Živković, Marko – Srpski sanovnik. Nacionalni imaginarijum u vreme Miloševića

Naslov originala:

Marko Živković: Serbian Dreambook. National Imaginary  in the Time od Milošević, Indiana University Press, 2011.

Prevela s engleskog

Miroslava Smiljanić-Spasić

2012. god. Str. 376.

Cena: 700 din.

 

Marko Živković (Beograd, 1961) predaje antropologiju na Univerzitetu  Alberta (Kanada). Diplomirao je kliničku psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a magistrirao i doktorirao antropologiju na Čikaškom univerzitetu. Objavio je više radova o temama koje se odnose na Srbiju, bivšu Jugoslaviju, Jugoistočnu Evropu i Japan, o problemima postsocijalizma, antropologiji prostora i vremena i o upotrebi sna kao modela u društvenoj teoriji. Autor je iz ovog izdanja izostavio istorijske, geografske i druge podatke koji su u originalu namenjeni  stranim čitaocima.

 

Uvod

 

Ova je knji­ga plod rat­nog pro­fi­ter­stva. Ka­da sam se 1989. upi­sao na dok­tor­ske stu­di­je iz an­tro­po­lo­gi­je na Či­ka­škom uni­ver­zi­te­tu, ni­je mi bi­lo ni na kraj pa­me­ti da ću se kao et­no­graf ba­vi­ti svo­jom sop­stve­nom ze­mljom. U Be­o­gra­du sam uz stu­di­je kli­nič­ke psi­ho­lo­gi­je učio ja­pan­ski jezik kod De­ja­na Ra­zi­ća po­čet­kom osam­de­se­tih godina, i na­me­ra mi je bi­la da se ba­vim Ja­pa­nom a ne Sr­bi­jom. U tre­nut­ku ka­da je iz­bio su­kob u Slo­ve­ni­ji, ja sam po­ha­đao in­ten­ziv­ni kurs ja­pan­skog na Mi­či­gen­skom uni­ver­zi­te­tu u En Ar­bo­ru, a dok je rat be­sneo u Bo­sni, ja sam bo­ra­vio u Jo­ko­ha­mi gde sam se škol­ske 1992/1993. godine pri­pre­mao za te­ren­sko is­tra­ži­va­nje. U po­re­đe­nju sa Ju­go­sla­vi­jom, Ja­pan je bio ze­mlja spo­ko­ja, sre­će i bla­go­sta­nja, i naža­lost, u tom tre­nut­ku, me­ni mno­go ma­nje an­tro­po­lo­ški za­ni­mlji­va od mo­je sop­stve­ne zemlje ko­ja se ras­pa­da­la u ra­tu. Ta­ko sam ne­gde na po­la bo­rav­ka u Ja­pa­nu od­lu­čio da se kao an­tro­po­log ba­vim Sr­bi­jom. Mo­je rat­no pro­fi­ter­stvo ogle­da­lo se u či­nje­ni­ci da ni­kad ni­sam mo­rao na­ro­či­to da se tru­dim da ob­ja­šnjavam za­što je za­ni­mlji­vo pro­u­ča­va­ti Sr­bi­ju – rat je, avaj, mo­ju ze­mlju uči­nio kraj­nje za­ni­mlji­vom za dru­štve­ne na­u­ke.

Kad sam se, po­sle tri go­di­ne iz­bi­va­nja, vra­tio u Be­o­grad u le­to 1993, do­če­kao me je grad ko­ji sam je­dva mo­gao da pre­po­znam. Mo­ji pri­ja­te­lji su se gor­ko ža­li­li na no­vo­pri­do­šle “di­vlja­ke” – “di­ze­la­še” ko­ji su slu­ša­li “tur­bo-folk” i oku­pi­ra­li nji­hov grad. Re­žim­ski me­di­ji pred­sta­vlja­li su rat u Bo­sni kao ne­što što se de­ša­va u ne­koj da­le­koj, stra­noj ze­mlji, i či­ni mi se da su lju­di uglav­nom bi­li vi­še ­obuzeti hi­pe­rin­fla­ci­jom ko­ja je ta­da be­sne­la ne­go ra­tom. Svi su bi­li vr­lo ra­di da pri­ča­ju o po­li­ti­ci i svo­jim ne­vo­lja­ma, i vr­lo br­zo sam ot­krio da se iz­ve­sne te­me ne­pre­sta­no po­na­vlja­ju. Na naj­o­snov­ni­jem ni­vou, ova je knji­ga, pre­ma to­me, ne­ka vr­sta “reč­ni­ka op­štih me­sta” – jed­na (ne­pot­pu­na) li­sta zna­čaj­nih te­ma, nji­ho­vih iz­vo­ra i ge­ne­a­lo­gi­ja, va­ri­ja­ci­ja i kom­bi­na­ci­ja, i upo­tre­ba i zlo­u­po­tre­ba.

U sva­ko­dnev­nim raz­go­vo­ri­ma, na tri­bi­na­ma i jav­nim pre­da­va­nji­ma, kao i pro­če­šlja­va­ju­ći obilje in­for­ma­ci­ja i ko­men­ta­ra iz lo­kal­nih me­di­ja, po­seb­no sam obra­ćao pa­žnju na me­ta­fo­re, me­to­ni­mi­je, si­neg­do­he i iro­ni­je – re­to­rič­ke fi­gu­re ili tro­pe. Te fi­gu­re i idi­o­mi, po­put, na pri­mer, bla­ta i lju­tog kra­sa, kal­dr­me i as­fal­ta, tur­skih ko­če­va i ka­fe, ko­je su lju­di ko­ri­sti­li po­ku­ša­va­ju­ći da ne­ka­ko shva­te šta im se de­ša­va, ali i da uz­dig­nu svo­j, a oma­lo­va­že su­par­nič­ki iden­ti­te­t, mo­gli su se svr­sta­ti u iz­ve­sne obra­sce ko­ji se re­kur­ziv­no ili frak­tal­no po­na­vlja­ju, ili duž osa, vek­to­ra i kon­ti­nu­u­ma ne­če­ga što bi se mo­glo na­zva­ti srp­ski “kva­li­ta­tiv­ni pro­stor” (Fer­nan­dez 1986). Fi­gu­re i idi­o­mi su, me­đu­tim, uvek sa­mo deo ve­ćih pri­ča sa nji­ho­vim na­ra­tiv­nim struk­tu­ra­ma i me­đu­sob­nim, “in­ter­tek­stu­al­nim” ve­za­ma. U tom smi­slu, ova se knji­ga mo­že vr­lo zgod­no sa­že­ti jed­nom pa­ra­fra­zom slav­ne Ger­co­ve re­če­ni­ce iz nje­go­ve ana­li­ze ba­li­ne­žan­ske bor­be pe­tlo­va, kao zbir­ka “pri­ča ko­je Sr­bi pri­ča­ju sa­mi­ma se­bi (i dru­gi­ma) o sa­mi­ma se­bi” (Gerc 1998).

