Asman, Alaida – Duga senka prošlosti. Kultura sećanja i politika povesti

Asman, Alaida – Duga senka prošlosti. Kultura sećanja i politika povesti

Naslov originala – Aleida Assmann: Der lange Schatten der Vergangenheit,Verlag C. H. Beck oHG, München, 2006

Prevela s nemačkog Drinka Gojković

2011. god. Str. 404

Cena: 900 din.

 

 

Ala­i­da Asman (1947), an­glist­ki­nja, egip­to­log i kul­tu­ro­log, pro­fe­sor je an­gli­sti­ke i op­šte na­u­ke o knji­žev­no­sti na Uni­ver­zi­te­tu u Kon­stan­cu, Ne­mač­ka. Čla­ni­ca je Aka­de­mi­je na­u­ka Ber­lin-Bran­den­burg, Austrij­ske Aka­de­mi­je na­u­ka i Ne­mač­ke aka­de­mi­je “Le­o­pol­di­na” u Ha­leu. Po­ča­sni je pro­fe­sor Uni­ver­zi­te­ta u Oslu (Nor­ve­ška). Go­sto­va­la je na uni­ver­zi­te­ti­ma Rajs, Prin­ston i Jejl (SAD) i na uni­ver­zi­te­tu u Be­ču (Austri­ja). Uda­ta je za egip­to­lo­ga Ja­na Asma­na, sa ko­jim ima pe­to­ro de­ce. Na­pi­sa­la je, iz­me­đu osta­log, sle­de­će knji­ge: Pro­sto­ri se­ća­nja. For­me i pre­o­bra­ža­ji kul­tu­ral­nog pam­će­nja (1999), Rad na na­ci­o­nal­nom pam­će­nju. Krat­ka isto­ri­ja ne­mač­ke ide­je obra­zo­va­nja (1993), Uvod u kul­tu­ro­lo­gi­ju. Osnov­ni poj­mo­vi, te­me, pi­ta­nja (2006) i Isto­ri­ja u pam­će­nju. Od in­di­vi­du­al­nog is­ku­stva ka jav­noj in­sce­na­ci­ji (2007). Rad na na­ci­o­nal­nom pam­će­nju (u pre­vo­du  Alek­san­dre Ba­ja­ze­tov-Vu­čen) ob­ja­vljen je u Bi­bli­o­te­ci XX vek 2002. go­di­ne.

Pred­go­vor

San je sva­kog pi­sca, ka­že Hor­he Sem­prun, da celog ži­vo­ta pi­še jed­nu knji­gu i da je pri tom ne­pre­sta­no me­nja. Za ono­ga ko se ba­vi te­ma­ti­kom pam­će­nja taj san la­ko mo­že po­sta­ti stvar­nost. Te­ma je do­volj­no ve­li­ka, va­žna, te­ška i fa­sci­nant­na da je mo­guć­no stal­no joj se vra­ća­ti. Mo­je sop­stve­no is­ku­stvo go­vo­ri da ona ne­pre­sta­no po­ka­zu­je no­ve stra­ne i da, s ob­zi­rom na br­zo­met­no ras­tu­ći dis­kurs, su­o­ča­va is­tra­ži­va­ča sa stal­no no­vim iza­zo­vi­ma. Pred­sto­je­ća ver­zi­ja te bes­ko­nač­ne knji­ge na­sta­la je na te­me­lju ra­do­va iz po­sled­njih pet go­di­na ko­je sam pi­sa­la ob­u­hva­ta­ju­ći ih dvo­stru­kim poj­mom kul­tu­re se­ća­nja i po­li­ti­ke po­ve­sti. Ta­kav na­slov go­vo­ri o od­re­đe­nom po­me­ra­nju ak­cen­ta sa knji­žev­no­sti i umet­no­sti na auto­bi­o­gra­fi­ju, dru­štvo i po­li­ti­ku. Da bi se in­te­gri­sa­li raz­li­či­ti sme­ro­vi be­zo­bal­nih is­tra­ži­va­nja, bi­li su po­treb­ni su­prot­sta­vlje­ni uslo­vi, pri­ti­sak i do­ko­li­ca. Mo­ja je sre­ća što sam ima­la i jed­no i dru­go: do­ko­li­cu u vi­du dvo­me­seč­nog bo­rav­ka u Var­bur­go­voj ku­ći u Ham­bur­gu i pri­ti­sak u vi­du go­stu­ju­će pro­fe­su­re “Ser Pi­ter Ju­sti­nov” na Uni­ver­zi­te­tu u Be­ču. Za­hva­lju­jem ko­le­gi­ni­ca­ma i ko­le­ga­ma sa od­se­ka za sa­vre­me­nu isto­ri­ju, kao i beč­kim stu­dent­ki­nja­ma i stu­den­ti­ma, na nji­ho­vom in­te­re­so­va­nju, kon­ti­nu­i­ra­noj pa­žnji i va­žnim pod­sti­ca­ji­ma. Ima­la sam sre­će i što mo­gu da raz­go­va­ram sa in­spi­ra­tiv­nim part­ne­ri­ma ka­kvi su bi­li Bernd Gi­zen, Džej Vin­ter, Dže­fri Hart­man i Jan Asman. Svi oni su mi ne­pre­sta­no otva­ra­li no­ve per­spek­ti­ve u od­no­su na te­mu pam­će­nja.

