Naslov originala:
Arjun Appadurai, MODERNITY AT LARGE. Cultural Dimensions of Globalization.
University of Minnesota Press, 1996.
Prevela s engleskog
Slavica Miletić
2011. god. Str. 328.
Cena: 700 din.
Arđun Apaduraj (Arjun Appadurai) je rođen u Mubaju, gde je završio univerzitetske studije. Od 1970. živi u SAD. Doktorirao je 1976. godine na Univerzitetu u Čikagu. Bio je profesor na nekoliko američkih univerziteta. Od 2004. godine predaje na New School University u Njujorku, gde je dobio katedru za društvene nauke koja nisi ime Džona Djuia (John Dewey).Osnivač je neprofitne organizacije PUKAR (Partners for Urban Knowledge, Action and Research) u Mubaju i jedan je od osnivača i direktora ING-a (Interdisciplinary Networrk on Globalization). Član je Američke Akademije umetnosti i nauke. U Biblioteci XX vek 2008. godine objavljena je ( u prevodu Slavice Miletić) Apadurjeva knjiga Strah od malih brojeva. Ogled o geografiji gneva (Fear of small Numbers. An Essay on the Geography of Anger, 2006).
Uvod
OVDE I SADA (Odlomci)
Modernost pripada onoj maloj porodici teorija koje bi želele da budu univerzalno primenljive, a istovremeno objavljuju da to već jesu. Ono što je novo u vezi s modernošću (ili sa idejom da je novina koju ona donosi jedna nova vrsta novine) proizlazi iz te dvojnosti. Šta god da je inače proizveo projekat prosvetiteljstva, on je težio da stvori osobe koje bi, naknadno, poželele da su postale moderne. Ta samodovoljna i samolegitimizujuća ideja izazvala je mnogo kritika i mnogo otpora, kako u teoriji tako i u svakodnevnom životu.
U vreme mog detinjstva u Bombaju iskustvo modernosti dolazilo je pre svega kroz čula i bilo uglavnom preteorijsko. Video sam i omirisao modernost čitajući Life i brošure američkih koledža u biblioteci Američkog informacionog centra, gledajući holivudske filmove B (pa i A) produkcije u „Erosu”, pet stotina metara od zgrade u kojoj sam stanovao. Ranih šezdesetih preklinjao sam svog brata, koji je tada bio na Stanfordu, da mi donese farmerke, a kada se vratio kući, osetio sam miris Amerike u njegovoj kozmetici marke „Right Guard”. Polako sam gubio Englesku koju sam ranije upijao iz viktorijanskih udžbenika, glasina o stipendistima Rodza s mog koledža i knjiga o Biliju Banteru i Biglzu[1] koje sam gutao zajedno s knjigama Ričmol Krompton i Enid Blajton (Enid Blyton)[2]. Freni i Zoi, Holden Kolfeld i Zeka Angstrom[3] polako su potkopavali onaj deo mene koji je dotad bio zavetovan Engleskoj. Tim malim porazima može se objasniti kako je Engleska izgubila imperiju u postkolonijalnom Bombaju.
Tada nisam znao da prelazim iz jedne vrste postkolonijalne subjektivnosti (anglofona dikcija, fantazije o raspravama u Oksford Junionu, zavirivanje u Encounter, patricijsko interesovanje za humanističke oblasti) u drugu: u grublji, seksepilniji, adiktivniji Novi svet u kojem se reprizira Hemfri Bogart, u svet Harolda Robinsa, magazina Time i društvenih nauka u američkom stilu. U vreme kad sam konačno zaronio u zadovoljstva kosmopolitizma na koledžu Elfinston, bio sam opremljen svim adutima – anglofonim obrazovanjem, bombajskom adresom više klase (ali porodičnim prihodom srednje), društvenim vezama s važnim ljudima na koledžu, slavnim (sada pokojnim) bratom koji mi je utro put na koledžu, sestrom okruženom prelepim drugaricama studentkinjama. Ali, već sam bio zaražen Amerikom. Tako sam krenuo putem koji me je odveo na univerzitet Brandajs (godine 1967, kada su studenti u Sjedinjenim Državama bili uznemirujuća etnička kategorija), a zatim i na Čikaški univerzitet. Godine 1970. još sam se kretao ka mestu sastanka sa američkom društvenom naukom, studijama oblasti i onom trijumfalnom formom teorije modernizacije koja je još bila pouzdan znak prepoznavanja amerikanizma u bipolarnom svetu.