Sve te pri­če, i po­red ba­rok­nog bo­gat­stva de­ta­lja i za­ple­ta, ipak te­ku ogra­ni­če­nim bro­jem to­ko­va, i vr­te se oko ogra­ni­če­nog bro­ja te­ma, ta­ko da se mo­že re­ći da sve one za­pra­vo za­jed­nič­ki sa­či­nja­va­ju je­dan srp­ski na­ci­o­nal­no-po­li­tič­ki ima­gi­na­ri­jum. Ja ima­gi­na­ri­jum ko­ri­stim isto kao i Ivan Čo­lo­vić u smi­slu fran­cu­skog iz­ra­za l’ima­gi­na­i­re, ko­ji se, pre­ma Ro­su Čejm­ber­su, “od­no­si na je­dan od­re­đe­ni re­per­to­ar ele­me­na­ta (ili pred­sta­va) ko­ji de­fi­ni­šu šta je, jed­nom da­tom in­di­vi­du­al­nom ili ko­lek­tiv­nom su­bjek­ti­vi­te­tu, uop­šte mo­gu­će da za­mi­sli”.

Pred­nost ovog ter­mi­na je da mu se mo­že pri­dru­ži­ti pa­ra­le­lan ter­min, ar­gu­men­ta­ri­jum (l’ar­gu­men­ta­i­re na fran­cu­skom) za ono što je uop­šte mo­gu­će ar­gu­men­ti­ra­ti. Za­jed­no, ova dva ter­mi­na opi­su­ju ide­ju da po­sto­je gra­ni­ce, kul­tur­ne ili psi­ho­lo­ške, ili i jed­ne i dru­ge, ono­me što se mo­že mi­sli­ti. Sa sta­no­vi­šta na­ra­ti­va, oni mi omo­gu­ću­ju da opi­šem na­ra­tiv­ne is­ka­ze kao pro­iz­vod ima­gi­na­ri­ju­ma, iz ko­ga cr­pu, i ar­gu­men­ta­ri­ju­ma ko­ji od­re­đu­je ras­po­red ima­gi­nar­nih ele­me­na­ta u skla­du sa jed­nim sku­pom gra­ma­tič­kih pra­vi­la ili pra­vil­no­sti. Ta dva ter­mi­na, pre­ma to­me, de­fi­ni­šu jed­nu to­po­lo­gi­ju na­ra­ti­va, ko­ju bi tre­ba­lo upot­pu­ni­ti prag­ma­ti­kom, ko­ja od­go­va­ra na pi­ta­nje: šta na­ra­tiv či­ni i ka­ko? (Cham­bers 2001:100).

Ova se knji­ga da­kle mo­že po­sma­tra­ti kao reč­nik srp­skih op­štih me­sta, kao opis dru­štve­nog ži­vo­ta pri­ča u Sr­bi­ji, i kao mor­fo­lo­gi­ja srp­skog ima­gi­na­ri­ju­ma. Ona se, osim to­ga, mo­že či­ta­ti i kao srp­ski sa­nov­nik. Ovim sam na­slo­vom hteo da su­ge­ri­šem či­ta­o­cu da je mo­žda za­ni­mlji­vo da sve što je ov­de opi­sa­no o Sr­bi­ji u vre­me Mi­lo­še­vi­ća po­sma­tra i kao san. Ovaj oni­rič­ni okvir po­sma­tra­nja na­me­tao mi se po­ste­pe­no dok sam svo­ju dok­tor­sku di­ser­ta­ci­ju pre­ra­đi­vao u knji­gu. Ima to­me ne­ko­li­ko raz­lo­ga.

Pr­vi je  da je ve­li­ki deo fi­gu­ra, idi­o­ma, te­ma i pri­ča ko­je sam pri­ku­pio bio bi­za­ran, čak gro­te­skan. Ne­ke su če­sto ko­ri­šće­ne me­ta­fo­re, šta­vi­še, di­rekt­no uka­zi­va­le na sno­li­ke fe­no­me­ne – ide­je o čar­da­ku ni na ne­bu ni na ze­mlji, pri­če o mulju i že­la­ti­nu srp­ske po­li­ti­ke, za­gla­vlje­no­sti u lo­šoj več­no­sti, pro­pu­šte­nim vo­zo­vi­ma, na­ro­di­ma naj­sta­ri­jim, svet­skim za­ve­ra­ma, ta­jan­stve­nim ener­gi­ja­ma, se­ljač­kim pro­ro­čan­st­vi­ma, sve je to svo­jom oni­rič­nom bi­zar­no­šću su­ge­ri­sa­lo ne­ku vr­stu na­ci­o­nal­nog sna. Lju­di su da­kle ko­ri­sti­li sno­li­ke me­ta­fo­re ka­da su pri­ča­li o svom ži­vo­tu u Sr­bi­ji, ali to ni­je je­di­ni raz­log iz koje je ko­ri­sno srp­ski ima­gi­na­ri­jum po­sma­tra­ti kao san.