Kon­stanc, maj 2006.

A. A.

UVOD: TRI­JUMF I TRA­U­MA

 

 

 

U ja­nu­a­ru 1997. na­pra­vio je umet­nik Horst Ho­aj­zel in­sta­la­ci­ju či­je je iz­la­ga­nje naj­pre bi­lo za­bra­nje­no, a za­tim je ipak do­pu­šte­no. U no­ći od 26. na 27. ja­nu­ar, go­di­nu da­na po­što je pred­sed­nik Sa­ve­zne Re­pu­bli­ke Ne­mač­ke Ro­man Her­cog uveo dan se­ća­nja na Aušvic, Ho­aj­zel je or­ga­ni­zo­vao sve­tlo­snu pro­jek­ci­ju u ko­joj se, na ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka, na Bran­den­bur­škoj ka­pi­ji po­ja­vlju­je, i s njo­me sta­pa, ka­pi­ja lo­go­ra Aušvic. “Dve ka­pi­je po­sta­le su jed­na sli­ka”, ko­men­ta­ri­sao je umet­nik.[1] “Mi­slio sam da je taj moj gest ne­što ne znam ka­ko ve­li­ko. A on­da je on u toj hlad­noj ja­nu­ar­skoj no­ći od­jed­nom po­čeo da bi­va sve ma­nji. Od ta­da, Bran­den­bur­ška ka­pi­ja za me­ne vi­še uop­šte ni­je to­li­ko va­žna”. Ono što je umet­nik pla­ni­rao kao lič­nu in­ter­ven­ci­ju i do­ži­vlja­vao kao oslo­ba­đa­ju­će kr­še­nje ta­bua ima kao umet­nič­ki rad zna­če­nje ko­je pre­va­zi­la­zi tre­nu­tak iz­vo­đe­nja. Je­din­stve­ni i pro­la­zni per­for­mans, ko­ji su, kao ne­ki ne­ho­tič­ni blje­sak se­ća­nja, u onoj hlad­noj ja­nu­ar­skoj no­ći mo­gli da pri­me­te sa­mo ma­lo­broj­ni, i sa­mo na kra­tak tren, za­u­sta­vljen je i sa­ču­van na fo­to­gra­fi­ji. Fo­to­gra­fi­ja je za­slu­žna što je on dostupan i oni­ma ko­ji su vre­men­ski ili pro­stor­no uda­lje­ni od nje­ga. Efe­mer­na ak­ci­ja je kao sli­ka ušla u ma­te­ri­jal­no skla­di­šte pam­će­nja, ko­je pri­pa­da ar­hi­vu kul­tu­re. Iz nje­ga smo je iz­vu­kli i upo­tre­bi­li za omot­ni­cu nemačkog izdanja ove knji­ge, ka­ko bi da­lje raz­vi­ja­la svo­ju pro­vo­ka­tiv­nu sna­gu ko­ja je za umet­ni­ka, po­što je iz­veo per­for­mans, već bi­la za­vr­še­na stvar.