U narednim poglavljima nastojaću da dam smisao tom putovanju koje sam započeo u Bombaju konkretnim doživljajem modernosti otelovljene u filmovima, a završio ranih sedamdesetih godina suočavanjem s modernošću kao teorijom na predavanjima iz sociologije na Čikaškom univerzitetu. Nastojao sam da tematizujem neke kulturne činjenice i da ih iskoristim kako bih pokrenuo pitanje odnosa između modernizacije kao činjenice i modernizacije kao teorije.[4] Tim obrnutim procesom kojim sam sticao iskustvo o modernosti moglo bi se objasniti stavljanje kulture u prvi plan, koje bi inače možda izgledalo kao proizvoljno, to jest kao obična pristrasnost profesionalnog antropologa.
(…)
Antropološko oko
Antropologija je za mene arhivski rad kojim se obnavljaju proživljeni prošli i današnji događaji kakvi se mogu naći u raznim etnografijama o ljudima čiji je život veoma različit od mog. Antropološka arhiva prisutna je poput senke u svim poglavljima ove knjige. Nije reč o tome da je ona sama po sebi bolja od arhiva drugih disciplina. Zapravo, ova arhiva je bila izložena oštrim i neumornim kritikama tokom poslednjih petnaest godina. Ali nju najbolje znam da tumačim. Ona ima i jednu važnu prednost – podseća nas na to da se u svakoj sličnosti krije više nego jedna razlika, i da sličnosti i razlike prekrivaju jedne druge, i tako u beskraj, te je poslednje stanovište uvek stvar metodološke pogodnosti ili izdržljivosti. Ova arhiva me je senzibilizovala kao profesionalnog antropologa i snažno me usmerila ka ideji da globalizacija nije priča o kulturnoj homogenizaciji. Veoma mi je stalo da to čitalac ima na umu. Međutim, profesionalno bavljenje antropologijom povlači sklonost da se istakne kulturni momenat kao ključni element fundamentalne dijakritike mnogih praksi (koje drugima naprosto mogu izgledati ljudske ili glupe ili sračunate ili patriotske i slično). Zato što u ovoj knjizi nastojim da se bavim kulturnim dimenzijama globalizacije, stalo mi je da dobro objasnim posebnu snagu koju taj pridev ima za mene.
Reč kultura u meni često pobuđuje nelagodu, ali mi njen pridevski oblik – kulturno – potpuno odgovara. Kada sam se zapitao zašto je to tako, shvatio sam da problem s njenim imeničkim oblikom ima mnogo veze sa implikacijom da je kultura nekakav objekt, stvar ili supstanca, bilo fizička ili metafizička. Kao da ta supstancijalizacija vraća kulturu u diskurzivni prostor rase, a ona se od svog nastanka suprotstavlja toj ideji. Implicirajući mentalnu supstancu, imenica kultura kao da daje prednost jednoj vrsti deljenja, slaganja i povezivanja koje se ne obazire na činjenicu da je znanje nejednako, kao i da životni stilovi nisu jednako cenjeni, i da na taj način umanjuje zanimanje za stanovišta i delatnost marginalizovanih i podređenih. Posmatrana kao fizička supstanca, kultura počinje da miriše na ovaj ili onaj biologizam, pa i na rasno stanovište, a sve te kategorije odavno ne smatramo naučnim. Izraz Alfreda Krebera superorganski dobro zahvata obe strane tog supstancijalizma prema kojem nemam nikakve naklonosti. Višedecenijska nastojanja antropologije, posebno američke, da izbegne tu zamku supstancijalizacije tako što će kulturu posmatrati pre svega kao jezičku formu (uglavnom u sosirovskom struturalističkom okviru) samo su delimično uspela.
Ako imenica kultura povlači asocijacije na ovu ili onu supstancu, i to na način koji na to pitanje baca više senke nego svetlosti, pridev kulturno uvodi nas u korisnije područje razlika, kontrasta i poređenja. Pridevsko značenje te reči, oslonjeno na ono jezgro sosirovske lingvistike koje je osetljivo na kontekst i kontrast, izgleda mi kao jedna od vrlina strukturalizma koje smo smetnuli s uma kad smo žurili da napadnemo njegove neistorične, formalne i binarne asocijacije, apstraktno usredsređene na mentalne operacije i na tekst.