Ka­da se ima­gi­na­ri­jum sa­gle­da kao san, on­da je mo­gu­će, po ana­lo­gi­ji, pro­na­ći u svim nje­go­vim va­ri­ja­ci­ja­ma i per­mu­ta­ci­ja­ma i stra­te­gi­je ko­je san, po Froj­du, ko­ri­sti u svom ra­du – kon­den­za­ci­ju, pre­me­šta­nje, nad­deter­mi­na­ci­ju, sim­bo­li­za­ci­ju, i se­kun­dar­nu re­vi­zi­ju.[1] Dru­gi raz­log za­što je ko­ri­sno srp­ski ima­gi­na­ri­jum po­sma­tra­ti kao rad sna pro­is­ti­če upra­vo iz ove ana­lo­gi­je: san je pra­va ma­ši­na za pro­mi­šlja­nje dru­štva ko­ju bi dru­štve­ne na­u­ke tre­ba­lo da uzmu ozbilj­no kao mo­ćan i po­ten­ci­jal­no plo­dan te­o­rij­ski mo­del.

Dru­štve­na te­o­ri­ja već u se­bi ima ugra­đe­n afi­ni­tet pre­ma snu kao mo­de­lu. Taj afi­ni­tet po­ti­če od okolnosti da dru­štve­ne na­u­ke mo­ra­ju da pret­po­sta­ve ne­ku vr­stu ne­pro­zir­no­sti dru­štve­ne stvar­no­sti, jer, kad bi dru­štve­na stvar­nost bi­la tran­spa­rent­na, za dru­štve­nim na­u­ka­ma ne bi bi­lo ni­ka­kve po­tre­be, te ih lju­di ni­kad ne bi ni s­mi­šlja­li. Da je dru­štve­na stvar­nost sa­vr­še­no sa­gle­di­va obič­nim lju­di­ma, oni ni­ka­da ne bi ima­li po­tre­bu da pro­iz­ve­du sve te ras­ko­šne fi­gu­ra­ci­je stvar­no­sti – fe­ti­še, to­te­me, ta­bue, ve­šti­ce, de­mo­ne i mi­to­lo­gi­je – sve ono što je na­ma an­tro­po­lo­zi­ma po­sao da de­ši­fru­je­mo. Dru­gim re­či­ma, ve­ći­na lju­di pod naj­ve­ćim bro­jem okol­no­sti ima­će zna­čaj­no manj­kav, de­li­mi­čan i na ne­ki na­čin is­kri­vljen po­jam o funk­ci­o­ni­sa­nju sop­stve­nog dru­štva. Za­to sva­ko­dnev­na svest pred­me­te ob­da­ru­je du­šom, ap­strakt­ne stva­ri vi­di kon­kret­no, svet sa­gle­da­ ne­do­sled­no, ne­si­ste­mat­ski i pro­tiv­reč­no. Ovo se mo­že iz­ra­zi­ti i kao raz­li­ka iz­me­đu po­vr­ši­ne ili fa­sa­de, s jed­ne stra­ne, i du­bi­ne, su­šti­ne ili ne­ka­kvog fun­da­men­tal­ni­jeg ni­voa stvar­no­sti, s dru­ge. Dru­štve­ni na­uč­ni­ci su, pre­ma to­me, svi li­stom, na ovaj ili onaj na­čin, ot­kri­va­či skri­ve­ne, mi­sti­fi­ko­va­ne, ve­lom za­kri­ve­ne stvar­no­sti.

U jed­nom dru­gom ra­du ba­vio sam se de­talj­nim pri­ka­zom sna kao kon­cep­tu­al­nog mo­de­la u dru­štve­noj te­o­ri­ji, po­go­to­vo kod Mark­sa i ka­sni­je kod Be­nja­mi­na i Kra­ka­u­e­ra (Živ­ko­vić 2006a). Po­red to­ga što je ko­ri­stan u si­ste­mat­skom pro­mi­šlja­nju ide­o­lo­škog is­kri­vlje­nja sve­sti, i uop­šte od­no­sa iz­me­đu ba­ze i nad­grad­nje (mark­si­sti), dru­štve­ne struk­tu­re i ko­lek­tiv­ne sve­sti (dir­ke­mov­ci), du­bin­skih i po­vr­šin­skih struk­tu­ra (struk­tu­ra­li­sti svih bo­ja), san je i naj­bo­lja epi­ste­mo­lo­ška ma­ši­na za pro­mi­šlja­nje sa­o­bra­ća­ja iz­me­đu raz­li­či­tih sve­to­va, bi­lo da te sve­to­ve shva­ta­mo kao ku­nov­ske pa­ra­dig­me, fu­ko­ov­ske epi­ste­me, gof­ma­nov­ske okvi­re, ili pro­sto an­tro­po­lo­ške kul­tu­re. Kao što mo­žda naj­bo­lje na sve­tu po­ka­zu­ju in­dij­ske pri­če o ka­lu­đe­ri­ma ko­ji sa­nja­ju da su kra­lje­vi, ko­ji sa­nja­ju da su ne­do­dir­lji­vi, i ta­ko da­lje kroz bes­kraj­ne vr­to­gla­ve sa­mo-re­fe­rent­ne kru­go­ve, san i bu­đe­nje su na­ma lju­di­ma naj­do­stup­ni­ji mo­de­li za ska­ka­nje iz sve­ta u svet (v. Do­ni­ger 1984). Upra­vo na ta­kvo ska­ka­nje iz okvi­ra u okvir ja že­lim da po­zo­vem či­ta­o­ce ove knji­ge. U is­tra­ži­va­nju i pi­sa­nju mo­rao sam da pri­beg­nem ova­kvom žon­gli­ra­nju iz­me­đu ra­znih re­fe­rent­nih okvi­ra, me­ta­fo­ra i mo­de­la pro­sto za­to što se srp­ska stvar­nost ni­je da­la uhva­ti­ti ni jed­nim po­je­di­nač­nim na­či­nom po­sma­tra­nja. Sto­ga pred­la­žem či­ta­o­cu da se ma­lo opro­ba u toj ve­žbi i sam po­ku­ša da me­nja per­spek­ti­vu i ska­če iz­me­đu tro­po­lo­gi­je, di­ja­lo­ški iz­u­kr­šta­nih pri­ča, in­ter­tek­stu­al­no po­ve­za­nih go­vor­nih žan­ro­va, ima­gi­na­ri­ju­ma i, naj­zad, ne­ke vr­ste na­ci­o­nal­nog sa­nov­ni­ka.