Ho­aj­ze­lo­va sve­tlo­sna pro­jek­ci­ja mo­že se či­ta­ti kao re­flek­si­ja u sli­ci, ko­ja omo­gu­ća­va da se, pre­va­zi­la­ze­ći ak­tu­el­ni po­vod, stek­nu du­blji uvi­di u ne­mač­ku po­vest se­ća­nja. Ona, na pr­vom me­stu, ja­sno uka­zu­je na zna­čaj Bran­den­bur­ške ka­pi­je kao na­ci­o­nal­nog po­ve­snog sim­bo­la. Spo­me­ni­ci po pra­vi­lu for­mu­li­šu em­fa­tič­ne po­ru­ke za po­tom­stvo, ali ih po­tom­stvo ret­ko uzi­ma ka sr­cu i za­to one, na­su­prot svo­joj mi­si­ji, i sa­me ubr­zo pre­la­ze u isto­ri­ju i osta­vlja­ju uti­sak – ako ga uop­šte osta­vlja­ju – sa­mo još kao ma­te­ri­jal­ni re­likt ne­kih kulisâ pro­šlo­sti. Dru­ga­či­je sto­je stva­ri s Bran­den­bur­škom ka­pi­jom. Vred­nost na­ci­o­nal­nog sim­bo­la pri­pa­la je Ka­pi­ji ne to­li­ko za­hva­lju­ju­ći po­sve­ti nje­nih osni­va­ča,* ko­li­ko do­ga­đa­ji­ma ve­za­nim za ovo zda­nje ko­je je po­vest ­če­sto uzi­ma­la pod svo­je. Na­sta­la de­ve­de­se­tih go­di­na XVIII ve­ka, Bran­den­bur­ška ka­pi­ja je sa­mo­sve­sno sim­bo­li­zo­va­la voj­nu po­be­du ko­ja osi­gu­ra­va mir.[2] Već 1806. godine, me­đu­tim, po­sle pru­skog po­ra­za u bor­bi pro­tiv Na­po­le­o­na, ta po­ru­ka je ne sa­mo de­man­to­va­na, ne­go je, po­vrh to­ga, na sa­mom spo­me­ni­ku i sim­bo­lič­ki re­a­li­zo­va­na. Tri­jum­fal­na kva­dri­ga je, na­i­me, na pru­sku sra­mo­tu, od­vu­če­na u Pa­riz kao rat­ni plen. Ali 1813. godine, po­sle Na­po­le­o­no­vog po­ra­za u bi­ci kod Laj­pci­ga, list se po­no­vo okre­nuo, pa je kva­dri­ga u tri­jum­fal­noj po­vor­ci mo­gla bi­ti vra­će­na i po­no­vo po­sta­vlje­na na svo­je me­sto, uz je­dan do­da­tak: Karl Fri­drih fon Šin­kel je u ru­ku Ša­do­vlje­ve Ati­ne Po­bed­ni­ce, sta­vio i gvo­zde­ni krst kao oči­gle­dan znak nje­ne nad­mo­ći. Bran­den­bur­ška ka­pi­ja ni­je sa­mo spo­me­nik ko­ji ob­zna­nju­je i ote­lo­vlju­je po­vest. Ona je sva­ki put iz­no­va i po­zor­ni­ca po­ve­sti, u tre­nu­ci­ma tra­u­me kao i u tre­nu­ci­ma tri­jum­fa. Hi­tle­ro­vo pri­sva­ja­nje vla­sti 30. ja­nu­a­ra 1933. godine pro­sla­vlje­no je ovde pa­ra­da­ma i ve­li­kim pri­su­stvom voj­ske. De­ve­tog no­vem­bra 1989. godine ovde se od­i­grao pad zi­da, na­o­či­gled Ber­li­na­ca i svih ko­ji su taj do­ga­đaj pra­ti­li pre­ko me­di­ja.

Ho­aj­zel je to­kom ra­da usta­no­vio da Bran­den­bur­ška ka­pi­ja za nje­ga “sve vi­še po­sta­je pro­sto pro­jek­ci­o­ni zid”. U eko­no­mi­ji pa­žnje svoj­stve­noj tr­ži­šnom dru­štvu Ka­pi­ja, na dru­gom me­stu, is­pu­nja­va i taj cilj, i to za naj­ra­zli­či­ti­je fir­me i udru­že­nja ko­ji tu vo­le da po­sta­ve svo­je pre­di­men­zi­o­ni­ra­ne po­ru­ke. Kad je, od 2000. do 2002. godine, Ka­pi­ja mo­ra­la da se re­no­vi­ra, je­dan deo tro­ško­va pre­u­zeo je ne­mač­ki Te­le­kom, ko­me je za uz­vrat omo­gu­će­no da na 19 pla­stič­nih omo­ta­ča ve­li­kog for­ma­ta pla­si­ra svo­je efekt­ne po­ru­ke, pri­la­go­đe­ne go­di­šnjim do­bi­ma i pra­zni­ci­ma. Ko­mer­ci­jal­nom is­ko­ri­šća­va­nju ovog me­sta pri­klju­či­lo se 2002. godine i Dru­štvo za po­sta­vlja­nje spo­me­ni­ka ubi­je­nim evrop­skim Je­vre­ji­ma. Ka­pi­ju kao po­vr­ši­nu pa­žnje Dru­štvo je is­ko­ri­sti­lo za kon­tro­ver­zan pla­kat na ko­jem je, iz­nad idi­lič­nog alp­skog pre­de­la s pla­vim je­ze­rom i be­lim pla­nin­skim vr­ho­vi­ma, mo­glo da se pro­či­ta: “Ho­lo­ka­u­sta ni­je ni bi­lo”. Taj je pla­kat bio ne sa­mo eg­zem­plar pro­ma­še­nog ape­la za do­na­ci­je, ne­go i pri­mer ka­ko su te­sno ukr­šte­ni isto­rij­ski spo­me­nik, avan­gard­ne re­klam­ne stra­te­gi­je pri­vla­če­nja pa­žnje i ne­mač­ka kul­tu­ra se­ća­nja.