Najvredniji sastojak pojma kulture je pojam razlike, kontrastno a ne supstantivno svojstvo nekih stvari. Iako termin razlika danas povlači ogroman niz asocijacija (uglavnom zbog posebnog načina na koji ga upotrebljavaju Žak Derida i njegovi sledbenici), njegova glavna vrednost je to što je on heurističko sredstvo koje je kadro da istakne sličnost i kontrast između svih vrsta kategorija: klasa, rodova, uloga, grupa i nacija. Dakle, kada ukažemo na određenu praksu, distinkciju, koncepciju, predmet ili ideologiju kao na nešto što ima kulturnu dimenziju (obratite pažnju na pridevsku upotrebu), mi ističemo ideju situirane razlike, to jest razlike u odnosu prema nečem lokalnom, otelovljenom i značajnom. Sve ovo se može sažeti na sledeći način: nekorisno je posmatrati kulturu kao supstancu; mnogo je bolje u njoj videti jednu dimenziju pojava, dimenziju koja se tiče situirane i otelovljene razlike. Naglašavanje dimenzionalnosti a ne supstancijalnosti kulture omogućuje nam da o njoj mislimo manje kao o svojstvu pojedinca i grupe, a više kao o heurističkom sredstvu koje možemo koristiti da bismo govorili o razlici.
Ali u svetu ima mnogo vrsta razlika i samo neke od njih su kulturne. Zato ću ovde uvesti i drugu komponentu mog predloga koja se tiče pridevskog oblika reči kultura. Predlažem da kulturnim razlikama smatramo samo one koje ili izražavaju ili postavljaju osnove za mobilizaciju grupnih identiteta. Ovo merilo daje nam pomalo uprošćen princip selekcije koji nas usmerava na mnoštvo razlika vezanih za grupne identitete kako unutar pojedinačne društvene grupe tako i izvan nje. Kada sam u jezgro prideva kulturni stavio mobilizaciju grupnih identiteta, povukao sam jedan potez koji se, na prvi pogled, čini nazadan pošto izgleda da reč kultura suviše približavam ideji etniciteta, a to me opet vodi u nove probleme koji se moraju razmrsiti.
Pre nego što to pokušam i tako priđem bliže ideji kulturalizma, dopustite mi da se ukratko osvrnem na dosad pređen put. Opirući se idejama kulture koje nas dovode u iskušenje da stvarne društvene grupe posmatramo kao kulture, istovremeno sam se odupirao i imeničkom obliku kultura i predložio pridevski pristup kulturi, koji naglašava njenu kontekstualnu, heurističku i komparativnu dimenziju i usmerava nas ka pojmu kulture kao razlike, posebno razlike u području grupnog identiteta. Zato smatram da je kultura sveprisutna dimenzija ljudskog diskursa koja koristi razliku da bi generisala razne koncepcije grupnog identiteta.
Pošto sam se toliko približio ideji etniciteta – ili naturalizovanog grupnog identiteta – važno je da razjasnim prirodu odnosa između kulture i grupnog identiteta koji ću ovde nastojati da artikulišem. Kultura u širem smislu može se i dalje koristiti za označavanje mnoštva razlika koje su svojstvene današnjem svetu i koje deluju različitom snagom na različitim nivoima, i u različitom stepenu utiču na društvo. Predlažem, ipak, da reč „kultura” koristimo u užem smislu, to jest da njom označavamo podskup tih razlika koji nam omogućuje da definišemo granice same razlike. Ako se kultura poistoveti sa održavanjem granica, ona postaje stvar grupnog identiteta koji konstituišu neke od tih razlika.
Ali zar se na taj način etnicitet i kultura ne bi prosto izjednačili? I da i ne. Da – zato što „kultura” u tom smislu ne bi insistirala samo na posedovanju izvesnih atributa (materijalnih, jezičkih ili teritorijalnih) već i na svesti o njima i na njihovoj naturalizaciji kao suštinskim uslovima grupnog identiteta (vidi poglavlje 7). Dakle, umesto da se povede za pretpostavkom (koja u najmanju ruku seže unazad do Vebera) da je etnicitet neka vrsta proširenja prvobitne ideje srodstva (naizmenično biološke i genealoške), ideja etniciteta koju predlažem oslanja se na svesnu i imaginativnu konstrukciju razlika, kao i na njihovu mobilizaciju. Kultura 1, virtuelno beskonačna arhiva razlika svesno je preoblikovana u Kulturu 2, skup tih razlika koji predstavlja dijakritike grupnog identiteta.