Mo­da­li­te­ti sna (du­bok i la­gan, lu­cid­no sne­va­nje, som­na­bu­li­zam, itd.) od­li­čan su mo­del, iz­ve­den iz lič­nog is­ku­stva, za raz­ne ni­voe sve­sno­sti o bi­lo če­mu. Ako dru­štve­na te­o­ri­ja mo­ra da se ba­vi ne­pro­zir­no­šću dru­štva, to zna­či da joj mo­da­li­te­ti sne­va­nja mo­gu po­slu­ži­ti da raz­ma­tra raz­ne ni­voe i mo­da­li­te­te te ne­pro­zir­no­sti. Upro­šće­no go­vo­re­ći, ako su dru­štve­ni na­uč­ni­ci ot­kri­va­či skri­ve­ne stvar­no­sti, on­da su oni po de­fi­ni­ci­ji sve­sni­ji od la­i­ka ko­ji ne vi­de šta je is­pod po­vr­ši­ne, fa­sa­de, ili ve­la, da­kle, oni su budniji u od­no­su na uspa­va­ne ma­se. I za­i­sta, ova­kvo raz­li­ko­va­nje dru­štve­nih gru­pa i slo­je­va po ni­vou sve­sno­sti la­ko se dâ pre­ne­ti na ne­ku vr­stu “ma­pe dre­me­ža”. Ta­ko se, na pri­mer, u sta­roj ko­lo­ni­ja­li­stič­koj, pa­tri­jar­hal­noj i uop­šte po­li­tič­ki ne­ko­rekt­noj op­ti­ci, ni­že kla­se, že­ne, de­ca, pri­mi­tiv­ne kul­tu­re i, na­rav­no, men­tal­no po­re­me­će­ni svi mo­gu vi­de­ti kao re­la­tiv­no du­blje usnu­li, pod­lo­žni­ji mešanju sna i ja­ve, ili, s ma­nje ni­po­da­šta­va­nja, kao u bo­ljem do­di­ru sa svo­jim sno­vi­ma. Tu­mač sno­va je ta­ko ar­he­tip­ski mo­del za sva­kog tu­ma­ča dru­štva. Auto­ri­tet one­i­ro­kri­ti­ka po­či­va, pa­ra­dok­sal­no, na ide­ji da se sve mo­že pro­tu­ma­či­ti, ali u isto vre­me i da i naj­i­scrp­ni­je tu­ma­če­nje osta­vlja mi­ste­ri­o­zan osta­tak, onu srž ko­ja se za­u­vek od­u­pi­re to­tal­noj in­ter­pre­ta­ci­ji i ko­ju je Frojd na­zvao “pup­kom sna”. S jed­ne stra­ne, in­ter­pre­ta­tiv­ni de­li­ri­jum (ap­so­lut­no sve se da to­tal­no pro­tu­ma­či­ti); s dru­ge, fru­stra­ci­ja (uvek ne­što pre­o­sta­ne). U svom rva­nju sa ma­te­ri­ja­lom ko­ji mi je nu­di­la mi­lo­še­vi­ćev­ska Sr­bi­ja, ja sam do­ži­vlja­vao i taj de­li­ri­jum i nje­go­vu fru­stra­ci­ju. U toj na­pe­to­sti iz­me­đu ža­ra pro­na­la­že­nja ne­kog re­da i me­to­da u lu­di­lu, i ose­ća­ja da srp­skom ima­gi­na­ri­ju­mu ni­ka­da ne­ću us­pe­ti da do kra­ja na­met­nem ja­snu i od­re­đe­nu struk­tu­ru, shva­tio sam da se na­la­zim u po­zi­ci­ji tu­ma­ča sno­va.

Po­sta­vi­ti se kao tu­mač sno­va jed­nog dru­štva zna­či pre­ten­do­va­ti da znaš vi­še ne­go nje­go­vi obič­ni ži­te­lji. Oni sne­va­ju, a ti si bu­dan. Da­nas se od an­tro­po­lo­ga tra­ži da bu­du sve­sni i epi­ste­mo­lo­ških i etič­kih pro­ble­ma po­ve­za­nih sa ta­kvim sta­vom kog­ni­tiv­ne po­vla­šće­no­sti. Eks­tre­mi ta­kve sa­mo-re­flek­si­je po­ne­kad pre­vi­še op­te­re­ću­ju tekst za­gle­da­no­šću auto­ra u sop­stve­ni pu­pak. Ja bih ra­di­je da osta­vim či­ta­o­cu da sam iz­vu­če za­ključ­ke o mo­joj po­zi­ci­ji is­tra­ži­va­ča, no po­što spa­dam u do­ne­kle (za za­pad­nu an­tro­po­lo­gi­ju ba­rem) ano­mal­nu pod­vr­stu “et­no­gra­fa-domoroca” (na­ti­ve et­no­grap­her), i po­što je ovo, u do­dat­nom obr­tu, pre­vod na moj ma­ter­nji je­zik knji­ge ko­ja je u ori­gi­na­lu na­pi­sa­na na en­gle­skom i na­me­nje­na ame­rič­kom či­ta­o­cu, ose­ćam ipak po­tre­bu da ne­ke stva­ri do­ne­kle raz­ja­snim već u ovom uvo­du.

