Milorad Radovanović
TRI PITANJA MILKI IVIĆ[1]
I
Kažu da ste među onima što žive ograđeni knjigama i jezicima, među onima što puno i štošta čitaju i znaju, da ste bivali sa evropskim i svetskim intelektualcima najvišega reda u društvu i u prijateljstvu, da ste često i nadeleko putovali, da su uz Vas uvek bružljivo odabrani sagovornici, da Vam je prepiska obimna i da ste pri svemu tome i sami “jedan od najuglednijih i najproduktivnijih naših lingvista do sada”, da su Vam knjige i rasprave prevođene, objavljivane na [petnaestak] jezika (o sudbini nekih prevoda čak i ne znate ništa), da ste među “najživljim” diskutantima na svetskim, evropskim, slavističkim i jugoslavističkim naučnim okupljanjima, među urednicima časopisa, da su Vam tekstovi dospevali u lingvističke antologije XX veka, a ime u enciklopedije, da ste u međunarodnim naučnoim telima, da se bez uvida u Vaše studije i knjige ne može dobiti diploma na mnogim slavističkim katedrama, a da ste pri tom uvek i sa studentima, Vašim neposrednim ili posrednim učenicima, koji su postajali doktori nauka i tako ugledni lingvisti, sami đak Aleksandra Belića, a učitelj koji je, sa nekolicinom drugih, takozvanu “modernu” ili bolje reći strogo “naučnu” lingvistiku šezdesetih godina na neki način “uvezao” u zemlju, da ste danas saradnik ili savetnik onima koji su se tih godina tek rađali, ili upravo opismenjavali, a u toj lingvistici odrasli i njome naučili govoriti i misliti. Ovaj popis podataka neka bude podstrek za jedan biobibliografski razgovor. Progovorite, dakle, o učiteljima i učenicima, o ljudima i zemljama, o knjigama, razgovorima, prepisci, i saradnicima, okrenite se sećanjima – jednostavno, recite nam i ko ste i šta ste? Na primer: šta je to što će neki nazvati fenomenom Milke Ivić i njenom lingvističkom školom, prvenstveno, recimo, šta je to knjiga Pravci u lingvistici kao neke vrste agens u tom smislu?
Pomenuste knjige … A primećujete da sam ja sad i već u bukvalnom smislu njima ograđena? Uspuzale su se uz svaki zid u stanu, sve je u njih obraslo. Množe se iz godine u godinu, otimaju Pavlu i meni životni prostor. Ne zaustavljaju najezdu; bez tih knjiga ne možemo. To su sve stručne publikacije, nezamenljivi saveznici u onome što radimo.
Šta znači naučniku dobra knjiga, to sam shvatila još u studentskim danima. Bio je kraj četrdeset pete, početak četrdeset šeste. Fakultet tek što je proradio. Slušali smo predavanja Aleksandra Belića dva puta nedeljno, popodne, u staroj zgradi Srpske akademije nauka, u Brankovoj ulici. Nije nas bilo mnogo u toj prvoj poratnoj generaciji; pa ipak, jedva smo uspevali da se smestimo. Soba je bila prenatrpana, tesna, prohladna. Duško Radović je ozeblom rukom pritezao oko sebe izbledeo vojnički šinjel, ja sam nečujno trupkala promrzlim nogama – na ulicama se topio sneg, a moje su cipele imale sasvim tanak, drveni đon. U gradu je svaki čas nestajala struja, pa smo palili sveće …
Dobro pamtim Belićev glas – vrlo tih, a ipak razgovetan. Govorio je o našim gramatičkim oblicima. Osmatrao ih iz široke, opštejezičke perspektive, što je na mahove bilo gotovo uzbudljivo, skoro da mi dah zastane … Povremeno bi se osvrtao na neka tuđa mišljenja, polemišući s njima. Obično bi pri tom pokazivao knjige u kojima su izložena. Brugman, Delbrik, Hirt; tê je autore najčešće pominjao. Slušali smo u najdubljoj tišini, opčinjeni tim svedočenjem da u svetu, osim rata i drugih zala, postoje i takve dragocenosti kao što su znanje, mudrost i stvaralački rad.