Ho­aj­ze­lov rad je, na tre­ćem me­stu, is­ko­ri­stio Bran­den­bur­šku ka­pi­ju za in­sce­na­ci­ju ko­ja ta­ko­đe po­ve­zu­je sre­di­šnje ‘me­sto na­ci­o­nal­nog pam­će­nja’ sa ho­lo­ka­u­stom. Svo­jom sve­tlo­snom pro­jek­ci­jom u cen­tru Ber­li­na Ho­aj­zel je tri­jum­fa­li­stič­ko me­sto pam­će­nja na­ci­je za­se­nio tra­u­mat­skim: ono što je u pro­sto­ru uda­lje­no jed­no od dru­gog, a u sve­sti uda­lje­no još i vi­še, on je svo­jom sli­kom u sli­ci pri­nud­no spo­jio jed­no s dru­gim. Di­ja­lek­ti­ku i di­na­mi­ku tri­jum­fa i tra­u­me s po­seb­nom je em­fa­zom raz­ra­dio so­ci­o­log Ber­nhard Gi­zen. Za nje­ga tri­jumf i tra­u­ma obra­zu­ju po­lo­ve iz­me­đu ko­jih se raz­vi­ja mi­to-mo­to­ri­ka raz­li­či­tih konstrukcijâ na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta. U sli­ci ko­ju na­ci­ja ima o se­bi isto­rij­ska is­ku­stva ob­ra­đu­ju se, ta­ko gla­si nje­go­va te­za, na je­dan od dva na­či­na: kao eufo­rič­ni vr­hu­nac ko­lek­tiv­nog na­di­la­že­nja se­be, ili kao naj­du­blje po­ni­že­nje i sra­mo­ta. Ho­aj­ze­lov rad pru­ža, u ne­ku ru­ku, vi­zu­el­nu for­mu­lu za Gi­ze­no­vu te­zu. Ali, on ta­ko­đe na ne­po­sred­no oči­gle­dan na­čin i u svoj ja­sno­ći pri­ka­zu­je pro­ble­ma­ti­ku na­ci­o­nal­nog pam­će­nja Ne­ma­ca. Tri­jumf i tra­u­ma me­đu­sob­no se is­klju­ču­ju, jed­no po­ti­sku­je dru­go, či­ni da ono iš­če­zne, omo­gu­ću­je da se za­bo­ra­vi – a ipak se ta dva mo­men­ta u na­ci­o­nal­nom pam­će­nju Ne­ma­ca ne­raz­dvoj­no pre­pli­ću: tri­jum­fa­li­stič­ki sim­bol po­nov­nog uje­di­nje­nja u sr­cu Ber­li­na i Aušvic kao naj­du­blja tač­ka tra­u­me.

Za raz­li­ku od Ber­nhar­da Gi­ze­na, ko­ji tri­jumf i tra­u­mu shva­ta kao nad­vre­me­ne, an­tro­po­lo­ške ka­te­go­ri­je ko­lek­tiv­nog po­ve­snog is­ku­stva, isto­ri­čar Raj­nhard Ko­ze­lek na­gla­ša­va isto­rij­ski pre­o­kret u pro­ble­ma­ti­ci na­ci­o­nal­nog pam­će­nja po­sle Aušvi­ca. On raz­li­ku­je dva ob­li­ka ne­ga­tiv­nih se­ća­nja: se­ća­nje na kr­va­vo na­si­lje i po­raz, ka­kvih je svet­ska isto­ri­ja pu­na, ali ko­ji ni­su ka­te­go­ri­zo­va­ni kao ‘be­smi­sle­ni’ i ko­je je još mo­guć­no “me­ri­ti me­ri­lom mo­guć­ne prav­de ili pro­ce­nji­va­ti sa sta­no­vi­šta po­stu­li­ra­ne ili na­me­ra­va­ne prav­de”.[3] To me­ri­lo ne­u­po­tre­blji­vo je, ka­že Ko­ze­lek, kad je reč o eks­trem­nim raz­me­ra­ma i ‘bez­da­no­sti’ na­si­lja pri­me­nje­nog u spro­vo­đe­nju ho­lo­ka­u­sta. “Ne po­sto­ji ni­ka­kva mo­guć­nost da se us­po­sta­vi smi­sao”, re­zi­mi­ra on, “ko­ji bi, una­trag, mo­gao da po­pra­vi ili is­ku­pi zlo­čin na­ci­o­nal­so­ci­ja­li­stič­kih Ne­ma­ca. Taj ne­ga­tiv­ni re­zul­tat ob­li­ku­je na­še pam­će­nje”.[4]