Glas et­no­gra­fa-domoroca: iz­me­đu de­pre­si­je i za­ba­ve

U Sr­bi­ji de­ve­de­se­tih godina tra­u­ma­tič­ne pro­me­ne iza­zi­va­le su to­li­ku po­met­nju da je bi­lo te­ško re­ći da li obi­čan gra­đa­nin tu ne­što bo­lje raz­u­me jer tu ži­vi ne­go ne­ko ko do­la­zi iz­va­na. Iako sam u Be­o­gra­du ro­đen i pro­ži­veo svojih pr­vih dvadeset osam go­di­na, ja sam se po­sle sa­mo tri go­di­ne iz­bi­va­nja ose­ćao kao stra­nac ka­da sam 1993. za­po­čeo is­tra­ži­va­nje. Ose­ća­ti se kao stra­nac u sop­stve­noj ze­mlji, me­đu­tim, ni­je bi­lo ta­ko čud­no ni za one ko­ji ni­ku­da ni­su ni od­la­zi­li. Po­sto­ji ce­la li­te­ra­tu­ra o pro­ble­mi­ma domorodne et­no­gra­fi­je, ali mi­slim da je bo­lje da sa­mo ukrat­ko ocr­tam ras­pon iden­ti­te­ta ko­ji su mi bi­li na ras­po­la­ga­nju, ili, dru­gim re­či­ma, u ka­kve sam se ka­te­go­ri­je ukla­pao i ka­kve su bi­le prag­ma­tič­ne po­sle­di­ce to­ga.

Me­sto da me čvr­sto od­re­de bi­lo kao in­saj­de­ra bilo kao aut­saj­de­ra, naj­ve­ći deo mo­jih sa­go­vor­ni­ka osta­vljao je se­bi slo­bo­du da me sme­šta čas u jed­nu, čas u dru­gu ka­te­go­ri­ju, za­vi­sno od to­ga šta su hte­li da mi sa­op­šte. S mo­je stra­ne, ja sam obič­no uspe­vao da in­si­sti­ram na in­saj­der­skom sta­tu­su, ako sam to že­leo. Pi­ta­nje je bi­lo sa­mo na kom ni­vou za­jed­nič­ke pri­pad­no­sti – kao (biv­ši) Ju­go­slo­ven, Sr­bin, Be­o­gra­đa­nin, kao ne­ko ko je išao u istu osnov­nu ško­lu, ili pa­za­rio u is­toj pi­ljar­ni­ci.

Za ve­ći­nu mo­jih sa­go­vor­ni­ka, to što sam do­la­zio iz Ame­ri­ke sa stu­di­ja bio je sa­mo je­dan, ali obič­no ne i naj­va­žni­ji aspe­kat mog iden­ti­te­ta. Ka­da bi taj aspe­kat do­la­zio do iz­ra­ža­ja, sa­go­vor­ni­ci bi obič­no osci­lo­va­li iz­me­đu pred­sta­ve za stran­ce i in­tim­nog “me­đu na­ma bu­di re­če­no”. Ja sam go­to­vo uvek mo­gao da se po­sta­vim u ulo­gu do­ma­ćeg, jer po­se­du­jem do­volj­no in­tim­nog zna­nja ko­je aut­saj­de­ri­ma ni­je do­stup­no, ali obič­no ni­sam in­si­sti­rao na to­me u si­tu­a­ci­ja­ma ka­da sam bio sta­vljan u ulo­gu (re­la­tiv­nog) stran­ca, jer su mi te osci­la­ci­je bi­le iz­u­zet­no dra­go­ce­ne, po­što me je upra­vo i za­ni­ma­lo ka­ko se raz­li­ku­je pred­sta­va za stran­ce od in­tim­ne sa­mospo­zna­je.

Taj iden­ti­tet po­vrat­ni­ka iz Ame­ri­ke ni­je bio na­ro­či­to bi­tan. Mno­go va­žni­je su bi­le fi­ne di­stink­ci­je me­đu do­ma­ći­ma, po­go­to­vo po­li­tič­ka po­zi­ci­ja. Me­ni je u toj po­de­li bi­la naj­pri­rod­ni­ja po­zi­ci­ja “Dru­ge Sr­bi­je”, ali sam od po­čet­ka re­šio da tu po­zi­ci­ju ne is­ti­čem, kao i da se klo­nim ak­tiv­nih jav­nih an­ga­žma­na po toj li­ni­ji. Ni­je to bi­lo za­to što se ni­sam sla­gao sa po­li­tič­kim de­lo­va­njem ra­znih opo­zi­ci­o­nih or­ga­ni­za­ci­ja; pre sam bio uz­dr­žan za­to što sam mi­slio da je ne­is­kre­no po­la­ga­ti pra­vo na mo­ral­nu su­perior­nost ak­tiv­nog pro­tiv­ni­ka re­ži­ma, a da se za­pra­vo ni­sam iz­la­gao ni ri­zi­ku ni te­ško­ća­ma ko­ji­ma su se iz­la­ga­li oni ko­ji su u Sr­bi­ji stal­no ži­ve­li. Ja sam ži­veo u Ame­ri­ci, a u Be­o­gra­du sam bio tek po­vre­me­ni gost. Bio sam da­kle do­ma­ći u smi­slu in­tim­nog lo­kal­nog zna­nja, ali ne u smi­slu eg­zi­sten­ci­jal­nih iz­bo­ra.

Po­red to­ga, že­leo sam da bu­dem ma­kar do­ne­kle re­zer­vi­san pre­ma ide­a­li­za­ci­ja­ma Evro­pe, ci­vil­nog dru­štva i li­be­ral­ne de­mo­kra­ti­je ko­ji­ma je obi­lo­vao an­tire­žim­ski go­vor onih gru­pa ko­ji­ma bih ja pri­rod­no pri­pa­dao da sam ži­veo u Be­o­gra­du. Ja sma­tram ide­a­li­za­ci­ju za­pad­ne de­mo­kra­ti­je ma­njim zlom od ide­a­li­za­ci­je et­nič­ke na­ci­je, ali že­lim da se­bi zadržim  pra­vo da bu­dem kri­ti­čan i pre­ma jed­nom i pre­ma dru­gom.