Ali taj proces mobilisanja izvesnih razlika i njihovog povezivanja s grupnim identitetom jasno je razgraničen od etniciteta, bar od nekadašnjeg poimanja etniciteta, jer ne zavisi od neusmerenog širenja prvobitnih osećanja na sve veće i veće jedinice niti pak pogrešno pretpostavlja da veće društvene jedinice prosto crpe porodična i srodnička osećanja da bi širim grupnim identitetima obezbedile emocionalnu snagu. U petom poglavlju pokazaću da indijski kriket, daleko od toga da emocije iz postojećeg repertoara prenosi na širu grupu, zapravo predstavlja jednu široku forma koja se upisuje u društveno preko niza praksi čiji je obim sve uži. Ta logika je suprotna primordijalističkoj (ili ekstenzionističkoj) ideji etničkog identiteta.
Ideja kulture koja podrazumeva naturalističku organizaciju nekih razlika u interesu grupnog identiteta u istorijskom procesu i pomoću njega, kao i tenzije između delatnih činilaca i sruktura, bliža je takozvanoj instrumentalnoj koncepciji etniciteta koja je suprotna primordijalističkoj. U vezi s tom konvergencijom izneću dve napomene koje vode ka mojoj raspravi o kulturalizmu. Prva je da ciljevi zbog kojih su uobličene instrumentalne koncepcije etničkog identiteta mogu biti protivstrukturne reakcije na postojeće valorizacije razlike: oni, dakle, u Veberovom smislu, mogu biti vrednosno, a ne instrumentalno racionalni. Njihova instrumentalnost može biti usmerena isključivo na identitet, a ne biti, kao što se često podrazumeva, izvankulturne prirode (ekonomske, političke ili emocionalne). Drugim rečima, mobilizacija specifičnih oznaka grupne različitosti može i sama biti deo osporavanja vrednosti vezanih za razliku, a ne za uticaj razlike na bogatstvo, sigurnost ili moć. Moja druga napomena o većini instrumentalnih objašnjenja jeste to da ona ne objašnjavaju proces kojim se izvesna merila razlike koja su iskorišćena za definisanje grupnih identitete (a povremeno i za druge ciljeve) ponovo upisuju u telesne subjekte kako bi bila doživljena istovremeno i kao prirodna i kao duboko podbunjivačka.
Pošli smo od supstancijalne definicije kulture, zatim smo kulturu definisali kao dimenziju u kojoj se razvijaju razlike, pa kao identitet jedne grupe zasnovan na razlici i na kraju kao proces naturalizacije jedne podgrupe razlika koje su poslužile da se konstituiše identitet grupe. Sada možemo da pristupimo pitanju kulturalizma.
Reč kulturalizam retko srećemo u tom obliku: obično joj je dodat neki prefiks, na primer bi, multi, inter – da nabrojimo samo one najvažnije. Ali možda bi bilo korisno da njom označavamo osobine onih pokreta čiji akteri svesno grade grupni identitet. Ti pokreti, bilo u Sjedinjenim Državama ili drugde, obično se obraćaju modernoj nacionalnoj državi, koja dodeljuje razna prava, među njima ponekad i pravo na život i smrt, u skladu s klasifikacijama i politikama koje se tiču grupnog identiteta. Suočene s nastojanjem država da objedine etničke raznovrsnosti u čvrste i zatvorene skupove kulturnih kategorija u čijim se granicama pojedinac često prisilno zadržava, mnoge grupe širom sveta svesno se mobilišu u skladu s kriterijumima identiteta koje definišu. Jednostavno rečeno, kulturalizam je politika identiteta podignuta na nivo nacionalne države.
