Čiževski, Kšištof – Etos pograničja
Naslov originala:
Krzysztof Czyzewski: Linia powrotu
Widawnictwo “Pogranicze”, Sejny, 2008
Prevela s poljskog
Ljubica Rosić
2010. god. Str. 285
Cena: 800 din.
Kšištof Čiževski (Krzysztof Czyżewski, Varšava 1958), književnik, izdavač, umetnički fotograf, glumac. Bio je glumac prvog ansambla eksperimentalnog antropološkog pozorišta “Garđenjice” (1978-1983) i urednik underground časopisa “Čas kulturi” (1983-1988). Osnovao je Fondaciju “Pograničje” (1990) i Centar “Pograničje – umetnosti, kulturâ, narodâ” (1991) u Sejnima, poljskom gradu u blizini poljsko-litvanske granice. Čiževski je danas direktor izdavačke kuće “Pograničje” i glavni urednik časopisa “Krasnogruda”, koji izdaje ta kuća. Veoma je aktivan kao animator programâ međukulturnog dijaloga u Srednjoj Evropi, na Kavkazu, u Srednjoj Aziji i u drugim pograničjima sveta. Autor je knjiga Staza pograničja (Ścieżka pogranicza, 2001) i Linija povratka (Linia powrotu, 2008), za koju je 2008. godine dobio prestižnu nagradu “Cogito”, koju javni mediji u Poljskoj dodeljuju najboljoj knjizi godine. Etos pograničja je izbor eseja objavljenih u Liniji povratka, koji je autor autorizaovao i za koji je napisao predgovor.
Pored predgovora, glosara i indeksa imena, knjiga sadrži sledeće oglede: 1. ”Linija povratka” -2. ”Povratak srednjoj Evropi” -3. ”Vreme provincije” -4. ” Kompleks Аtlantide ili srednja Evropa posle кraja sveta” -5. ”Limes i agora” -6. ”Černovci – zaboravljena metropola na obodu Habsburške monarhije” -7. ”Paul Celan i kultura dijaloga u Bukovini” -8. ”Duhovnost Vilna” -9. ”Naša Bosna” -10. ”Kosovska varijacija” -11. ”Glas drugoga” -12. ”Drago Jančar – čovek s ruba” -13. ”Sakrum, fašizam, Elijade” -14. ”Тomas Venclova – čovek s druge strane” -15. ”Мost i čovek”
REČ SRPSKOM ČITAOCU
Eseji objavljeni u ovoj knjizi izašli su iz pera Srednjoevropljanina. Učestvovao sam u bezbrojnim debatama u kojima se već u prvoj rečenici tvrdilo da tvorevina zvana Srednja Evropa ne postoji i da nikada nije ni postojala. Nepogrešivi znak da su oni koji su to govili bili „odatle” – s teritorijâ Evrope koje nikada nisu jasno definisane, niti granicama strogo odvojene – vidim u tome što su oni, posle 1989. godine, počeli za sebe da traže novo mesto u svetu. Neki su Srednju Evropu smatrali isključivo „privremeno korisnom” idejom. Tako je bilo za vreme diskusija, vođenih pretežno u disidentskim sredinama osamdesetih godina, kad je trebalo drugima i sebi jasno pokazati da između Rusije i Zapada postoji poseban, autonoman svet. „Jesen narodâ” je po mišljenju mnogih ovu ideju učinila nerealnom i gurnula je na sporedni kolosek. Sa mnom je bilo drugačije. Tek posle 1989. godine srednjoevropeizam je za mene počeo da postaje realan, da izranja kao nov, fascinantan projekat. Ja sam praktičar ideja, radim u ambijentu pograničja, daleko od kafanskih i akademskih diskusija. Ono što je tu daleki mit, prekriven nostalgijom i davno minulim vremenom, za mene je stvarnost, ovde i sada, nova provincija za kultivisanje, za buduće obrazovanje, za mene su to uspomene koje se ne smeju zaboraviti. Kao pisca, ne interesuje me bekstvo od mesta u kome sam došao na svet, već mogućnost stvaranja antidota za horor loci, veoma rasprostranjeno oboljenje stanovnika među-Evrope.
