„Orfej”, „Metamorfoze”, „Sazvežđa”, „Književnost i civilizacija” – to su nazivi sjajnih kolekcija koje su decenijama obogaćivale probrane biblioteke i širile intelektualne vidike nekoliko naraštaja. Odavno su nestale pod udarom jugo-ratova, raspada državne zajednice i naleta novog, divljačkog kapitalizma (šifra: tranzicija iz nečega u ništa). Ali jedna je ostala i beleži četiri decenije postojanja. Zove se „Dvadeseti vek”, njen osnivač, izdavač i jedini urednik je Ivan Čolović, doktor književnih nauka, autor dvadesetak sjajnih studija i zbirki ogleda, dobitnik Herderove nagrade… Nastala je kao uzgredna delatnost Narodnog univerziteta „Braća Stamenković”, a onda je Čolović, pod udarima partijskih tela i ekonomskih pritisaka selio ovaj svoj „Vek” kroz niz izdavačkih kuća. Poslednjih dvadesetak godina objavljuje je kao oblik kućne radinosti. A ishod je fascinantan.
Pod zaglavljem „Dvadesetog veka” pojavila su se autorska imena Edgara Morena, Morisa Nadoa, Rolana Barta, Eriha Froma, Miroslava Krleže, Kloda Levi-Strosa, Žan-Mišela Palmijea… Uvek iznenađujući, beskompromisni izbor, dragocena lektira za radoznale, deo intelektualne biografije nekoliko naraštaja. Stiglo se do broja 194. Nikad sa potporom državnih fondova i moćnih klanova koji i danas vitlaju srpskom kulturom. Gorka je ironija da je jedna od prvih knjiga bila zbirka tekstova Dobrice Ćosića „Moć i strepnje”, zbog koje su pale kazne u „Braći”, izvršni partijski sekretar GK je smenjen, a ovaj potpisnik samo što nije bio izbačen iz „Politike” jer je branio knjigu na javnoj raspravi. Čolović je uspeo da izvuče biblioteku iz ralja partijskih tela i stigao do današnjih dana. Vredelo je.
Milan Vlajčić, ”Vek Ivana Čolovića”, u: Blic Online, 18. 04. 2011, <http://www.blic.rs/Komentar/Cigla-u-zidu/248701/Vek-Ivana-Colovica> (18.04.2011).