Čim je uzmogao, otac je za mene izdvojio nešto novaca da kupim cipele s normalnim đonom. A ja se peške uputila od Slavije prema Knez-Mihailovoj ulici i zavirujem u radnje s cipelama. Usput zurim i u ostale izloge. Odjednom, vidim: antikvarnica. Nekako ispred ostalih isturila se podebela knjiga crnih korica, Karl Brugmann – Kurze vergleichende Grammatik [der indogermanischen Sprachen]. Stojim na kiši omađijana. Pare su tu, u novčaniku; za cipele, doduše … Stigla sam kući sa “Brugmanom” ispod miške i zebnjom u srcu. Otac je ćutke saslušao moja zbunjena objašnjenja. Onda se široko osmehnuo pa me pomilovao po kosi. Nikad mu neću zaboraviti to razumevanje. “Brugman” je, naravno, i dan danas tu, u odgovarajućem redu na polici.
Mnogo pre mene, i više od mene, znao je Pavle šta znači imati svoju ličnu biblioteku. Odrastao je u kući istoričara gde se iznad svega poštovala knjiga. Pavlova je, u stvari, zasluga što smo, i po cenu nekih odricanja, obezbedili sebi tu sigurnost da najvažnije stručne publikacije imamo u svakom trenutku na dohvatu ruke. Jer – za dobar naučni rad nisu dovoljne samo sposobnost i ljubav; potrebna je i ogromna obaveštenost.
Obaveštenost se stiče čitanjem. Svaki naučnik mora biti kadar da prati literaturu na stranim jezicima, a pogotovu ako je lingvista. Bilo nas je četvoro, prvi Belićevi posleratni diplomci (a godina četrdesetdeveta): Irena Grickat, Ivan Popović, Pavle i ja. On nas je odmah okupio oko sebe u Institutu za jezik, koji je tada bio pri Akademiji. Davao nam je da čitamo i prikazujemo knjige pisane na nemačkom, francuskom i ruskom (prva dva jezika učili smo još u gimnaziji, a ruski tokom studija). Usput nas je upozoravao: treba svakako savladati i engleski (on sâm je engleski naučio u sasvim poznim godinama i to – dobro!); uostalom, lingvista mora biti u stanju, kad zatreba, da se, uz pomoć rečnika, probije kroz stručni tekst pisan bilo kojim drugim germanskim, romanskim ili slovenskim jezikom.
Savet u pogledu engleskog shvatili smo ozbiljno: ubrzo smo se koliko-toliko osposobili za čitanje anglosaksonske stručne literature. Nismo, međutim, poverovali u to da će nas stići i ono drugo što je pominjao Belić, ono “probijanje” s rečnikom u ruci. A snašlo nas je, tačnije rečeno – Pavla je snašlo. Profesor je jednoga dana izrazio želju da mu Pavle, koji se počeo uspešno baviti dijalektologijom, za Јужнoслoвeнски филoлoг prikaže rad rumunskog dijalektologa Petrovića o krašovanskom govoru. Rad je bio pisan na rumunskom, a Pavle taj jezik nije znao. Ipak, prihvatio je odmah izazov, i to čak s oduševljenjem. Ne samo on, svi smo pomislili: kakav divan dokaz poverenja – zadužiti početnika krupnim zadatkom! Prionu Pavle na posao i probi nam se kroz rumunski “so slavoju” – kako je posle primetio sam Belić, zadovoljan.
Mnogo docnije, već kao nastavnik Novosadskog univerziteta, i ja sam oprobala “probijanje”. Nije do toga došlo po nečijem predlogu, nego po sopstvenom opredeljenju. Poželela sam da se upoznam sa pogledima istaknutog holandskog sintaksičara de Hrota (A. W. de Groot). Uz pomoć rečnika mesecima sam mukotrpno osvajala deo po deo holandskog teksta. Onda sam sela i napisala šta mislim o pročitanom. Taj moj prikaz je potom objavljen na engleskom jeziku u američkom časopisu Word.
Za poduhvate slične ovom mom i Pavlovom potrebno je mnogo samodiscipline i snage da se čovek sav usmeri ka cilju. I jednome i dugome privolevao nas je naš profesor, ne rečima nego celokupnim svojim odnosom prema nama. Nije on ništa grubo nametao u smislu “Vi to morate”, nego je vešto, nadahnuto sugerirao “Vi to možete”. Jednostavno, izmamljivao je plemenit napor ukazivanjem svoga poverenja. Možete li uopšte zamisliti boljeg učitelja?
Najviše me je Belić zadužio svojim stavom u jednoj epizodi iz moga života u čije ishode ubrajam i ovo svoje današnje mesto u društvu.