U Poljskoj se posle 1989. godine obično govorilo: „Važno je izaći iz Srednje Evrope i ući u Evropu”. Srpskog čitaoca može da začudi takav zahtev, što se verovatno neće dogoditi ako pojam „Srednja Evropa” zamenimo pojmom „Balkan”. Jer, u zemljama bivše Jugoslavije, u Bugarskoj i u Rumuniji toliko puta sam čuo objašnjenje da oni teže srednjoevropejstvu da bi se jednom zauvek odvojili od „balkanskog kotla”. Početkom devedesetih godina učestvovao sam na seminaru u Zagrebu, čiji su organizatori želeli da pokažu gostima iz drugih evropskih zemalja da su Hrvati deo Srednje Evrope, a ni u kom slučaju deo Balkana. Poznati pisac, rođen u Rumuniji, koji sada živi u Berlinu, nedavno mi je rekao: „Banat, svakako, to je Srednja Evropa, to jest Evropa, međutim, dalje, istočno i južno nalazi se samo varvarstvo”. Uzgred budi rečeno, ova izjava bila je integralni deo našeg spora na temu pristupanja Turske Evropskoj uniji – činjenica kako smo definisali Srednju Evropu odlučivala je o tome da li smo bili za ili protiv Turske u evropskim strukturama. Sećam se kako sam, takođe početkom devedesetih, nervirao svoje prijatelje iz Slovenije, kad sam ih pitao zašto ne pozivaju srpske pisce u Vilenicu. Uvek sam dobijao odgovor: „Ovo je festival srednjoevropske književnosti!” Odlučio sam da iz Vilenice otputujem u Beograd, gde su urednici „Borbe” naslovili intervju sa mnom: „Srbija je deo Srednje Evrope”. Još nedavno, kad je grad Vroclav inicirao književnu nagradu „Angelus”, bio sam primoran da napišem Nataši Gorbanjovskoj, predsednici žirija, protestno pismo zbog izostavljanja Albanije iz spiska zemalja obuhvaćenih ovom nagradom. Protest, ne samo moj, uvažen je.
Pišem o svemu ovome, između ostalog, da bih istakao značaj svojih putovanja na Balkan. Iskustva koja sam sticao tamo bitno su uticala na mene da shvatim šta znači biti Srednjoevropljanin, a u velikoj meri i na sadržinu knjige koju čitalac drži u ruci. Srednja Evropa je za mene više etos nego geopolitika, to je stav koji iskorenjenosti suprotstavlja pripadnost, ideološkoj mistifikaciji hrabar odnos prema stvarnosti, kompleksu provincijalizma moć provincije, oštro zacrtanim granicama prostor prožimanja i koegzistencije.
Prostor na koji ovde mislim navikao sam da definišem rečju „pograničje”. U kontekstu poljske istorije i kulture, ovaj izbor, u stvari oživljavanje skoro već zaboravljene reči, nosi sa sobom bitnu semantičku konotaciju. Ona svesno zamenjuje reč „krajina”, koju Poljaci najčešće upotrebljavaju za definisanje istočnih oblasti nekadašnje Žečpospolite, koje se sada nalaze u granicama Litvanije, Belorusije, pa čak i Rusije. U poljskoj tradiciji ova reč ima jaku emocionalnu obojenost, povezanu sa sjajem multikulturne države Jagelona, sa romantičnim mitom egzotičnog Istoka, sa traumatičnim sećanjem na ratove i čežnjom za izgubljenim maticama kulture. Sasvim je drugačije u slučaju naših istočnih suseda – za njih „krajina” predstavlja imperijalističku dominaciju Poljske, asimilaciju nacionalnih elita s poljskim jezikom i kulturom, paternalističku multikulturalnost, po načelu prava jačega, gušenje težnji za emancipacijom i nezavisnošću tzv. manjina.