Ako ho­lo­ka­ust ozna­ča­va isto­rij­ski pre­o­kret zbog pri­me­ne eks­trem­nog na­si­lja ma­sov­nog ubi­ja­nja, on­da taj pre­o­kret po­sta­vlja pred in­di­vi­du­al­no se­ća­nje i ko­lek­tiv­no pam­će­nje sa­svim no­ve iza­zo­ve. Za­to ni­je čud­no što su u po­to­njem od­zva­nja­nju tog is­ku­stva osno­vi i za­ko­ni­to­sti se­ća­nja re­lo­ci­ra­ni i što je, za­hva­lju­ju­ći tim ‘ano­ma­li­ja­ma’, na­uč­na pa­žnja isto­vre­me­no usme­re­na na te pro­ce­se. Ova stu­di­ja ni­je isto­rij­ska stu­di­ja, ona ne da­je ni­ka­kav do­pri­nos is­tra­ži­va­nju ho­lo­ka­u­sta i do­ga­đa­ja ko­ji se ti­ču Dru­gog svet­skog ra­ta. Ona se ba­vi is­klju­či­vo po­to­njom re­cep­ci­jom tih do­ga­đa­ja, i to ta­ko što is­tra­žu­je na ko­ji na­čin ih se in­di­vi­du­al­no se­ća­mo, na ko­ji ih na­čin raz­me­nju­je­mo ili pre­ćut­ku­je­mo kao za­jed­nič­ko is­ku­stvo, na ko­ji ih na­čin jav­no pri­zna­je­mo i u me­dij­skim ob­li­ci­ma i ri­tu­al­nim in­sce­na­ci­ja­ma ne­pre­sta­no na­no­vo re­kon­stru­i­še­mo. Po­seb­no za­ni­ma­nje po­kla­nja se pri tom psi­hič­kim dis­po­zi­ci­ja­ma, po­li­tič­kim kon­ste­la­ci­ja­ma i kul­tu­ral­noj uslo­vlje­no­sti procesâ se­ća­nja, a ti­me i pi­ta­nju o nji­ho­voj re­dov­no­sti i upo­re­di­vo­sti. U ‘post­tra­u­mat­skom ve­ku’, u ko­jem se da­nas na­la­zi­mo, prak­sa se­ća­nja i te­o­ri­ja se­ća­nja te­sno su is­pre­ple­te­ne. Mi ta­ko­re­ći po­sma­tra­mo se­be dok se se­ća­mo. In­di­vi­du­al­no i ko­lek­tiv­no se­ća­nje sve se ma­nje shva­ta­ju kao spon­ta­ni, pri­rod­ni ili sa­kro­sankt­ni či­no­vi, a sve vi­še kao so­ci­jal­ne i kul­tu­r­ne kon­struk­ci­je, ko­je se vre­me­nom me­nja­ju i ima­ju vla­sti­tu isto­ri­ju.

Enorm­no ši­re­nje poj­ma tra­u­me, ko­je da­nas do­ži­vlja­va­mo, od­sli­ka­va ra­stu­ću ose­tlji­vost za fe­no­me­ne na­si­lja, ka­ko iz aspek­ta pat­nje po­ve­za­ne s njim, ta­ko i iz aspek­ta kri­vi­ce. Ho­lo­ka­ust, ko­ji se ne mo­že me­ri­ti tra­di­ci­o­nal­nim me­ri­li­ma ni­ti ‘sa­vla­da­ti’ tra­di­ci­o­nal­nim psi­hič­kim, po­li­tič­kim i kul­tu­r­nim stra­te­gi­ja­ma ob­ra­de, otvo­rio je ka­pi­ju is­ku­stva ko­ja je ne­po­vrat­no pro­me­ni­la svet. Pod du­gom sen­kom ho­lo­ka­u­sta i nje­go­ve po­to­nje ob­ra­de raz­vio se ar­se­nal poj­mo­va i nor­mi, ko­ji su pro­ši­re­ni ka­ko na da­na­šnje ob­li­ke na­si­lja ka­kvo je sek­su­al­na zlo­u­po­tre­ba de­ce, ta­ko i na dru­ge do­ga­đa­je na­si­lja u isto­ri­ji, kao što su rop­stvo, ge­no­cid nad do­mo­ro­dač­kim na­ro­di­ma, ko­lo­ni­jal­no na­si­lje ili Pr­vi svet­ski rat. To poj­mov­no i dis­kur­ziv­no ši­re­nje tu­ma­če­nja tra­u­me ni u kom slu­ča­ju ne zna­či – kao što se još stra­ho­va­lo u spo­ru isto­ri­ča­ra pre dva­de­set go­di­na – da je reč o re­la­ti­vi­zo­va­nju ho­lo­ka­u­sta i o to­me da se nje­go­va je­din­stve­nost do­vo­di u pi­ta­nje. Ono pre sig­na­li­zu­je du­bo­ko­se­žni mo­ral­ni i kog­ni­tiv­ni pre­o­kret u sve­tlo­sti tog do­ga­đa­ja ko­ji je uči­nio da na no­vi na­čin opa­ža­mo ra­ni­je eks­ce­se na­si­lja, a pre sve­ga da opi­su­je­mo ili pro­ce­nju­je­mo i ta­kve do­ga­đa­je za ko­je do sa­da ni­su po­sto­ja­li ni je­zik, ni jav­na pa­žnja.