Doktorat je tada bilo moguće prijaviti i braniti u Akademiji. Nas četvoro smo se oko doktorata počeli s Belićem dogovarati nekako odmah po dolasku u Institut. Mene su u to vreme posebno interesovala padežna značenja. Imajući u vidu tu okolnost, Belić je smislio da tema moje disertacije budu padeži s predlozima. Lako će biti, naglašavao je on, pratiti na odgovarajućim tekstovima njihov razvojni put u našem jeziku; taj put opisati, dovoljno je značajan rezultat. Ponuđenim se nimalo nisam oduševila; naprotiv. Razmišljala sam: od mene se očekuje pouzdanost deskripcije, a mene srce vuče da se udubim u semantičke probleme. Kopkala me izrazita značenjska komplikovanost jednog jedinog padeža – instrumentala. Da se na njemu zadržim? Nikako, usprotivio se profesor; pa to je suviše težak zadatak, težak uopšte, a pogotovu za početnike!
Naslov disertacije je on stilizovao, po svojoj zamisli, a ja sam ovu pod tim naslovom i prijavila Akademiji. Čim sam to obavila, počela sam se sa strašću baviti – instrumentalom, naravno. Ne mogu tvrditi da mi je baš lako bilo. Nemajući na raspolaganju čvrsto postavljene metode analize, potpuno lišena saveta mentora, čak – krišom od njega, krčila sam stopu po stopu dotle neistražene sintaksičko-semantičke oblasti. Uz sebe sam imala samo jedno, ali dragoceno: Pavlovo savezništvo. Nalazio je Pavle u sebi dovoljno strpljenja da satima sluša razna moja zapažanja i da se kritički postavlja prema saopštenom. Kad god je nešto osporio, ispostavljalo se da mi je bilo od koristi: zbog njegovih bih se sumnji ja ponovo vraćala na problem i uspevala da nađem bolje rešenje. A tek njegove povremene spontane pohvale! Od njih su mi prosto rasla krila.
Da je moj izbor ipak bio instrumental a ne ono što je prijavljeno, Belić je saznao tek onog dana kad sam mu ja predala ukoričeni primerak završene disertacije. Zapanjen, izgovorio je ledenim glasom nekoliko oštrih reči na račun moje neverovatne drskosti, a zatim je počeo nasumce prebirati pogledom po tekstu koji mu je uručen. Što je duže to čitao, sve je više menjao izraz lica. Onda se okrenuo prema meni, posmatrao me netremice nekoliko sekundi, pa mi rekao da se vratim u Institut, ne pominjući šta će biti dalje s tekstom.
Sutradan, tek što sam stigla na radno mesto, javljaju: zove profesor. Prilazim mu sa strepnjom, a on me dočekuje stojeći, sav ozaren nekom dotad mi nepoznatom toplinom, osmehnut. Disertaciju drži u rukama. “Pročitao sam je”, kaže, “na dušak; celu sam je čitao, do četiri ujutro; iz ruku nisam mogao da je ispustum.”
Preda mnom je razgovarao s nadležnim službenikom kako da se po najhitnijem postupku menja naslov moje disertacije i u prvom mogućem roku zakaže datum odbrane. Doktorirala sam decembra 1953, a disertacija je već sledeće godine bila štampana kao posebno Akademijino izdanje.
Belić je doprineo i tome da steknem izuzetnog prijatelja: upoznao me s Romanom Jakobsonom.
Jakobson je septembra 1955. boravio u Beogradu. Belić mu je govorio o meni i ovaj je poželeo razgovor sa mnom. Više od dva sata pretresali smo Jakobson i ja problematiku slovenskih padeža. Kad smo se pet godina kasnije obreli u Americi, bila sam iznenađena koliko se o meni tamo zna; Jakobson je skretao pažnju na moje radove.
Moj boravak u Njujorku bio je sračunat na to da se na licu mesta upoznam s američkom lingvistikom, kako bih što kompetentnije napisala odgovarajuća poglavlja knjige Pravci u lingvistici. Engleskim sam tada još uvek vladala pasivno, dok je Pavle već mogao engleski i govoriti. On je u Njujork stigao na poziv tamošnjeg Kolumbijskog univerziteta – da drži predavanja iz slavistike. Znajući, dakle, dovoljno dugo pre toga šta ga čeka, on je uspeo da na vreme svoje pasivno znanje engleskog jezika pretvori u aktivno.
