Arsenijević, Vladimir – Jugolaboratorija

Arsenijević, Vladimir – Jugolaboratorija

2009. god. Str. 236.

Cena: 700 din.

Vladimir Arsenijević (Pula, 1965) prvi roman, U potpa-lublju (koji je ujedno i prvi deo predviđene tetralogije Cloaca Maxima), objavio je 1994. godine. Za tu knjigu dobio je NIN-ovu nagradu za roman godine. Roman U potpalublju preveden je na ukupno dvadeset jezika a istoimena pozorišna predstava po motivima ovog romana nagrađena je Sterijinom nagradom 1997. godine. Drugi Arsenijevićev roman, Anđela – drugi deo ciklusa Cloaca Maxima objavljen je 1997. godine. Posle boravka u Meksiku (maj 1999 – septembar 2000), Arsenijević 2001. godine objavljuje knjigu Meksik – ratni dnevnik. Njegov ilustrovani roman Išmail, koji je nastao u saradnji sa crtačem stripova Aleksandrom Zografom, izlazi 2004. godine, a 2008. godine izlazi i njegova peta knjiga, roman Predator. Od 2000. do 2007. godine Arsenijević je radio kao urednik u beogradskoj izdavačkoj kući Rende, posle čega prelazi u zagrebačku izdavačku kuću VBZ, gde radi kao urednik njenog beogradskog ogranka. Živi u Beogradu.

Jugolaboratorija saži tridesetak Arsenijevićevih eseja napisanih posle 2005. godine. U knjizi su oni podeljeni u 6 poglavlja: 1.Moj život na putu do WC-a, 2. Zemlja s druge strane ogledala, 3. Futurama, 4. Kad luzeri marširaju, 5. Novi replikatori i 6. Zidovi

Predgovor

Ova knji­ga sa­sta­vlje­na je od iz­bo­ra tek­sto­va ko­je sam pi­sao u pe­ri­o­du od 2005. do 2009. go­di­ne. Iako sam svo­je knji­ge po­čeo da ob­ja­vlju­jem po­lo­vi­nom de­ve­de­se­tih go­di­na, broj no­vin­skih tek­sto­va ko­je sam na­pi­sao u pr­voj de­ce­ni­ji (jav­nog) stva­ra­nja go­to­vo je za­ne­mar­ljiv. Raz­log za to je kraj­nje pro­za­ič­ne pri­ro­de ko­ja bi po­ne­kog ose­tlji­vi­jeg či­ta­o­ca mo­gla i da raz­o­ča­ra. Na­i­me, ba­rem što se me­ne ti­če, je­dan va­žan mo­tiv za re­do­van ese­ji­stič­ki i ko­lum­ni­stič­ki rad je­su – ho­no­ra­ri. Za raz­li­ku od mo­jih knji­ga, ko­je na­sta­ju bez ob­zi­ra na fi­nan­sij­sku lo­gi­ku – taj rad se, na­i­me, ni­ka­da ne is­pla­ti – ovi tek­sto­vi pi­sa­ni su pre­vas­hod­no iz pro­za­ič­ne po­tre­be da se pre­ži­vi. Ne da to­kom de­ve­de­se­tih ta po­tre­ba ni­je po­sto­ja­la, na­pro­tiv. Me­đu­tim, ono što ta­da za­i­sta ni­je po­sto­ja­lo, i što se ba­rem de­li­mič­no pro­me­ni­lo u na­red­noj de­ka­di, ko­ja se, evo, ubr­za­no od­mo­ta­va pred na­šim oči­ma, je­ste mo­guć­nost da se ta­kav rad ba­rem ko­li­ko-to­li­ko na­pla­ti. Ta­ko sam se i ja tek u ovoj de­ce­ni­ji, kad se si­tu­a­ci­ja ba­rem do­ne­kle po­pra­vi­la, pri­dru­žio ar­mi­ji onih ko­ji kra­du hleb pro­fe­si­o­nal­nim no­vi­na­ri­ma i ko­lum­ni­sti­ma.

Vre­me ko­je ova knji­ga ob­u­hva­ta do­ba je ka­kvog-ta­kvog sti­ša­va­nja ura­ga­na iz de­ve­de­se­tih, sa­mo po se­bi bur­no, ali ipak da­le­ko ma­nje tra­gič­no od sve­ga kroz šta smo mo­ra­li da ži­vi­mo to­kom pro­te­kle de­ce­ni­je. Pri iz­bo­ru te­ma i ra­du na nji­ma, sto­ga, uglav­nom me je mo­ti­vi­sao di­rek­tan sva­ko­dnev­ni su­sret sa pre­tvr­dom re­al­no­šću sa­vre­me­ne Sr­bi­je. Sve ono što me či­ni ja­ko be­snim, fru­stri­ra­nim, tu­žnim, ali po­ne­kad i sreć­nim i za­do­volj­nim, što svo­je da­ne, od svih me­sta na ovom sve­tu, pro­vo­dim baš ov­de, na pu­tu do WC-a, uglav­nom je na­šlo put do stra­ni­ca ko­je su sa­ku­plje­ne i ob­ja­vlje­ne u ovoj knji­zi.

Po­red tek­sto­va ko­je sam re­dov­no pi­sao za za­gre­bač­ke No­vo­sti, gla­si­lo ta­mo­šnje srp­ske ma­nji­ne, za­tim za be­o­grad­ski dnev­ni list Po­li­ti­ka, ali i za dru­ge re­gi­o­nal­ne i do­ma­će me­di­je, po­put E-no­vi­na, na pri­mer, tu se na­la­ze i ne­ki od tek­sto­va ko­je sam u istom pe­ri­o­du ob­ja­vlji­vao u raz­li­či­tim stra­nim pu­bli­ka­ci­ja­ma. Die Ze­it, Ber­li­ner Ta­ges­spi­e­gel, Züric­her Ze­i­tung sa­mo su ne­ki od ča­so­pi­sa i no­vi­na za ko­je sam pi­sao. Po­red sve­ga to­ga, ov­de su pri­klju­če­na i dva pre­da­va­nja, odr­ža­na na me­đu­na­rod­nim knji­žev­nim sku­po­vi­ma u Se­u­lu i Min­he­nu. Ka­ko su ti tek­sto­vi iz­vor­no ve­ći­nom pi­sa­ni na en­gle­skom je­zi­ku, ov­de su da­ti u pre­vo­di­ma Ane Pe­jo­vić i Zo­ra­na Lo­ja­ni­ce.

U ra­du na sa­sta­vlja­nju ovog ru­ko­pi­sa ne­iz­mer­no mi je po­mo­gao To­mi­slav Mar­ko­vić iz Kul­tur­no-pro­pa­gand­nog kom­ple­ta Be­ton. Bez nje­go­ve sjaj­ne po­dr­ške, rad na ovoj knji­zi bio bi za me­ne da­le­ko te­ži.

Za­to, hva­la, To­mo!

V. A.

U Be­o­gra­du, 9. av­gu­sta 2009.