Bez obzira na to koliko je bio (i još uvek jeste) u poljskoj kulturi jak krajiški mit, stvorena mu je protivteža. Ovde je odlučujuća bila linija mišljenja grupe ljudi okupljenih oko časopisa „Kultura”, koji je uređivao Ježi Gjedrojć. Odmah posle Drugog svetskog rata, ova grupa objavila je rat poljskom nacionalizmu, istorijskim resantimanima i iracionalnim nacionalnim mitovima, kao što je „Poljska od mora do mora”. Specifičan fenomen je nastanak kovačnice ovakvog mišljenja u emigraciji (časopis je izlazio u Mezon Lafitu kraj Pariza), koja je u poljskoj, kao i u srpskoj tradiciji, a takođe i u tradicijama drugih srednjoevropskih naroda, najčešće predstavljala oslonac raznih žilavih i otrovnih nacionalno-mesijanskih fantazmi. Što je još gore, ponekad je emigracija bila sposobna da te fantazme, posle više godina, ponovo presadi na domaći teren. U ovoj poljskoj kovačnici ideja radili su znameniti umovi i pera, između ostalih, Česlav Miloš, Vitold Gombrovič i Juliuš Mjeroševski. Poslednji, istaknuti politički esejista, malo je poznat izvan Poljske. Autor je koncepcije zvane ULB (Ukrajina, Litvanija, Belorusija), po kojoj bi Poljaci – ako misle dalekosežno, ako teže ka istinskoj nezavisnosti i ako se bore protiv komunizma i sovjetske imperije – morali da se odreknu „krajina” u korist budućih nezavisnih susednih zemalja. To je značilo ne samo mirenje s „gubitkom” gradova-simbola poljske duhovnosti, kao što su Vilno i Lavov, već i aktivno angažovanje u pomoći i saradnji s Litvancima, Belorusima i Ukrajincima koji se bore za svoje samoopredeljenje. Ova tradicija je posle 1989. godine dobila novu dinamiku, a jedan od njenih stubova je koncept pograničja”. Njegovorm razumevanju i popularizaciji doprineli su, između ostalih, aktivnost Centra u Sejnama, koji ja vodim, kao i eseji sadržani u ovoj knjizi, od kojih je većina prvi put objavljena upravo u pariskoj „Kulturi”, u kolumni pod naslovom, „Iz perspektive pograničja”.
Posebnu priču predstavljaju teškoće u prenošenju značenja i podteksta reči iz mog srednjoevropskog vokabulara. Koliko sam puta samo morao da ispravljam pogrešno razumevanje reči „pograničje” i objašnjavam da bi, onako, kako je ovde razumemo, trebalo da bude prevedena na engleski jezik ne kao borderline (kako se masovno čini) već kao borderland. Zbog ovih leksičkih teškoća prestao sam da se trudim da nađem prevod za ovu reč, jer sam postao svestan da u mnogim jezicima ona nema svoj ekvivalent. Dajući je u originalu, objašnjavam samo kratko da se radi o zajedničkoj teritoriji, čije su granice unutra, dok je spoljašnja granica – kao kod Nikole Kuzanskog – „nigde”. To omogućava bolje razumevanje etosa o kojem pišem, stava koji je više od manifestovanja posebnog identiteta, koji ceni dobro susedstvo, jer ono, a ne nacionalni patriotizam, stvara autentičnu zajednicu, na poljskom jeziku definisanu kao „pograničje”, kao i teško prevodivom rečju „opštenje” (integracija stranaca uspostavlja zajednicu dok je njihovo isključenje dovodi u pitanje).
Za razliku od rasprostranjenog arkadijskog mita o Srednjoj Evropi, naročito mita o njenom multikulturnom nasleđu i njenoj troleranciji, moj srednjoevropski mit izbegava idealizaciju i potiskivanje mračnih strana stvarnosti. Ne zato što idem u drugu krajnost i što sam pobornik mišljenja da istorija u ovom delu sveta predstavlja neprekidni niz kataklizmi i plemenskih svađa. Stvar je u tome što vrednosti koje pripisujem etosu Srednje Evrope ne bi mogle da nastanu u realijama Arkadije, već samo u sudaru s čitavim spletom drama, suprotnosti i nemogućnosti. One same po sebi mogu da nose haos i razaranje, međutim, savladane (ne postupkom isključenja ili ograđivanja, već postupkom prihvatanja, pridobijanja) preobražavaju se u lepotu i mudrost Starog mosta u Mostaru, dijaloške filozofije ljudi rođenih u Lavovu i Kovnu, Martina Bubera i Emanuela Levinasa, dijaloške poezije Paula Celana iz Bukovine ili u najjači protivotrov za provincijski nacionalizam u književnom delu Danila Kiša.