Jakobson je bio oduševljen našim dolaskom (sa Pavlom – koga je takođe upoznao u Beogradu – imao je čak i više zajedničkih tema nego sa mnom; obojica su se, za razliku od mene, bavila fonologijom). Odmah je iz Bostona doputovao u Njujork da nas vidi. I odmah saopštio: molile su kolege sa Jelskog univerziteta da im on preporuči nekog stručnjaka koji bi im, kao profesor-gost, u idućem semestru održao predavanja iz slavistike; on im je o meni govorio i za dan-dva ću dobiti od dekana Jelskog univerziteta poziv u tom smislu … Prenerazili smo se i Pavle i ja; naravno, to je bila velika čast, ali – otkud ja mogu predavati na engleskom? Jakobson je odmahnuo rukom i kazao: koliko on “ima uvida u Milku”, a misli da ima, ako ona samo odluči da se odazove, nema te prepreke koja će je zadržati; uostalom, engleski treba naučiti do januara, a sad je tek septembar. Kako bi, dodao je, Milka bila sigurna da je dobro savladala jezik, pozivam je da dođe poslednjih dana decembra na Harvardski univerzitet i na sastanku tamošnjih lingvista održi predavanje o svojim istraživanjima iz oblasti padežne problematike; biće potom diskusija – idealna prilika da je ljudi čuju.
Nisam mogla da se oglušim o Jakobsonovo poverenje. Počela sam sa žarom učiti razgovorni engleski. Nije bilo baš sasvim jednostavno, priznajem. Tek, predavanje na Harvardu je održano i diskusija prošla – sve ne može biti bolje. Jakobson je tražio da se događaj proslavi: uveče smo Pavle i ja sa njim “pili bruderšaft” u jednom prijatnom restorančiću na periferiji Bostona.
I posle je bilo prilika u mom životu u kojima je Jakobson odigrao značajnu ulogu. Na njegov su savet Japanci, odmah posle Čomskog, pozvali Pavla i mene u Tokio da održimo specijalne lingvističke kurseve njihovim stručnjacima. Po njegovoj preporuci, i preporuci poznatog češkog slaviste Bohuslava Havraneka, ja sam izabrana za člana Međunarodne komisije za proučavanje gramatičke strukture slovenskih jezika. Sećam se, Jakobson je bio već star i umoran i odbijao sve slične pozive, ali naš nije odbio: došao je u Novi Sad i našim studentima održao nekoliko nezaboravnih predavanja.
To što su ta dva čoveka, Belić i Jakobson, činili za Pavla i mene – podsticali svojim poverernjem radne porive u nama – pokušali smo i mi da učinimo za naše učenike i saradnike. Srećom, pokušaj nam nije bio uzaludan. “Novosadska škola” se zaista u svetu pominje kao plodan centar jezičkih istraživanja, i to različitih, primerenih ličnom ukusu i sposobnostima svakog pojedinca. Nismo nastojali da namećemo nekakav jedinstven obrazac rada i lingvističkog mišljenja; vodili smo računa o tome da se ljudi između sebe mnogo razlikuju – i po naklonostima, i po moćima kojima raspolažu. Ali smo redovno očekivali jedno, ono najvažnije: da svako uloži punu meru sebe u posao kojeg se prihvata.
Voleli biste da kažem koju reč i o Pravcima u lingvistici. Iskoristiću priliku da odgovorim na pitanje koje mi ljudi često postavljaju: otkud to da se ta knjiga u srpskohrvatskoj jezičkoj verziji objavljuje već dve decenije isključivo – u Ljubljani?