Ta vrsta kulturalizma je u žiži mog interesovanja u sedmom poglavlju, gde se bavim argumentovanom kritikom primordijalističkog shvatanja one vrste etničkog nasilja koja se ispoljavala u poslednjoj deceniji. Pojava koja izgleda kao svetski preporod etničkih nacionalizama i separatizama zapravo nije „tribalizam”, kao što je novinari i stručnjaci često nazivaju podrazumevajući pod tim pojmom nagomilane nesporazume, lokalna suparništva i duboku mržnju. Etničko nasilje koje vidimo na mnogim mestima pre je deo šireg preobražaja na koji ukazuje reč kulturalizam. Kao što sam već naznačio, kulturalizam je svesna mobilizacija kulturnih razlika u službi šire nacionalne ili transnacionalne politike. On je često povezan sa izvanteritorijalnim zbivanjima i pamćenjem, ponekad sa izbegličkim statusom i izgnanstvom, a gotovo uvek sa borbama za izričito priznanje od postojećih nacionalnih država ili raznih transnacionalnih tela.
Kulturalistički pokreti (koji gotovo uvek usredsređuju svoje napore na mobilizaciju) najopštiji su oblik rada imaginacije i često se oslanjaju na činjenicu ili mogućnost migracije ili secesije. Što je najvažnije, oni imaju jasnu svest o sopstvenom identitetu, kulturi i nasleđu, i sve to je obično deo njihovog vokabulara, svesno izabranog u borbi s državom i drugim kulturalističkim središtima i grupama. Upravo ta svesna, strateška i populistička mobilizacija kulturnog materijala opravdava pridev kulturalistički u njihovom imenu, mada se oni među sobom mogu razlikovati na mnogo načina. Bilo da se tiču Afro-Amerikanaca, Pakistanaca u Britaniji, Alžiraca u Francuskoj, havajskih starosedelaca, Sika ili Kanađana čiji je maternji jezik francuski, kulturalistički pokreti najčešće su protivnacionalni i metakulturni. U širem smislu, kao što ću pokazati u poslednjem delu ove knjige, kulturalizam je forma koju obično poprimaju kulturne razlike u eri masovnih medija, migracije i globalizacije.
Kako se izučavaju oblasti?
Glavni smer koji sam želeo da dam debati o globalizaciji sa stanovišta antropologije jeste isticanje kulturnih pojava. Takvom usmerenju doprineli su moje formiranje i praksa u studijama oblasti, posebno u južnoazijskim studijama u Sjedinjenim Državama. Još niko nije ozbiljno analizirao na koji je način u Sjedinjenim Državama pojava ideje kulturnih oblasti u antropologiji između dva svetska rata povezana s procvatom studija oblasti posle Drugog svetskog rata kao glavnog načina posmatranja strateški značajnih delova sveta u razvoju. Teško se, međutim, može sumnjati u to da nas obe perspektive vode do mape na kojoj su grupe i njihovi načini života obeleženi kulturnim razlikama, a u studijama oblasti te razlike prelaze u topografiju nacionalnih kulturnih razlika. Geografske podele, kulturne razlike i nacionalne granice teže da postanu izomorfne i postoji tendencija da se svetski procesi prelamaju kroz tu vrstu nacionalno-kulturne mape sveta. Pored toga što uvode prostorni imaginarij, studije oblasti pridaju posebnu važnost, doduše ponekad prećutno, strateškom karakteru informacija prikupljenih iz te perspektive. Zbog toga se često pominje veza između hladnog rata, vladinog finansiranja i organizovanja velikog broja univerzitetskih centara za studije oblasti posle Drugog svetskog rata. U svakom slučaju, zahvaljujući studijama oblasti potisnuta je jedna zabluda velikog dela kanonske društvene nauke – naime, da razmatranja o društvu ne moraju biti ukotvljena u konkretnosti, da njihov pogled može dolaziti niotkud. Upravo taj aspekt mog stručnog formiranja naveo me je da svoju genealogiju globalne sadašnjice smestim u oblast koju najbolje poznajem: u Indiju.
Danas u Sjedinjenim Državama strukture i ideologije studija oblasti okružuje posebna neizvesnost. Shvativši da su studije oblasti tesno povezane sa strateškom slikom sveta koju su ocrtali interesi spoljne politike Sjedinjenih Država između 1945. i 1989. godine, vodeće ličnosti u svetu univerziteta, fondacija, think tank organizacija, pa čak i u samoj vladi uvidele su da će se u svetu posle 1989. studije oblasti ili menjati ili neće imati nikakvog smisla. Tako su se levo orijentisanim kritičarima studija oblasti, na koje je snažno uticao značajan rad Edvarda Saida o orijentalizmu, pridružili pobornici slobodnog tržišta i liberalizma, koji su ismevali ograničenost i istorijski fetišizam stručnjaka za studije oblasti. Smatralo se da ti stručnjaci preprečuju put iscrpnom proučavanju društvenog polja sa stanovišta uporednih studija, savremene istorije, civilnog društva i slobodnog tržišta. Naravno, nijedna tako radikalna i tako nagla kritika ne može biti potpuno pravedna, a čudnovata koalicija kritičara ukazuje na to da studije oblasti možda trpe posledice jednog većeg poraza američkog univerziteta: njegovog neuspeha da pruži širu i lucidniju sliku sveta posle 1989. godine.