Čuvanje od zaborava, traženje, prevođenje reči predstavlja glavni deo mog rada na „građenju mostova”. Razlog za to je činjenica što smo izgubili jezik koji je sposoban da izražava naš suživot i sposobnost za prevazilaženje samih sebe (filozof dijaloga rekao bi „naše priklanjanje Drugome”). Nama je zavladao jezik konfrontacije i samoodbrane, nametnut posebnim nacionalnim mitologijama, jezik koji je u stanju da razdvoji, rani, isključi, utamniči sve što nije naše. Međutim, njime ne možemo da izrazimo i opišemo situacije susreta, realnosti prožimanja, potrebu za dijalogom. Ne možemo i zato što je taj jezik lišen reči koje su ili zaboravljene, ili obezvređene, potisnute, iskompromitovane, prosto – tabuizirane. U mojim esejima je mnoštvo pokušaja ponovnog stvaranja rečnika, zahvaljujući kome bi etos Srednje Evrope imao šansu da opet bude komunikativan. Tako podsećam na reči „pograničje” i „opštenje”, ali i druge: „agora”, „neimar”, „kritički patriotizam”, „vezivno tkivo”, „naslednik celine” ili „provincija”. Ako hoćemo da se srednjoevropeizam realizuje, potrebno je da on ima svoj jezik – novu, živu naraciju, usmerenu ka budućnosti, sposobnu da stvori protivtežu nacionalnim mitovima, koji su veoma snažno određivali našu stvarnost poslednja dva veka.
Slično kao reči, važna su i mesta – vraćanje jezika prati vraćanje prostora. Pokušaj takvog vraćanja predstavlja obnavljanje pripadnosti Srednjoj Evropi, koju sam ja već ispoljio. Time se izražava pripadnost Mestu koje ima u sebi nešto od magične moći durbina – jer kroz njegovo sočivo može se videti Srednja Evropa u krupnom planu, s čitavim mikrokosmosom „malih otadžbina”, koje su palimpsesti kultura i bliski dodir njihovih stanovnika s drugošću. Sočivo se može okrenuti i tako da pokaže makrokosmičku perspektivu Srednje Evrope, preko granica nacionalnih država (ali bez njihove negacije), perspektiva koja nam omogućava da se poistovetimo sa izvesnim civilizacijskim prostorom ili kolektivnim istorijskim iskustvom. U ovoj drugoj perspektivi, Srednja Evropa, mada ostaje druga Evropa, ne odvaja se od evropejstva i integrativnih procesa povezanih s njim. Naprotiv, birajući teži put, put poštenog odmeravanja snaga sa sopstvenim nasleđem i put građenja autentičnih veziva u pograničnom prostoru, ona tim procesima pomaže.
Esej je za mene forma približavanja Mestu, koje krije filozofiju stizanja u centar. To je napor skitnice, razbaštinjenog Istorijom, za ponovnim sticanjem tajne, koju mu nije bilo dato da stekne nasleđivanje, ukorenjivanjem, učenjem u školama ili putem ritualnih inicijacija. Šansu za ponovno otvaranje Mesta do samog centra ovom skitnici jedino daje meridijan – celanovski meridijan duše. Do njega dolazimo empatijom. Ovaj stav ima u sebi nešto od ekologije – naša briga za Mesto, koje želimo da razumemo i zavolimo, mora ga obuhvatiti u celini. Moramo se starati za najmanji delić, uključujući tu i ono čega se bojimo i što je ranije bilo za nas neprijateljsko i strano. Svesni smo da odvajanje ili kontaminacija (zaboravljanje ili isključenje) bilo kog dela predstavlja opasnost za ceo ekosistem, da degradira Mesto. Ne pišem ovde, kao što u praksi nikad ne zahtevam, da prestane mržnja, da se pobede predrasude i otkloni strah. Lako je pisati i govoriti o tome, ali u ljudima to postoji, u onima koji su preživeli susedske tragedije, postoji još više. Ponekad čovek čak i uspeva da savlada strah i mržnju, ali nikad potpuno. Kao što se most ne može sagraditi jednom zauvek – most se gradi uvek. Međutim, čovek kome nisu strani strah i mržnja može da počne da se stara o Mestu, može da ga zavoli, a u tome je velika šansa da će početi ekološki da misli i čezne za građanstvom centra.