Već sam pominjala: u Njujork sam stigla sa zadatkom da napišem Pravce u lingvistici i donesem u Novi Sad za publikovanje potpuno spremljen tekst. Meni je, opet, sa merodavne strane bilo tvrdo obećano da će štampanje uslediti bez odlaganja, čim rukopis uručim. Ja sam svoju obavezu ispunila: druga strana nije. Niko ni da sasluša moj “raport”, o tome da sam sve uspešno obavila, a kamoli da pomene izdavača! Nikad nisam bila toliko duboko razočarana kao tih dana kad sam uzaludno pokušavala da “udomim” svoj rad. I baš tada dođe da nas poseti naš američki kolega, ugledni slavista Horas Lant (Horace Lunt). On je još u Americi imao prilike da čita pojedine delove Pravaca u lingvistici. Posle čitanja predložio mi je da, čim završim s radom oko teksta, rukopis predam njemu, pa će knjiga u najbržem mogućnom roku biti objavljena na engleskom jeziku. Nisam pristala; knjigu sam svojima obećala, pa ću je svojima i predati. Lant je u Novi Sad svratio tek toliko da nas vidi, a cilj mu je bio Ljubljana. Išao je da tamo prisustvuje nekoj proslavi. U Ljubljani je ispričao kao svojevrsnu zanimljivost: knjigu koja bi se u Americi mogla odmah objaviti, a koju njen autor nije tamo hteo da štampa iz patriotskih razloga, ovde niko ni da pogleda! Sledećeg dana meni poruka iz Državne založbe Slovenije: štampanje odmah, na srpskohrvatskom jeziku, a sva prava budućih eventualnih izdanja i prevođenja na strane jezike – njima. Pristala sam.
Ja sam zadovoljna svojim izdavačem – štampanje je uvek brzo i uredno teklo, a nadam se da je i on mnome, knjiga je dosad u svojoj originalnoj jezičkoj verziji doživela pet izdanja, i pojavila se, uz saglasnost Državne založbe Slovenije, u prevodu na osam jezika. Uskoro će i na devetom: Pravce u lingvistici prevode sad i na slovenački.[2]
II
Mnogi Vas smatraju “strukturalistom”, jer ste, doista, i počeli pisati i objavljivati u doba kulminiranja strukturalizma u lingvistici, antropologiji i drugde, tačnije, ranih pedesetih godina, u vreme kada se strukturalizan, dobrim delom i Vašom zaslugom, počeo pomaljati i ukorenjivati i kod nas. U nešto kasnije prispele tokove transformaciono-generativne gramatike, osim po izuzetku, niste se intenzivnije, barem ne eksplicitnije, uključivali (pedesetih i šezdesetih godina, dakle, više ste pisali, ukoliko ove etikete prihvatimo kao tačne – razume se, kao “strukturalista” nego kao “transformacionalista”, istina ni u jednom smislu ortodoksno). Samu strukturalnu lingvistiku, u mnogim njenim varijacijama, afirmisali ste u Vašim Pravcima i drugde, takođe i transformaciono-generativne modele, metode i razvojne smerove. Došlo je, nazvaću ga tako, treće posleratno lingvističko vreme, ovo današnje (od sedamdesetih godina i kod nas) – interdisciplinarno i nehomogeno. Dakle: jesu li u pravu oni koji Vas svrstavaju među “strukturaliste” i da li je tačna opaska o tome kako ste na neki način “zaobišli” transformaciono-generativne tokove (namerno ili instinktivno) – i to u vreme kada ste čak i fizički često, ponekad i dugo, bivali u njihovim geografskim i intelektualnim središtima; kakav je pri tom Vaš odnos prema ovom trećem posleratnom lingvističkom vremenu (ono po značajnoj semantizaciji lingvističkog opisa umnogome podseća upravo na Vaše poglede na lingvističku analizu)?
Tačno ste Vi ocenili: nisam tipičan strukturalista; još manje sam predstavnik transformacione gramatike, mada veći broj mojih radova dosta upečatljivo egzemplifikuje onaj prvi način lingvističkog mišljenja, a sasvim mali broj, i ne tako izrazito, onaj drugi.
I kao čoveku i kao naučniku – duboko mi je tuđa svaka ortodoksija. Spremno preuzimam pojmove i metodološke tekovine bilo koje lingvističke škole kad god mi se učini da njihovo korišćenje olakšava prodor ka naučnoj istini. Naročito poslednjih desetak godina pokušavam da se što samostalnije opredeljujem u pogledu izbora teme i načina njene naučne obrade. Jednom rečju, moj pristup jeziku niti je opterećen predubeđenjima, niti pati od teorijske zavisnosti. Iza njega stoji, razume se, bogato iskustvo drugih, ali je on ipak u suštini samosvojan, nekopiran.