Tradicija studija oblasti je mač sa dve oštrice. U društvu koje je, kao što svi znamo, posvećeno slavljenju izuzetaka i beskrajno zaokupljeno „Amerikom”, ta tradicija bila je majušno utočište za ozbiljno proučavanje stranih jezika, alternativnih pogleda na svet i širokih pogleda na sociokulturnu promenu izvan Evrope i Sjedinjenih Država. Uprkos izvesnoj sklonosti ka filologiji (u uskom, leksičkom smislu) i prejakoj identifikaciji s proučavanim regionima, studije oblasti su ipak bile jedna od retkih tačaka otpora neumornoj tendenciji marginalizovanja ogromnih delova sveta na američkim univerzitetima, ali i šire – u američkom društvu. Ipak njihova tradicija se verovatno suviše srodila sa sopstvenim mapama sveta, osetila suviše sigurnom u sopstvenim praksama i postala nedovoljno osetljiva za transnacionalne procese, kako one današnje tako i one u prošlosti. Dakle, kritika i reforma svakako imaju smisla, ali pravo pitanje je kako će studije oblasti pomoći da se poboljša način na koji se u Sjedinjenim Državama generiše slika sveta?
Iz perspektive ove knjige, studije oblasti su koristan podsetnik na to da je i sama globalizacija duboko istorijski i neravnomeran proces i, štaviše, da podstiče vezivanje za lokalitete. Globalizacija ne implicira nužno, pa čak ni često homogenizaciju ili amerikanizaciju, i u meri u kojoj različita društva na različite načine usvajaju građu modernosti, još ima mnogo prostora za ozbiljno proučavanje specifičnih geografija, istorija i jezika. U trećem i četvrtom poglavlju govorim o odnosu između istorije i genealogije, a takva rasprava je nemoguća bez snažnog osećanja za događaje dugog trajanja, koji uvek proizvode specifične geografije, kako realne tako i imaginarne. Ako genealogija kulturnih formi podrazumeva njihovo kruženje kroz regione, njihova istorija tiče se njihovog odomaćivanja u lokalnoj praksi. Upravo ta interakcija istorijskih i genealoških formi je neravnomerna, raznovrsna i kontingentna. U tom smislu, istorija – neumoljiva disciplina konteksta (slikovit izraz E. P. Tompsona) – ima ključni značaj. Ali, to ne znači zeleno svetlo za lokalizam kakav se često dovodi u vezu sa studijama oblasti. U svakom slučaju, studije oblasti su specifična zapadna tehnika istraživanja i nikako ne mogu pretendovati na to da jednostavno verno odražavaju sliku civilizacijskog Drugog. Ako treba oživeti tradiciju studija oblasti, mora se priznati da je i sama lokalnost istorijski proizvod i da su istorije u kojima nastaju lokaliteti na kraju i same podložne dinamici globalnog sveta. Ne zaboravimo da lokalno nikad nije jednostavno: taj argument je ključna tema poslednjeg poglavlja ove knjige.
Ovaj pomalo heterogen pregled studija oblasti, tradicije u koju sam uronjen već dvadeset pet godina, oslanja se na dva poglavlja o Indiji u središtu ove knjige – o popisu i kriketu; ona čine protivtežu onome što bi inače moglo izgledati suviše globalno. Ali, odmah dodajem da u ovoj knjizi Indija nije samo jedan slučaj ili primer nečeg šireg. Indija je ovde pre teren na kojem se ispituje kako se lokalno pojavljuje u svetu globalizacije, kako kolonijalni procesi podržavaju savremene politike, kako se istorija i genealogija uzajamno iskrivljuju i kako globalne činjenice dobijaju lokalni oblik.[5] Tako ova poglavlja – i često pominjanje Indije u ovoj knjizi – zapravo ne govore o Indiji (kao prirodnoj činjenici), već o procesu nastajanja savremene Indije. Svestan sam ironije (pa i protivrečnosti) sadržane u tome što je knjiga koja je posvećena globalizaciji i prožeta osećanjem da se doba nacionalne države primiče kraju ukotvljena upravo u jednoj nacionalnoj državi. Ali, ovde su moja stručnost i moja ograničenja dve strane jedne medalje; molim čitaoca da pozivanje na Indiju u ovom kontekstu shvati kao određen optički instrument, a ne kao postvarenu društvenu činjenicu ili rezultat sirovog nacionalističkog refleksa.