Re­zul­tat ta­kvog dis­tan­ci­ra­nja je da moj glas u tek­stu če­sto zvu­či kao da ne do­la­zi ni­ot­ku­da, ili za­u­zi­mam po­zi­ci­ju iro­nič­ne su­per­i­or­no­sti, ko­ju on­da po­ku­ša­vam da pod­ri­jem sa­mo­i­ro­ni­jom, i na kra­ju po­sta­je ja­ko te­ško od­re­di­ti oda­kle moj glas u stva­ri do­la­zi, tj. ka­kva je mo­ja po­zi­ci­ja u tek­stu. Po­red to­ga, moj glas se to­kom vre­me­na me­njao po­što se pi­sa­nje ovog tek­sta odu­ži­lo na celih še­sna­est go­di­na. Moj bes i po­met­nja bi­li su, na pri­mer, dru­ga­či­ji u 1994. ne­go 1997. ili 2003. Ka­ko bi­lo da bi­lo, glas ko­ji iz­bi­ja iz tek­sta je moj glas, i ja od nje­ga ne be­žim. Mo­gao bih da ga iz­rav­nam u skla­du sa ne­što ne­u­tral­ni­jim sta­vom do ko­jeg sam do­šao u sa­da­šnjo­sti, ali že­lim da sa­ču­vam ne­što od emo­ci­ja ko­je se mo­gu ču­ti u mom gla­su kao sve­do­čan­stvo ka­ko je to bi­lo za ne­ko­ga kao ja da pi­še o Sr­bi­ji u tom od­re­đe­nom vre­men­skom tre­nut­ku.

Mo­žda, ka­da je u pi­ta­nju iro­ni­ja, ne­ke stva­ri tre­ba i pre­ću­ta­ti, ali mo­ram da po­me­nem još ne­što što ima di­rekt­ne ve­ze sa po­stup­kom pi­sa­nja ove knji­ge. Moj iro­nič­ni glas ko­ji se, mo­ra se pri­zna­ti, stal­no mi­go­lji u tek­stu, iz­me­đu osta­log je i na­čin na ko­ji sam se no­sio sa ten­zi­jom iz­me­đu ne­če­ga što, u ne­do­stat­ku bo­ljeg iz­ra­za, na­zi­vam de­pre­si­ja, i za­ba­vlje­nost. De­pre­si­ja se od­no­si na muč­nu zbr­ka­nost ce­le srp­ske si­tu­a­ci­je, dok se za­ba­vlje­nost od­no­si na nje­na eg­zo­tič­na, eks­tra­va­gant­na, sli­ko­vi­ta, i po­ne­kad sme­šno-gro­tesk­na pre­te­ri­va­nja. U ži­vo­tu onih ko­je sam pro­u­ča­vao, ta dva sta­nja su ve­ro­vat­no bi­la iz­me­ša­na, no u mom tek­stu izme­đu njih po­sto­ji ja­sna na­pe­tost.

Taj aspe­kt za­bav­no­sti pro­iz­la­zi de­li­mič­no iz mog po­stup­ka, a de­li­mič­no iz ne­če­ga što se za­i­sta  de­ša­va­lo na te­re­nu. S me­to­do­lo­ške stra­ne, uvek sam tra­gao za onim sreć­nim kon­den­za­ci­ja­ma ili kri­sta­li­za­ci­ja­ma te­ma ko­ji­ma sam se ba­vio, i po­seb­no su me pri­vla­či­le zgo­de ko­je su sa­ži­ma­le am­bi­va­len­ci­je i iro­ni­je što sig­na­li­zi­ra­ju “šar­ke” oko ko­jih se okre­ću su­prot­sta­vlje­na gle­di­šta, op­ci­je, ili na­ra­ti­vi. Po svo­joj pri­ro­di, ta­kvi in­ci­den­ti po­vi­še­ne ten­zi­je če­sto su no­si­li ele­men­te pre­te­ri­va­nja i ko­mič­nog. Zbog to­ga moj me­tod sa­ku­plja­nje ta­kvih zgo­da, i moj po­stu­pak pre­zen­ta­ci­je pu­tem ras­pa­ki­va­nja ta­kvih “pro­sve­tlju­ju­ćih in­ci­de­na­ta” (re­ve­la­tory in­ci­dents, ka­ko ih na­zi­va Fer­nan­dez 1986:xi) prednost daje  eks­tra­va­gant­nom, iro­nič­nom i za­bav­nom. Ali to ni­je bio sa­mo ar­te­fakt mog po­stup­ka; i u sa­moj srp­skoj stvar­no­sti po­sto­ja­lo je obi­lje za­bav­nog, gro­tesk­nog i pre­te­ra­nog. Do­volj­no je sa­mo se­ti­ti se eks­tra­va­gant­nih do­ga­đa­nja kao što su re­vanš me­ča Fi­šer-Spa­ski na Sve­tom Ste­fa­nu 1992. usred naj­že­šće in­fla­ci­je i ra­ta. Re­žim je na­mer­no pro­mo­vi­sao kar­ne­val­sku at­mos­fe­ru ko­ja je de­lo­va­la nad­re­al­no u svom kon­tra­stu sa su­mor­nom sva­kodnevicom. Ni­je ni ču­do da su i do­ma­ći i stra­ni ko­men­ta­to­ri ta­ko če­sto opi­si­va­li tu si­tu­a­ci­ju kao “ma­gični re­a­li­zam” ili “svet sno­va”.

Mi­lo­še­vi­će­va teh­no­lo­gi­ja vla­da­vi­ne, iz­me­đu osta­log, uklju­či­va­la je i ne­pre­kid­no pro­vo­ci­ra­nje kri­za ko­je su kod gra­đa­na stva­ra­le ose­ćaj da im je sa­ma eg­zi­sten­ci­ja ugro­že­na ali i da ži­ve usred “stva­ra­nja isto­ri­je”. Te su kri­ze di­za­le adre­na­lin, ali su, da upo­tre­bim me­di­cin­ski iz­raz, pod­ri­va­le imu­ni si­stem. Ta­ko je de­pre­si­ja u Sr­bi­ji stal­no osci­li­ra­la iz­me­đu adre­na­li­nom iza­zva­ne po­met­nje i izmo­re­no­sti na­go­mi­la­nim kri­za­ma. Ako je po­pis be­sti­ja­ri­ju­ma ži­vo­pi­snih kre­a­tu­ra ko­ji­ma je obi­lo­vao srp­ski ima­gi­na­ri­jum bio je­dan od mo­jih za­da­ta­ka, on­da je dru­gi bio da ne­ka­ko opi­šem tu čud­nu srp­sku ano­mi­ju.

