoj privatni život – emotivne veze, brak, porodicu i druge čisto lične stvari koje ne moraju nikoga drugog da zanimaju.
Šta je preostalo posle ovih rezova? Jedan kaleidoskop raznovrsnih interesantnih događaja i doživljaja iz mog dugog života i bogatog iskustva, koji svedoče o raznim vremenima, običajima i ljudima koje sam poznavao. Oni su predstavljeni selektivno i uglavnom nesistematski, kroz niz slika datih u kombinaciji grubog hronološkog i tematskog redosleda, ali sa dosta odstupanja i preklapanja, kako međusobno tako i sa delovima knjiga iz 2010. i 2012. godine, pri čemu su izbegavana prosta ponavljanja. Ova tri izvora su, dakle, komplementarna; svaki se može čitati nezavisno od drugih, ali bi za celovitu sliku bilo najbolje ako bi se svi konsultovali. Iz datih određenja vidi se da ovo nije knjiga iz lingvistike, premda će iz izbora i obrade pojedinih tema biti vidljivo da ju je pisao lingvist.
Opšti karakter ovih zapisa najpre bi se mogao odrediti kao autobiografsko-memoarski, sa značajnim elementima putopisa. Sam naslov knjige je namerno dvosmislen, ukazujući s jedne strane na metaforičko putovanje po uspomenama, a s druge da se taj poduhvat u velikoj meri odvija bez oslonca na pisane izvore ili druge materijalne podsetnike, otkrivajući kako je stvari o kojima piše, po isteku više godina ili čak decenija, zapamtio hroničar koji nikada u životu nije vodio dnevnik. Njegova sećanja su tek tu i tamo u toku samog pisanja oživljena pronalaskom kakvog manje-više slučajno sačuvanog dokumenta ili pisma, putne karte, usputne beleške, mape, razglednice ili fotografije, te turističkog prospekta ili suvenira, a rekonstrukciju davnašnjih putovanja olakšao je i uvid u vize i pečate u starim pasošima.
Stranice koje slede sadrže beleške o studentskim i potonjim putovanjima, pasošima i vizama, avionima i aerodromima, vozovima i autobusima, hotelima, restoranima i pabovima, hrani i piću, knjižarama i javnim spomenicima… Takođe i autorova sećanja na iskušenja života u Sarajevu tokom II svetskog rata i na školovanje, na jedan bizaran razgovor sa mladim Bobijem Fišerom, na život u Londonu i Njujorku, na neplaniranu posetu grobu Merilin Monro u Los Anđelesu, na indijanske rezervate u Arizoni i Nju Meksiku, na kockanje u Las Vegasu i diksilend u Nju Orlienzu… Tu su i zapisi o jedinom dobrom razlogu za uzimanje alkohola i o koka-koli kao omiljenom piću norveških kitolovaca, o neobičnim snovima i švedskim uniseks toaletima, o magiji brojeva i peglanju košulja, o mogućnosti elektronskog predviđanja ratova, o etnopsihologiji Nemaca i karakteru baskijskog nacionalizma, o identitetu i primitivnom mentalitetu, o beogradskoj Utorničkoj akademiji i o sudbini Jugoslavije, o evropskim institucijama, o komercijalizaciji akademskog izdavaštva, i još o koječemu drugom. Nisu preskočene ni manje vesele stvari, kao što su autorove umerene disidentske aktivnosti u Srbiji devedesetih godina i njihove produžene posledice, te bombardovanje NATO alijanse i neki skorašnji događaji.
Premda fragmentarno i daleko od iole potpunije autobiografije, na ovaj način koncipirano i omeđeno memoarsko štivo moglo bi da privuče pažnju raznih kategorija čitalaca, pružajući im zanimljive (a često valjda i zabavne) uvide u neke mahom nesvakidašnje dogodovštine čiji sam bio svedok ili učesnik; tome bi mogle doprineti i česte digresije, asocijacije i refleksije opštijeg karaktera. Ovako zamišljena panorama podrazumeva da će u pojedinačnim segmentima biti pomenuta dešavanja i osobe relevantne za datu epizodu, dok iz knjige mogu izostati, ili biti samo ovlaš dotaknuta, zbivanja i pojedinci koji su inače, generalno uzev, imali mnogo većeg značaja u mom životu i razvojnom putu. Drugim rečima, pitanja tipa koga ili čega u knjizi ima ili nema, možda legitimna kad je reč o celovitim autobiografijama, u ovom slučaju ne bi trebalo postavljati.
Ovaj tekst, koji čini prvi i najobimniji deo knjige, podeljen je na 250 kontinuirano numerisanih manjih odeljaka, grupisanih u sedam poglavlja; izuzimajući poneku kasnije unetu dopunu, on je završen na proleće 2013. godine, nedugo po autorovom osamdesetom rođendanu, kao prigodnom graničniku za osmatranje pređenog puta. Drugi deo knjige, dopisan tokom naredne godine, sadrži tri poglavlja: prvo dopunjuje piščeva ranija sećanja na istaknute lingviste, drugo je dopuna razmatranju slivenica u prošlogodišnjoj knjizi Sarmagedon u Mesopotamaniji, a treće je uobičajeni nastavak tekuće sociolingvističke bibliografije u Srbiji (ovog puta za period od polovine 2012. do polovine 2014, sa dodacima za ranije godine).
Beograd, jula 2014. R.B.
Prikazi:
Teofil Pančić, ”Jezičar na (životnom) putu”, u: Vreme, br. 1253, 8. januar 2015.
Đorđe Krajišnik, ”Osvrt: Povijest jednog intelektualnog života ‘Putopis po sećanju’, Ranko Bugarski, XX vek, 2014.”, u: Oslobođenje, 23. V 2015.