Ta­ko smo sti­gli u sa­mo sre­di­šte na­še te­me. Pred na­ma je pi­ta­nje s ka­kvim nas ano­ma­li­ja­ma i po­seb­no­sti­ma na na­ci­o­nal­noj i tran­sna­ci­o­nal­noj rav­ni kon­fron­ti­ra ne­ga­tiv­no pam­će­nje ka­ko ga je od­re­dio Ko­ze­lek. Da­lje će­mo is­tra­ži­va­ti ka­ko se raz­li­či­ti ob­li­ci ne­ga­tiv­nog se­ća­nja u zna­ku kri­vi­ce ili pak u zna­ku pat­nje mo­gu me­đu so­bom po­ve­zi­va­ti ili uza­jam­no is­klju­či­va­ti. Za­tim, tre­ba pre­ci­zni­je da raz­ja­sni­mo da li, i ka­da i ka­ko se in­di­vi­du­al­no se­ća­nje mo­že pre­ve­sti u ko­lek­tiv­no pam­će­nje ko­je do­bi­ja pre­no­siv ob­lik i ka­kvi pro­ble­mi na­sta­ju pri­li­kom ta­kvog tran­sfe­ra se­ća­nja. Do­mi­nant­na per­spek­ti­va u is­tra­ži­va­nju pam­će­nja da­nas je ve­za­na za pi­ta­nje o pro­šlo­sti kao kon­struk­ci­ji ko­ju lju­di raz­vi­ja­ju pre­ma po­tre­ba­ma i mo­guć­no­sti­ma svo­je ak­tu­el­ne stvar­no­sti. Reč “sen­ka” u na­slo­vu ove knji­ge na­gla­ša­va, na­su­prot to­me, aspek­te ne­do­bro­volj­no­sti i ne­mo­guć­no­sti da se bi­ra na­čin na ko­ji se ne­po­sred­ne žr­t­ve i nji­ho­vi po­tom­ci op­ho­de s tra­u­ma­tič­nom pro­šlo­šću. Is­pi­ti­va­će­mo ka­ko se pred­sta­ve o do­bro­volj­no­sti, ma­ne­var­skom pro­sto­ru i ma­ni­pu­la­ci­ji mo­gu po­ve­za­ti sa pred­sta­va­ma ka­kve su psi­hič­ki pri­ti­sak, ne­mo­guć­nost iz­bo­ra i na­knad­ni uti­caj.

Se­ća­nja se kre­ću u na­pon­skom po­lju ak­tiv­no­sti i pa­siv­no­sti, po­lju ko­je će­mo ov­de obe­le­ži­ti uz po­moć dva su­prot­na sta­va. Oba su pre­u­ze­ta iz knji­žev­no­sti ra­nog XX ve­ka. Pr­vi stav za­stu­pa Ka­ri, pro­ta­go­nist Hof­man­sta­lo­vog ko­ma­da Te­žak čo­vek (Der Schwi­e­ri­ge, 1921), u ko­jem je autor iz­me­đu osta­log ob­ra­dio i svo­je tra­u­ma­tič­no is­ku­stvo iz Pr­vog svet­skog ra­ta, si­tu­a­ci­ju kad se na­šao za­tr­pan. Taj stav gla­si: “Ne mo­že se pro­šlo­sti na­re­di­ti da se pred na­ma po­ja­vi ona­ko kao što po­li­ci­ja na­re­đu­je ne­ko­me da se po­ja­vi pred ko­me­sa­ri­ja­tom”. Su­pro­tan stav po­ti­če iz ro­ma­na Ita­la Zve­va Ze­no Co­si­ni (Ze­no­va sa­vest, 1923) u ko­jem se ita­li­jan­ski knji­žev­nik Ita­lo Zve­vo raz­ra­ču­na­va sa psi­ho­a­na­li­zom. Taj stav gla­si: “Sa­da­šnji­ca di­ri­gu­je pro­šlo­sti kao čla­no­vi­ma ne­kog or­ke­stra. Njoj su po­treb­ni baš ovi to­no­vi, i ni­jed­ni dru­gi. Ta­ko se pro­šlost po­ja­vlju­je čas kao du­gač­ka, čas kao krat­ka. Čas za­zvo­ni, čas za­ne­mi. U sa­da­šnji­ci je na de­lu sa­mo onaj deo pro­šlo­sti či­ji je cilj da tu sa­da­šnji­cu osve­tli, ili pak za­mra­či”.[5]