Iro­ni­ja, me­đu­tim, ni­je bi­la sa­mo sred­stvo ko­jim sam iz­ra­ža­vao svo­ju am­bi­va­lent­nu po­zi­ci­ju, ili osci­la­ci­ju iz­me­đu za­ba­vlje­no­sti i de­pre­si­je. Iro­ni­ja me je pri­vla­či­la i u gla­so­vi­ma sa­mih lju­di u Sr­bi­ji. Na­la­zio sam je u pro­tiv­reč­no­sti­ma nji­ho­vog ži­vo­ta, i na kra­ju sam je is­ko­ri­stio u na­či­nu pre­zen­ta­ci­je.

Iro­ni­ja kao me­tod: usnu­li ko­lek­tiv i iro­nič­ni bu­dio­ci

Iro­ni­ja ko­ju sam na­la­zio u stvar­no­sti Sr­bi­je po­ne­kad je do­la­zi­la od ta­ko­zva­nih obič­nih lju­di, ali su naj­bo­lji pri­me­ri po­ti­ca­li od iz­vr­snih ko­men­ta­to­ra ko­ji su sakupljali ono što je vi­si­lo u va­zdu­hu i pa­ko­va­li ga u re­či­te aneg­do­te. I ko­men­ta­to­ri su bi­li uro­nje­ni u srp­sku sva­ko­dnev­i­cu kao svi dru­gi, ali su kao pro­fe­si­o­nal­ci bi­li u sta­nju da se odvo­je i uz­dig­nu iz­nad nje. I obič­ni lju­di su to u sta­nju da ura­de, ali sa­mo pod od­re­đe­nim okol­no­sti­ma. Za­o­ku­plje­nost sva­ko­dnev­nim ži­vo­tom či­ni ve­ći­nu lju­di u ve­ći­ni okol­no­sti re­la­tiv­no to­le­rant­nom na raz­ne ne­do­sled­no­sti i pro­tiv­reč­no­sti. Oni ko­ji su pak za­du­že­ni da ko­men­ta­ri­šu, ba­ca­ju se na te ne­do­sled­no­sti, i, ako im je ne­delj­na ko­lum­na ogra­ni­če­na na hi­lja­du re­či, ima li eko­no­mič­ni­jeg me­to­da da se te ne­do­sled­no­sti raz­ot­kri­ju od so­fi­sti­ci­ra­ne iro­ni­je? “Mo­žda ni je­dan ob­lik ljud­ske ko­mu­ni­ka­ci­je”, pri­me­tio je But, “ne oba­vlja ta­ko mno­go s ta­kvom br­zi­nom i eko­no­mi­čnošću” (Bo­oth 1974:13). Eko­no­mič­nost me je i te­ra­la da tra­žim naj­sa­že­ti­ja čvo­ri­šta srp­skog ima­gi­na­ri­ju­ma, a to su naj­če­šće bi­le raz­ne pro­tiv­reč­no­sti i pa­ra­dok­si ko­ji bi se naj­lak­še raz­ot­kri­va­li iro­ni­jom. Ko­men­ta­to­ri su bi­li maj­sto­ri tog žan­ra, i ja sam, kao me­ta-po­sma­trač (po­sma­trač po­sma­tra­ča) de­sti­la­ci­jom nji­ho­vih iro­ni­ja po­pu­nja­vao svoj ka­ta­log.

Ova se knji­ga, pre­ma to­me, mo­že či­ta­ti i kao je­dan niz “ni­je li iro­nič­no da … ” is­ka­za, i nji­ho­vog ras­pa­ki­va­nja. Ni­je li iro­nič­no da upra­vo Ro­mi, ko­ji su u na­šem mo­ral­nom uni­ver­zu­mu naj­ni­že pa­ri­je, naj­bo­lje pred­sta­vlja­ju na­šu du­šu, i da je nji­ho­va mu­zi­ka ne­za­o­bi­la­zan ka­nal te du­še (po­gla­vlje II)? Ni­je li iro­nič­no to da i rav­ni­ča­ri ima­ju svo­je rav­ni­ča­re, a br­đa­ni svo­je br­đa­ne (po­gla­vlje III)? Ni­je li iro­nič­no da su naj­ple­me­ni­ti­ji me­đu na­ma kri­mi­nal­ci, ili da ci­vi­li­zo­va­ne že­ne pa­da­ju na gru­be, pri­mi­tiv­ne mu­škar­ce, ili da nad na­ma, su­per-mu­škar­či­na­ma Sr­bi­ma, vla­da fe­mi­ni­zo­va­ni Za­pad (po­gla­vlje IV)? Ni­je li iro­nič­no to da mi Sr­bi svo­ju naj­in­tim­ni­ju du­šu du­gu­je­mo na­šim naj­go­rim du­šma­ni­ma, Tur­ci­ma (po­gla­vlje V)? I ni­je li iro­nič­no to da Sr­bi još po­sto­je po­što nji­ho­vu sa­mu su­šti­nu kao na­ro­da de­fi­ni­še sklo­nost ka ko­lek­tiv­nom sa­mo­u­bi­stvu (po uzo­ru na Ko­sov­sku bit­ku)? I ni­je li još, po­vrh to­ga, iro­nič­no da se ko­sov­ski iz­bor Ne­be­skog, a ne Ze­malj­skog car­stva po­te­že upra­vo da bi se za­do­bi­la ne­ka sa­svim ze­malj­ska te­ri­to­ri­ja (po­gla­vlje VII)? Ni­je li iro­nič­no to da je naj­bo­lje bi­ti (sim­bo­lič­no) Je­vre­jin (po­gla­vlje VIII)? Ni­je li iro­nič­no to da je jed­na kraj­nje mar­gi­nal­na dr­ža­va isto­vre­me­no u sa­mom sre­di­štu su­ko­ba svet­skih si­la, pre­ma srp­skim te­o­ri­ja­ma za­ve­re (po­gla­vlje IX)? I, naj­zad, ni­je li iro­nič­no to da je moj naj­bo­lji sa­go­vor­nik je­dan fik­tiv­an lik sa te­le­vi­zi­je (po­gla­vlje X)?