Svestan sam da mnoga mesta o kojima sam pisao u svojim esejima srpskom čitaocu mogu biti nepoznata. Ipak, ne treba zaboraviti da je slično i s poljskim čitaocem. Čak i duhovnost Vilna, reklo bi se blisku Poljacima, predstavljam iz perspektive mlade litvanske inteligencije, u našoj zemlji skoro potpuno nepoznate, koja se doselila u ovaj grad za vreme borbe za nezavisnost i odmah posle njenog sticanja počela da gradi svoj „Regnum”. Tek ova perspektiva omogućava mi da ustanovim vezu između različitih naracija o ovom gradu – od vremena Romantizma, Česlava Miloša, Tomasa Venclove do mladog Vilna – što je glavna tema mog eseja „Duhovnost Vilna”.
Valter Benjamin je pisao o dve vrste pripovedača kojima je priznavao kazivanje istinite priče: stalno nastanjenog pripovedača, koji poznaje sve tajne Mesta, i putujućeg kozera, koji deli s ljudima priču iz njima nepoznatog drugog prostora. Nisam predisponiran za prvu vrstu kazivača, jer u mojoj knjizi nema eseja o nekom mestu u kojem sam živeo. Više mi odgovara uloga Benjaminovog lutalice. Ipak, uz jednu ogradu. Način na koji pokušavam da čitam tekst Mesta, nije samo vođenje čitaoca u nova mesta. To je povratak priče u Mesto, priče koja se, pošto je otišla u svet, upoznala drugačija iskustva i gledišta, vraća, postaje podsetnik i reinterpretacija. Ipak, putujući meridijanom duše, uvek se nalazim na liniji povratka. Mogao bih za Celanom da kažem: „Nalazim ono što povezuje i što kao pesma vodi do susreta. Nalazim nešto – kao što je jezik – nematerijalno, ali zemaljsko, terestrično, nešto kružno što se preko oba pola vraća u sebe sámo i pri tom – na vedar način – prelazi čak i preko tropa -: nalazim… jedan meridijan“[1].
Pošto sam srpskom čitaocu izložio svoja razmišljanja o Srednjoevropljaninu, njegovom etosu, jeziku i traženju Mesta, želim na kraju da istaknem da ova knjiga nije o Srednjoj Evropi, bar ne samo o njoj. Ovaj evropski region, oslobođen totalitarnog obruča revolucijom 1989. godine, koji je doživeo sistemsku transformaciju bez anestezije, ratove i raspad bivše Jugoslavije, povratak nacionalizma i nostalgije za komunističkim bekstvom od slobode, predstavljam u ovoj knjizi i kao prostor gde se može doživeti i posmatrati savremeni svet u celini. Danas ne postoji više nikakav novi/stari berlinski zid, niti bilo kakvo drugo razdvajanje evropskog Istoka i Zapada, ili pak postkomunističke enklave od ostatka sveta. Ako u svojim esejima pišem o krizi multikulturnog društva, o moralnim nemirima i novim civilizacijskim opasnostima, onda one nisu srednjoevropske, već evropske, a takođe, sve češće, globalne.
Osećam se pripadnikom generacije koju sam jednom nazvao “pokolenjem Bosne”. Bosna u ovom imenu simbolizuje razna tragična mesta bivše Jugoslavije, koja su iskusila svirepi susedski rat, ali i nerazumevanje, ravnodušnost, a pre svega, veliko razočaranje u Zapad. Odjednom se ispostavilo da vrednosti – poistovećivane s civilizacijom Zapada, i koje su negovali mnogi stanovnici nekadašnjeg „bloka prijateljstva”, u ume kojih su ustajali protiv režimskog socijalizma ili šovinizma, dovodeći često u pitanje sopstvene karijere, pa čak i živote, taciji sa evropskom stvarnošću kraja XX veka – postoje samo na papiru. Angažujući se u drami raspada Jugoslavije, putujući tamo iz istočnih ili zapadnih provincija sveta, vodeći razgovore u Sarajevu, Beogradu, Ljubljani, Zagrebu, Novom Sadu ili Prištini, shvatili smo da smo svedoci nečeg mnogo šireg od „balkanske krize”. Gledajući iz Bosne, videli smo Evropu drugačiju od one koja se mogla videti iz Varšave, Amsterdama, Bukurešta ili Brisela. Već tada smo osetili da imamo posla s krizom multikulturalnosti u svetu, u stvari, s dubokom krizom evropske kulture. Već tada smo shvatili da je samo pitanje vremena kad će se javiti novi sukobi i njihove eskalacije u Madridu, Marseju, Roterdamu ili Londonu. Delili smo zajedničko uverenje o mračnom talasu koji po ko zna koji put nadolazi, kao i potrebu za suprotstavljanjem i novom odgovornošću koju ono donosi. U svom dvorištu, takođe. To je bilo čak teže od borbe na međunarodnom planu.