Ja ne znam tačno kakve sve klice novoga nosi u sebi taj Vaš “treći period”. Strukturalisti su saopštili svetu ono veliko što su imali da kažu, pa ih je na pozornici krupnih lingvističkih zbivanja zamenio Čomski. Stišala se zatim i euforija oko njegovih otkrića. Naišlo neko vreme utišanosti: nespektakularno, a ipak – nabijeno i radoznalošću i radnim elanom. Na sve se strane savesno skupljaju podaci o najrazličitijim jezicima i njihovom funkcionisanju. Meni se takvo vreme dopada. Nesklono preterivanju, dopušta da se mirno ubiraju plodovi svih napora prethodnih generacija.[3]
III
Kako biste danas definisali ili objasnili, makar opisali i pri tom ilustrovali vlastiti, po mnogim sudovima veoma specifičan rad na jeziku i u lingvistici, i sa teorijske, i sa empirijsko-metodološke tačke gledišta? Verovatno u sprezi sa Vašim poimanjem jezika i nauke o jeziku, razume se i naučnosti uopšte? (Podsetiću Vas: radili ste u oblastima lingvističke teorije, opšte lingvistike, aktuelne i istorijske serbokroatistike.)
Zbog moje knjige Pravci u lingvisticii i njenih inostranih prevoda [up. sada ovde napomenu br. 2], mnogi me pominju u prvom redu kao proučavaoca razvoja jezičke nauke. Međutim, moja glavna interesovanja su ipak na drugoj strani – u području gramatičke analize. Nastojim da tu analizu proširim na nove tematske oblasti, neobuhvaćene sadašnjim opisima stručnjaka. Bavim se, jednom rečju, jezičkim problemima čije se postojanje ne primećuje na osnovu onoga što izlažu školske i druge gramatike. Osmatrajući forme i konstrukcije svog (ili bilo kog drugog) jezika, trudim se da uočim šta sve jeste, a šta nije, i pod kojim okolnostima, iskazivo jednim istim gramatičkim načinom, da bih zatim objasnila – prvo, zašto je tako; drugo, kakve su teorijske i praktične implikacije toga što je tako.
Zatim, recimo, ovo: govori se ne samo Laza ima garažu u Grockoj nego i Laza ima tetku u Grockoj ali se ne kaže Laza ima tetku u dvorištu, a kaže Laza ima garažu u dvorištu. Zašto?
Da bi se došlo do odgovora, treba prvo sagledati princip po kome se ljudi i garaže smeštaju u prostoru. Presudne razlike proishode iz svojstva pokretljivosti: čovek ume da se premešta, garaža ne ume. Ona se u svakom trenutku svoga postojanja nalazi na istom mestu, nepokretna i nepomerljiva. Sa tetkom stvari stoje drukčije. Tetka je čas tu, čas tamo, sad u dvoruštu, sad na Avali, danas u Grockoj, sutra u Parizu. Doduše, i ona ima neko svoje životno boravište – delić nekog šire nastanjenog geografskog prostranstva za koji se egzistencijalno vezala. Tetka, jednom rečju, povremeno biva u dvorištu ili na Avali, u voćnjaku ili na Kalemegdanu, mada tamo, naravno, ne živi (zato što na takvim mestima ne postoje uslovi za normalnu ljudsku egzistenciju); tetka živi u Grockoj (ili kakvom drugom gradu, odnosno selu, bilo kod nas, bilo u tuđini), što, međutim, ne znači da se baš u svakom trenutku kad o tome razgovaramo tamo zaista i nalazi.
Sad na red dolazi pitanje: šta tačno znače izjave Laza ima tetku u Grockoj i Laza ima garažu u Grockoj? Znače – prva: “Laza ima tetku; ta tetka živi u Grockoj”, a druga: “Laza ima garažu; ta se garaža nalazi u Grockoj”. U oba slučaja, dakle, izgovaranjem jedne jedine rečenice s predikatom ima daju se dva saopštenja: (1) koga od roda, odnosno šta u vlasništvu ima Laza i (2) gde taj Lazin “neko” živi, odnosno gde to Lazino “nešto” postoji.Da je garaža uvek “žitelj” mesta na kome se nalazi – to je jasno. Ali tetka može trenutno biti u Grockoj, a ne živeti tamo.
Da je garaža uvek “žitelj” mesta na kome se nalazi – to je jasno. Ali tetka može trenutno biti u Grockoj, a ne živeti tamo. Ako je već tako, zašto nikome od nas ne pada na pamet da upravo takav jedan njen neobavezan boravak registruje izjava Laza ima tetku u Grockoj? Zbog toga što intuitivno razabiramo: glagolom imati nije iskaziva svaka moguća veza imenovanog pojedinca sa nekom tačkom u prostoru, nego samo ona koja je egzistencijalno zasnovana, a čovek je egzistencijalno smešten tamo gde živi i tamo gde je zaposlen, drugde nije.