Sa­ži­ma­nja srp­skog ima­gi­na­ri­ju­ma ko­ja sam for­mu­li­sao ili na­šao već go­to­va u Sr­bi­ji, mo­gla bi se ta­ko­đe či­ta­ti i kao je­dan niz ok­si­mo­ro­na: Ma­gični re­a­li­zam i Tur­bo-folk, Ple­me­ni­ti kri­mi­nal­ci i Obr­nu­ti Pig­ma­lion, Ko­smo­po­lit­ski se­lja­ci (kul­tur­ni, ali na pri­ro­dan na­čin, što bi re­kao Čo­lo­vić), Naj­sta­ri­ji a naj­mla­đi na­rod, Mu­sli­man­ski (sim­bo­lič­ki) Je­vre­ji, i Osta­ci za­kla­nog na­ro­da.

Ima­gi­na­ri­jum ko­ji je pre­pun ta­kvih ne­sa­gla­sno­sti i ok­si­mo­ro­na za­i­sta je sno­lik. San mo­že da ob­u­hva­ti veoma mno­go  – ce­lu tro­po­lo­gi­ju (Whi­te 1999), ok­si­mo­ro­ne, po­me­ša­ne me­ta­fo­re, am­bi­va­len­ci­je i dvo­smi­sle­no­sti, je­din­stva su­prot­no­sti, su­mrač­na sta­nja, me­đu­po­sta­vlje­nost (in-bet­we­e­ness), i ko­he­rent­ne i ne­ko­he­rent­ne pri­če, po­e­ti­ku ne­pro­zir­no­sti, i na­ci­o­nal­nu isto­ri­o­gra­fi­ju kao se­kun­dar­nu re­vi­zi­ju. Ali ne mo­že da ob­u­hva­ti­ iro­ni­ju. Sa­mo pro­bu­đe­ni um mo­že re­ći – ni­je li iro­nič­no da ne­ka svest (ko­ja se pre­ma mo­joj od­no­si kao san pre­ma ja­vi) uzi­ma zdra­vo za go­to­vo X, ka­da ja znam da je sta­nje stva­ri upra­vo obr­nu­to od tog X? Na­rav­no, po­sto­ji lu­cid­no sne­va­nje. Ali lu­cid­ni sne­vač je stal­no u opa­sno­sti da po­mi­sli da je bu­dan (unu­tar sna) a da za­pra­vo i da­lje sa­nja. Lo­gi­ka sno­va u sno­vi­ma, za ko­ju su In­dij­ci svet­ski maj­sto­ri, pru­ža od­li­čan mo­del za struk­tu­ru ne­u­hva­tlji­ve iro­ni­je – iro­ni­je ko­ja sa­mu se­be pod­ri­va ili ne­gi­ra, ko­ja se mi­go­lji i oti­ma sva­kom od­re­đi­va­nju, iro­ni­je ko­ja u ovom tek­stu ima moj glas.

Bi­ti ana­li­ti­čar pro­tiv­reč­no­sti dru­štve­nog ži­vo­ta zna­či bi­ti iro­ničar i tu­mač sno­va. Ne­ki od iro­nič­nih kome­nta­to­ra na ko­je se po­zi­vam se­be su po­sta­vlja­li ne sa­mo kao tu­ma­če sno­va, ne­go i kao bu­di­o­ce usnu­log ko­lek­ti­va. Ja se uz­dr­ža­vam od ulo­ge bu­dioca, ali ko­ri­stim iro­ni­ju ne sa­mo da bih iz­ra­zio svo­ju ne­moć da na­đem sta­bil­no me­sto na ko­me bih za­u­zeo čvr­st stav, već i kao in­di­ka­tor slič­nih pro­ble­ma ko­je su lju­di u Sr­bi­ji ima­li tra­že­ći svo­je sop­stve­ne čvr­ste ori­jen­ti­re.

Ova knji­ga iz­no­si ne­ke od pri­ča ko­je su Sr­bi pri­ča­li se­bi i dru­gi­ma o sa­mi­ma se­bi to­kom jed­nog pe­ri­o­da ko­ji se, avaj, naj­pre­ci­zni­je da­je od­re­di­ti kao “Mi­lo­še­vi­će­ve go­di­ne”. Po­je­di­nač­na po­gla­vlja po­ku­ša­va­ju da ras­pletu niti tih pri­ča i za­tim ih spa­ku­ju u pa­ke­te po­lu-sta­bil­nih mo­le­ku­la sa­či­nje­nih od na­ra­tiv­nih i sli­kov­nih če­sti­ca ko­je na oku­pu dr­ži lo­gi­ka ko­ju sam u nji­ma ra­za­znao. Su­bje­kat ovih pri­ča je po­ne­što bes­te­le­sni pre­deo srp­skog ima­gi­na­ri­ju­ma, ili na­ci­o­nal­nog sna, ali je tač­ka sa ko­je se taj pre­deo sa­glê­da­ de­fi­ni­tiv­no i kon­kret­no be­o­gra­docen­trič­na. Če­sti­ce i mo­le­ku­li ovog ima­gi­na­ri­ju­ma, nje­go­va flo­ra i fa­u­na, sa­ku­plje­ni su “bo­ta­ni­zo­va­njem be­o­grad­skog as­fal­ta”. Pr­vo po­gla­vlje, pre­ma to­me, uvo­di u priču idi­o­sin­kra­tič­ki iza­bra­ne ur­ba­ne frag­men­te, je­dan lič­ni po­gled na Be­o­grad, glav­ni grad srp­skog ima­gi­na­ri­ju­ma.