Za mene lično, za mnoge moje prijatelje, kao i druge, čije sam knjige i svedočanstva upoznao, iskustva, nemiri i drame doživljeni u Jugoslaviji imali su odlučujući uticaj, učinili su nas savremenim Evropljanima. Otuda „pokolenje Bosne”. Ubrajam u njega mnoge svoje prijatelje iz Srbije. Ponekad nam je polazilo za rukom da vodimo važne razgovore u Beogradu, za vreme rata i posle njega. Ponekad su priliku za to pružali susreti, simpozijumi i umetničke aktivnosti u drugim delovima sveta, često i u mojoj pograničnoj zoni, u Se
jnama. Zbog mog nesavršenog srpskog, kao i činjenice da nam engleski nije mogao uvek da služi kao lingua franca, u ovim razgovorima nezamenljive su bile Magda Petrinjska i Malgožata Vježbicka, kojima ovom prilikom izražavam duboko poštovanje. S Ivanom Čolovićem razgovarao sam o granicama i ratnom jeziku, u kafiću kraj „Platoa”, davno, a kao da je danas bilo. Neću zaboraviti priču Nebojše Popova o njegovom putovanju u Bosnu za vreme rata. Sonja Liht me je terala iz Beograda, zakazujući mi razgovore s ljudima pograničja. Ostali su nezaboravni oni u Subotici i Novom Sadu. Zato me je David Albahari upoznavao sa svojom beogradskom provincijom – habzburškim Zemunom. S Miletom Prodanovićem putovao sam po svetu s našom letećom književnom kafanom „Café Europa”, ali i on je otvorio preda mnom drugačiji Beograd, kosmopolitski i avangardni. Još više sam putovao s Milenom Dragićević-Šešić, čak do Kavkaza i Centralne Azije. Slušajući njena predavanja o umetnosti i obrazovanju, sve više sam shvatao kako je bogat jugoslovenski prtljag znanja, naročito u oblasti kontrakulture i međukulturnog dijaloga. Borka Pavićević i ja upoređivali smo poljske i jugoslovenske sudbine XX veka, a u njenom Centru za kulturnu dekontaminaciju učestvovali smo u uzbudljivoj debati o ostvarenjima pariske „Kulture” i razlozima nepostojanja njenog ekvivalenta u Jugoslaviji. O jaspersovskom shvatanju odgovornosti i o liniji delanja ovde i sada razgovarao sam sa Sretenom Ugričićem tokom simpozijuma „Nova agora” u Sarajevu, kao i sa Ivanom Vejvodom za vreme mnogih razgovora i konferencija u raznim gradovima Evrope i Amerike. Susret s Filipom Davidom, čak i u najtužnijem i najmračnijem Beogradu, davao je nadu da nisu sva svetla ugašena. Kod Dragana Klaića, s kojim se angažujem u raznim poduhvatima za promene u Evropi putem kulture, čudilo me je uvek nešto što nalazim i kod prethodno navedenih, bivših i sadašnjih stanovnika Beograda – duboko znanje o poljskoj kulturi, naročito savremenoj, kao i poštovanje i simpatija prema njoj. Zahvaljujući tome moja priča o Srednjoj Evropi dobija još jednu priču – jer, da je Dragan bio samo stanovnik Amsterdama, bez odrastanja i učešća u kulturnoj prestonici Jugoslavije, njegovo poznavanje i razumevanje poljske kulture, kao, uostalom, i mađarske ili češke, u kojima se oseća podjednako dobro „kao kod kuće”, bilo bi neuporedivo manje.
Objavljivanje Etosa pograničja na srpskom, u prevodu Ljubice Rosić, predstavlja za mene veliku radost, posebno zato što razgovori nas Evropljana iz pokolenja Bosne, mogu da budu nastavljeni. Nadam se takođe da će knjiga preći granice novih država i stići u razna mesta bivše Jugoslavije. Ipak, iz perspektive pograničja, granice prolaze jedino unutar međuljudskog prostora.
Sejni, mart 2010
Kšištof Čiževski
[1] Paul Celan, Meridijan [u] Paul Celan, Fuga smrti, Nolit, Beograd 2008, s. 306, prev. Branimir Živojinović.