Te­ma knji­ge ni­je ho­lo­ka­ust ili Dru­gi svet­ski rat, ne­go di­na­mi­ka in­di­vi­du­al­nog i ko­lek­tiv­nog se­ća­nja ‘u sen­ci’ tra­u­ma­tič­ne pro­šlo­sti. Se­ća­nja ne po­sto­je kao za­tvo­re­ni si­ste­mi, ne­go se u dru­štve­noj re­al­no­sti uvek do­ti­ču, po­ja­ča­va­ju, ukr­šta­ju, mo­di­fi­ku­ju, po­la­ri­zu­ju s dru­gim se­ća­nji­ma i im­pul­si­ma za­bo­ra­va. Zbog to­ga će ov­de stal­no bi­ti re­či o kon­ste­la­ci­ja­ma, sple­to­vi­ma i kon­fron­ta­ci­ja­ma raz­li­či­tih se­ća­nja. Te su te­me već celu de­ce­ni­ju pred­met in­ten­ziv­nog is­tra­ži­va­nja, stu­di­je o to­me is­pu­nja­va­ju već cele bi­bli­o­te­ke. Dok se na tr­ži­štu stal­no po­ja­vlju­ju no­ve stu­di­je slu­ča­ja ko­je se od­no­se na in­di­vi­du­al­no i ko­lek­tiv­no se­ća­nje, do­tle ne­do­sta­ju po­ku­ša­ji ko­ji bi po­ve­za­li raz­li­či­te di­sci­pli­nar­ne ini­ci­ja­ti­ve raz­vi­je­ne unu­tar de­li­mič­no do­i­sta dis­pa­rat­no usme­re­nog dis­kur­sa pam­će­nja. Pr­vi me­to­do­lo­ški cilj ove knji­ge je­ste da to uči­ni i da na taj na­čin po­sta­vi dis­kurs pam­će­nja na no­vi stu­panj in­ter­di­sci­pli­nar­ne in­te­gra­ci­je. Dru­gi cilj sa­sto­ji se u to­me da se ne­ki poj­mo­vi ko­ji se ja­vlja­ju u dis­kur­su pam­će­nja ocr­ta­ju i de­fi­ni­šu što je mo­gu­će ja­sni­je. Bez ovog ra­da na di­stink­ci­ja­ma i di­fe­ren­ci­ra­nji­ma, za ko­ji se na­dam da ne­će bi­ti shva­ćen kao pe­dan­te­ri­ja, taj dis­kurs vr­lo br­zo po­sta­je pra­zan. Tre­ći cilj je po­ve­zi­va­nje te­o­rij­skog poj­mov­nog ra­da i isto­rij­skih stu­di­ja slu­ča­ja, pri če­mu su dva de­la ove knji­ge iz­gra­đe­na ta­ko da se je­dan u dru­gom ogle­da­ju, je­dan dru­gog ko­men­ta­ri­šu i do­pu­nja­va­ju. Naj­zad, iskre­no­sti ra­di mo­ra se do­da­ti da nas di­na­mi­ka in­di­vi­du­al­nog i ko­lek­tiv­nog pam­će­nja su­o­ča­va s vi­še pro­ble­ma ne­go što smo u sta­nju da re­ši­mo. Ali, i od ne­re­še­nih pro­ble­ma, ka­že nam Dirk Be­ker, ima ko­ri­sti. Ko­rist se sa­sto­ji u to­me “što ih no­si­mo sa so­bom kao ma­li ili ve­li­ki pro­blem, kao traj­no pod­se­ća­nje na ne­što što još ni­smo sa­vla­da­li. To zna­či da stal­no mo­bi­li­zu­je­mo re­sur­se men­tal­ne ali i fak­tič­ke pri­ro­de da bi­smo se pi­ta­li mo­že li se taj do­sad ne­re­še­ni pro­blem ipak re­ši­ti”.[6]

Sadržaj

 