Ova digresija posledica je moje svesti da je pisanje knjige o globalizaciji pomalo megalomanski poduhvat, naročito onda kada ona nastaje u relativno povoljnim okolnostima američkog univerzitetskog istraživanja. Čini mi se da je važno uočiti oblike znanja kojima se takva megalomanija artikuliše. U mom slučaju, te forme – antropologija i studije oblasti – predodređuju me da ucrtam prakse, prostore i zemlje na jednu mapu koja utvrđuje statičke razlike. Iako se to na prvi pogled ne vidi, takav postupak nosi sa sobom izvesne opasnosti čak i kad je reč o ovakvoj knjizi, svesno oblikovanoj interesovanjem za dijasporu, deteritorijalizaciju i nepravilnost veza među nacijama, ideologijama i društvenim pokretima.
Društvena nauka posle patriotizma
Poslednji deo ovog „ovde i sada” posvećen je jednom događaju modernog sveta koji je privukao pažnju nekih među najboljim savremenim misliocima u oblasti društvenih i humanističkih nauka: to je pitanje nacionalne države, njene istorije, njene današnje krize i njene budućnosti. Kada sam počeo da radim na ovoj knjizi, kriza nacionalne države nije bila u središtu mog poduhvata. Ali, tokom šest godina pisanja, došao sam do uverenja da se nacionalnoj državi kao složenoj političkoj formi bliži kraj. To tvrđenje još se ne može potkrepiti jasnim dokazima jer podaci ni u kom slučaju nisu potpuni. Svestan sam da se nacionalne države razlikuju u pogledu nacionalnog imaginarija, državnog aparata ili čvrstine međusobnih veza. Ipak, postoji izvesno opravdanje za to što pogled na nacionalnu državu u ovoj knjizi ponekad može izgledati kao postvaren. Uprkos važnim i znatnim međusobnim razlikama (samo bi budala mogla pobrkati Šri Lanku i veliku Britaniju), nacionalne države imaju smisla tek kao deo sistema. Taj sistem (čak i kad ga posmatramo kao sistem razlika) slabo je opremljen za bavljenje prepletenim dijasporama ljudi i slika koje obeležavaju „ovde i sada”. Malo je verovatno da nacionalne države kao jedinice jednog složenog interaktivnog sistema mogu dugo biti arbitri veze između globalnosti i modernosti. Zato kažem da je modernost danas razobručena.
(…)
Pošto nacionalna država ulazi u završnu krizu (ako se pokaže da su moje prognoze tačne), prirodno je verovati da je građa za postnacionalni imaginarij već oko nas. Mislim da posebno treba obratiti pažnju na odnos između masovnih medija i migracije, dve činjenice na kojima utemeljujem značaj kulturne politike u današnjem globalnom svetu. Posebno nam je potrebno da pažljivo ispitamo raznolikost onoga što se pojavilo kao dijasporska javna sfera. Benedikt Andreson nam je pomogao tako što je utvrdio način na koji neki štampani mediji, posebno novine i romani, uobličuju zamišljanje nacije i doprinose širenju te forme na kolonijalni svet u Aziji i drugde. Moja opšta teza je da postoji slična povezanost između rada imaginacije i pojave postnacionalnog političkog sveta. Bez prednosti naknadnog uvida (kakva postoji kad je reč o globalnom razvoju ideje nacije), teško je jasno odrediti ulogu imaginacije u postnacionalnom poretku. Ali kako elektronski mediji sve više dominiraju javnim informisanjem (koje se tako odvaja od sposobnosti čitanja i pisanja) i kako oni povezuju pružaoce i primaoce informacija preko nacionalnih granica i omogućuju razgovor između onih koji su otišli i onih koji su ostali, nastaje sve više dijasporskih javnih sfera.