Jasno je, dakle: može se reći Laza ima tetku u Grockoj ili Laza ima tetku u SIZ-u za penzijsko i invalidsko osiguranje zato što se izrečenim poručuje: “Lazina tetka je žitelj Grocke”, odnosno “Lazina tetka radi u SIZ-u za penzijsko i invalidsko osiguranje”. Ne govori se, rekosmo na početku, Laza ima tetku u dvorištu. A i kako bi se tako nešto govorilo? Ko je ikad video da tetke žive i da se zapošljavaju po dvorištima?
Toliko ovde o tetki, garaži i dvorištu – o tom istom i još ponečem (a u stručnoj publikaciji – o tom istom i još ponečem – duže i drukčije). Neću ni spominjati kakvi se sve zaključci od šireg teorijskog značaja nameću posle izložene analize. Moj cilj je bio samo da prikažem jedan minijaturni (i uprošćen, naravno) isečak svoga posla.
Pitali ste me: u čemu je taj moj “po mnogim sudovima veoma specifičan rad na jeziku i u lingvistici”? Mislim – u tome što ja redovno, u susretu sa jezičkom činjenicom nabasam na poneko uzbudljivo “zašto?” koje me svu obuzme, pa me vodi, nosi, goni – ne da mi mira sve dok se ja, osvajajući i slažući delić po delić saznanja, ne ispem dovoljno visoko da preda mnom pukne ceo vidik odgovora. Tera me, jednom rečju, nešto da neprestano zavirujem u srž stvari. Pravila jezika leže pohranjena u mraku podsvesti, a ja se trudim da ih izgonim iz te tame na videlo svesti.
Ne znam koliko druge interesuju moji radovi, ali mi je jedno jasno: čineći to što činim, ja sebi utirem puteve ka izuzetnom doživljaju – nezasito sam željna onog intenzivnog osećanja nagrađenosti koja obuzme čoveka onda kad se uveri da je jedno agresivno “zašto?” zamenio uspokojavajućim “zato što …”.
[1] [Ovaj je prilog zasnovan na tematskom bloku koji je svojevremeno za časopis Књижeвнa рeч priredio Milorad Radovanović: “Зa ‘Књижeвну рeч’ гoвoри: Милкa Ивић. Три питaњa Милки Ивић. Рaзгoвoр вoдиo Милoрaд Рaдoвaнoвић”, Књижeвнa рeч, гoд. VIII, бр. 253, Бeoгрaд, 25. III 1985, 1+16-18. (Тeмaтски блoк o Милки Ивић припрeмиo Милoрaд Рaдoвaнoвић; уз прилoгe Дрaгoљубa Пeтрoвићa, Прeдрaгa Пипeрa и Зузaнe Тoпoлињскe.)
[2] [Prvih pet srpskohrvatskih izdanja objavila je Državna založba Slovenije. Od 6. do 10. izdanja knjigu je preuzeo Ivan Čolović i štampao u svojoj znamenitoj Biblioteci XX vek. Knjigu je Milka Ivić povremeno revidirala, dopunjavala. Uz to, knjiga je imala i ukupno 12 inostranih izdanja, u obliku prevoda na druge jezike. Detaljniji podaci o tome naći će se u: Милeнa Бaбић, Библиoгрaфиja рaдoвa aкaдeмикa Милкe Ивић. У чaст oсaмдeсeт гoдинa живoтa, СAНУ, Издaњa Библиoтeкe, 23, Бeoгрaд, 2005 (videti i bibliografski pregled na kraju ove knjige), kao i u mom prilogu “Istorija (opšte) lingvistike”, u ovoj knjizi, što je profesorki našoj posvećujemo.]
[3] [Tu se već Milka Ivić počela pomalo priklanjati kognitivnolingvističkim uvidima, a mnogo godina kasnije, profesorka Ivić će se u dobroj meri opredeliti za pozitivna teorijska i ostala iskustva kognitivne lingvistike, među mnogim mogućnim. O tome videti u ovoj knjizi detaljnije u odgovarajućem prilogu Predraga Pipera, kao i u kasnije izlaganju u ovom intervjuu, te u mom prilogu što sledi za ovim.]