	Predgovor ……………………………………………………..	7
	UVOD: TRIJUMF I TRAUMA …………………………….	9
	Prvi deo
	TEORIJSKI OSNOVI
I	OD INDIVIDUALNE KA KOLEKTIVNOJ KONSTRUKCIJI PROŠLOSTI …………………………….	19
	Individualno pamćenje …………………………….	22
	Socijalno pamćenje …………………………………………	25
	Kolektivno pamćenje je fikcija? ………………………..	29
	Tri dimenzije pamćenja: neuronsko, socijalno i kulturalno ……………………………………………………..	33
	Političko pamćenje …………………………………………	39
	Renan kao teoretičar nacionalnog pamćenja …	40
	Mit ……………………………………………………………..	43
	Ekskurs – pamćenje i istorija ……………………………	47
	Približavanja istorije i pamćenja u senci holokausta …………………………………………………	53
	Kulturalno pamćenje ………………………………………	58
	Pamćenje-skladište i funkcionalno pamćenje …	63
	Rezime ………………………………………………………….	68
II	OSNOVNI POJMOVI I TOPOSI INDIVIDUALNOG I KOLEKTIVNOG PAMĆENJA ……………………………	73
	Ko se seća? …………………………………………………….	75
	Pobednici i gubitnici ……………………………………	75
	Žrtve i počinioci ………………………………………….	85
	Figura svedoka ……………………………………………	102
	Kako se sećamo? …………………………………………….	113
	Trauma ………………………………………………………	113
	Prećutkivanje ……………………………………………..	121
	Zaborav ……………………………………………………..	128
	Tugovanje …………………………………………………..	134
	Promena politike istorije ……………………………..	140
	Drugi deo
	ANALIZE I PRIMERI
III	KOLIKO SU SEĆANJA ISTINITA? ………………………	149
	‘Sećam se’-pamćenje i ‘seti me’-pamćenje …………	149
	Problemi autentičnosti ……………………………………	155
	Dva sećanja na Aušvic: Primo Levi i Rajnhart Kozelek ………………………………………………………	156
	Trag i putanja: dva modela pamćenja ………….	160
	Sećanje i zamišljanje ……………………………………	166
	Rezime ………………………………………………………….	168
IV	LAŽNA SEĆANJA. PATOLOGIJE IDENTITETA NA KRAJU XX VEKA ……………………………………………..	173
	Lokova koncepcija identiteta ……………………………	173
	Slučaj Šnajder/Šverte ………………………………………	177
	Slučaj Bruno Deseker/Benjamin Vilkomirski …….	182
	Socijalni okviri pamćenja …………………………………	189
V	NEKOREKTNA SEĆANJA. O NORMATIVNOJ SNAZI SOCIJALNOG OKVIRA PAMĆENJA ………….	195
	Holokaust kao ‘okvir pamćenja’ ……………………….	196
	Albuaksova teorija okvira pamćenja ………………….	201
	Slučaj Jeninger ……………………………………………….	209
	Upotrebljiva i neupotrebljiva sećanja ………………..	213
VI	PET STRATEGIJA POTISKIVANJA ………………………	217
	Izjednačavanje ……………………………………………….	218
	Eksternalizacija ………………………………………………	219
	Brisanje …………………………………………………………	223
	Ćutanje …………………………………………………………	226
	Krivotvorenje …………………………………………………	231
	Asimetrije u nemačkom pamćenju ……………………	233
VII	NARATIVI O NEMAČKIM ŽRTAVAMA ………………..	235
	Bombaški rat (V. G. Zebald i Jerg Fridrih) …………	236
	Sećanja se vraćaju …………………………………………..	244
	Progon (Ginter Gras, Račjim hodom) ………………	251
	(Ne-)sjedinljivost patnje i krivice ……………………..	257
	Hijerarhizacija ………………………………………………..	261
VIII	MESTA PRESEKA ISKUSTVENOG I KULTURALNOG PAMĆENJA …………………………….	265
	Od individualnog ka socijalnom pamćenju ……….	266
	Od indivudualnog ka kolektivnom pamćenju ……	268
	Od individualnog ka kulturalnom pamćenju …….	270
	Inkarnirano doživljajno iskustvo – ekskarnirano medijsko pamćenje …………………………………………	271
	O asimetriji pamćenja žrtava i pamćenja počinilaca ………………………………………………………	275
IX	MESTA PAMĆENJA U PROSTORU I VREMENU …..	281
	Spomen-mesta ……………………………………………….	283
	Traumatska mesta …………………………………………..	287
	Spomen i zaborav …………………………………………..	293
	Traumatske godišnjice …………………………………….	295
	Sećanje kao ponavljanje – pamćenje između mita i povesti ………………………………………………………..	300
X	BUDUĆNOST SEĆANJA NA HOLOKAUST ………..	305
	Reprezentacija ……………………………………………….	305
	Institucionalizovanje ……………………………………….	309
	Masovni mediji ……………………………………………….	313
	Internet kao muzej pamćenja …………………………..	316
	Šta održava sećanje u životu? Opasnosti i mogućnosti ……………………………………………………	319
XI	EVROPA KAO ZAJEDNICA SEĆANJA …………………	325
	Konstrukcije evropskih identiteta …………………….	326
	Holokaust kao pamćenje Evrope? …………………….	332
	Evropska sećanja posle 1945. …………………………..	336
	Razlike između Zapada i Istoka ………………………..	341
	Pravila za prihvatljivo ophođenje s nacionalnim sećanjima ………………………………………………………	344
	Zaključak: DUGA SENKA	355
	Literatura …………………………………………….	367
	Registar imena ………………………………………	387

 

 

---

[1] “Gespräch mit Horst Ho­he­i­sel”, u: Staf­fa, Spi­el­mann, Nachträg-liche Wirk­sam­ke­it, str. 254.

* Dem de­utschen Vol­ke – ne­mač­kom na­ro­du (Prim. prev.)

[2] G. Se­ibt, “Bran­den­bur­ger Tor”.

[3] R. Ko­sel­leck, “For­men und Tra­di­ti­o­nen des ne­ga­ti­ven Gedächt-nisses”, str. 22.

[4] Ibid., str. 23.

[5] Ita­lo Sve­vo, Ze­no Co­si­ni, str. 467.

[6] D. Ba­ec­ker, A. Klu­ge, Vom Nut­zen ungelöster Pro­ble­me.