Te dijasporske sfere često su povezane sa studentima i drugim intelektualcima koji su nacionalistički angažovani (na primer, aktivisti Narodne Republike Kine). Uspostavljanje vladavine crne većine u Južnoj Africi uvelo je nove vrste diskursa rasne demokratije u Africi, ali i u Sjedinjenim Državama i na Karibima. Islamski svet je najpoznatiji primer za niz rasprava i projekata koji prelaze nacionalne granice. Religije koje su u prošlosti bile izrazito nacionalne sada imaju globalnu misiju i žestoke pobornike u dijaspori: najbolji primer tog procesa je globalni hinduizam u protekloj deceniji. Pokreti angažovani na očuvanju prirodne sredine, ženskom pitanju i ljudskim pravima obično stvaraju sferu transnacionalnog diskursa koja često počiva na moralnom autoritetu izbeglica, prognanika i drugih raseljenih osoba. Najveći transnacionalni separatistički pokreti, poput Sika, Kurda i Tamila iz Šri Lanke uobličavaju svoj identitet na raznim mestima širom sveta, gde god brojnost njihovih pristalica omogućuje pojavljivanje mnoštva veza u široj dijasporskoj javnoj sferi.
Talas rasprava o multukulturalizmu koji je preplavio Sjedinjene Države i Evropu svakako svedoči o nemoći država da spreče transnacionalno povezivanje svojih manjinskih populacija u šire grupe zasnovane na verskoj ili etničkoj pripadnosti. Iz toga se može zaključiti da je doba kada je karakter javne sfere bio izrazito, isključivo ili nužno nacionalan verovatno na izmaku.
Međusobno različite dijasporske javne sfere su lonac za taljenje postnacionalnog političkog poretka. Pokretači njihovog diskursa su masovni mediji (i interaktivni i ekspresivni) i pokreti izbeglica, aktivista, studenata i radnika. Možda će se pokazati da postnacionalni poredak nije sistem homogenih jedinica (poput današnjeg sistema nacionalnih država), već sistem zasnovan na odnosima među heterogenim jedinicama (nekim socijalnim pokretima, interesnim grupama, profesionalnim udruženjima, nevladinim organizacijama, naoružanim milicijama, pravosudnim organima). Taj poredak u nastajanju suočiće se s pitanjem da li je takva heterogenost spojiva s nekim minimalnim normativnim i vrednosnim konvencijama koje ne iziskuju potpuno prihvatanje liberalnog društvenog ugovora kakav postoji na modernom zapadu. Na to presudno pitanje neće odgovoriti akademski autoritet, već pregovori (kako civilni tako i nasilni) između svetova koje zamišljaju ti različiti interesi i pokreti. Kao što već sad možemo videti, verovatno je da će izvesno vreme u tom svetu rasti neuljudnost i nasilje. Ali, dugoročnije posmatrano, kada se oslobodimo stega nacionalne forme, možda ćemo otkriti da kulturna sloboda i održiva pravda u svetu ne pretpostavljaju jednoobraznu nacionalnu državu kao opšti model. Ta mogućnost s jedne strane izgleda kao pretnja, a s druge kao najveća dobit koju donosi život u svetu razobručene modernosti.
[1] Popularni fikcionalni junaci priča Čarlsa Hamiltona, odnosno V. E. Džonsa koje su izlazile u časopisima za decu i omladinu. Prim. prev.
[2] Popularne engleske autorke knjiga za decu. Prim. prev.
[3] Junaci američkih pisaca Dž. D. Selindžera i Džona Apdajka. Prim. prev.
[4] Odsustvo citata u tekstu ovog ogleda ne treba da stvori utisak o njegovom bezgrešnom začeću. Uvodno poglavlje, kao i ostatak knjige, zasnovani su na mnogim strujama u društvenim i humanističkim naukama tokom protekle dve decenije. Mnogi od tih dugova biće pomenuti u beleškama za sledeća poglavlja.
[5] Opširnije bavljenje ovom idejom vidi u uvodnom ogledu Appaduraia i Breckenridgea „Public Modernity in India” u Consuming Modernity: Public Culture in a South Asian World, prir. Carol A. Breckenridge, Minneapolis, University of Minnesota Press, 1975, str. 1-20. Ova zbirka ogleda pokazuje jednu strategiju ostvarivanja globalne modernosti na određenom mestu.